Јустин — филозоф, апологет и мученик
„ЗАХТЕВАМО да се испитају оптужбе против хришћана и да, ако се оптужбе могу доказати, они буду кажњавани како су то заслужили... Али, ако нас нико не може прогласити кривим за било шта, права разборитост вам забрањује да због злих гласина нанесете недужним људима штету... Јер ако ви, који сте сазнали истину, не чините што је право, бићете без изговора пред Богом.“
Овим се речима Јустин Мученик, хришћанин из другог века н. е., обратио римском императору Антонину Пију. Јустин је молио за трезвену судску истрагу живота и веровања хришћана. Тај захтев за правдом поднео је човек с веома занимљивом прошлошћу и погледом на живот.
Младост и васпитање
Јустин је био паганин, рођен око 110. н. е. у Самарији, у граду Флавиа Неаполис, данашњи Наблус. Сматрао се Самарићанином, иако су његов отац и деда вероватно били Римљани или Грци. Његов одгој у паганским обичајима, повезан са чежњом за истином, водио је до марљивог проучавања филозофије. Незадовољан својим трагањем код стоика, перипатетика и питагорејаца, следио је идеје Платона.
У једном од својих дела, Јустин је писао о својој жељи да разговара с филозофима и рекао: „Предао сам се неком стоику; провео много времена с њим и будући да нисам стекао никакво даљње спознање о Богу (јер га ни он сам није имао)... напустио сам га и обратио се другоме“ (Дијалог с Трифоном).
Јустин се затим обратио једном перипатетику кога је више занимао новац него истина. „Тај човек је, након што ме је погостио првих неколико дана“, каже Јустин, „тражио да платим трошкове, тако да наша измена мисли не би била неуносна. И њега сам, из тог разлога, напустио, у уверењу да уопште није филозоф.“
Жељан да чује „најбољу филозофију“, Јустин се „обратио једном питагорејцу, веома славном — који је високо ценио властито знање“. Јустин каже: „Када сам разговарао с њим, спреман да постанем његов слушалац и ученик, рекао је, ’Шта онда? Јесте ли упознати с музиком, астрономијом и геометријом? Очекујете ли да ћете разумети неке од тих [божанских] ствари ако нисте најпре упознали [ове]?‘... Отпустио ме је када сам му признао своје незнање.“
Иако обесхрабрен, Јустин је наставио да тражи истину обративши се чувеним платонистима. Он наводи: „Након тога сам што је било могуће више времена провео с човеком који се недавно настанио у нашем граду — оштроуман човек, који је имао високи положај међу платонистима — и ја сам напредовао и из дана у дан сам се знатно побољшавао... тако да сам убрзо сматрао да сам постао мудар; а то је“, закључује Јустин, „била моја глупост.“
Јустиново трагање за истином помоћу контактирања с филозофима било је узалудно. Али, док је медитирао на морској обали, срео је једног старијег хришћанина, „неког старијег човека, нипошто презира вредне појаве, који се понашао благо и достојанствено“. Расправа која је уследила усмерила је његову пажњу на темељна библијска учења која се усредсређују на потребу тачног спознања Бога (Римљанима 10:2, 3).
Тај неименовани хришћанин рекао је Јустину: „Пре много времена постојали су неки људи, часнији него сви ови поштовани филозофи, праведни и мили Богу, који су... прорицали догађаје који ће се збити, и који се сада збивају. Они су названи пророци. Само су они разумели и обзнањивали истину људима... испуњени Светим Духом.“ Надаље, подражавајући Јустинов апетит, хришћанин је рекао: „Њихови записи још увек постоје, и ономе ко их је читао веома су помогли у његовом спознању о почетку и крају ствари“ (Матеј 5:6; Дела 3:18). Као што га је подстицао доброхотни господин, Јустин је марљиво истраживао Писма и очигледно је стекао одређено цењење према њима и према библијском пророчанству, што је видљиво из његових записа.
Поближе о његовим делима
Јустина је импресионирала неустрашивост хришћана код суочавања са смрћу. Такође је ценио истинита учења Хебрејских писама. Да би образложио закључке у свом делу Дијалог с Трифоном, Јустин је цитирао из Постања, Изласка, Левитика, Деутеронома, 2. Самуелове, 1. Краљевима, Псалама, Исаије, Јеремије, Езекјела, Данијела, Осее, Јоела, Амоса, Јоне, Михеја, Захарије и Малахије, као и из Еванђеља. Његово цењење тих библијских књига видљиво је из његовог дијалога с Трифоном, у коме се Јустин бавио јудаизмом који је веровао у Месију.
Извештава се да је Јустин био еванђелизатор који је објављивао добру вест у свакој прилици. Вероватно је много путовао. Неко време је провео у Ефесу, и по свој прилици је и прилично дуго боравио у Риму.
Јустинова литерарна дела укључују апологије, написане у одбрану хришћанства. У својој Првој апологији он настоји да растера густу таму паганске филозофије помоћу светла из Писама. Изјављује да је мудрост филозофа лажна и испразна, насупрот снажним речима и делима Христа. (Упореди Колошанима 2:8.) Јустин се заузима за презрене хришћане с којима се поистовећује. Након свог обраћења наставио је и даље да носи филозофско одело, рекавши да је докучио једину праву филозофију.
Пошто су хришћани одбијали да обожавају паганске богове, сматрали су се у другом веку атеистима. „Ми нисмо атеисти“, узвратио је Јустин, „када обожавамо Творца свемира... Наш учитељ ових ствари је Исус Христ... Он је Син правога Бога.“ С обзиром на идолопоклонство, Јустин је рекао: „Они израђују то што називају богом; што ми не сматрамо само бесмисленим, него чак увредљивим за Бога... Каква заслепљеност да би разузданим људима требало рећи да обликују и израђују богове за ваше обожавање!“ (Исаија 44:14-20).
Бројним упућивањима на Хришћанска грчка писма, Јустин изражава своју веру у ускрсење, хришћански морал, крштење, библијска пророчанства (посебно у вези с Христом) и у Исусова учења. С обзиром на Исуса Јустин цитира Исаију, изјавивши: „Власт ће бити на [Христовим] раменима.“ Јустин такође каже: „Ако се надамо људском краљевству, треба поред тога да порекнемо нашег Христа.“ Такође расправља о кушњама и обавезама хришћана, доказујући да права служба Богу захтева бити творац Његове воље, и даље је рекао да „људи треба да буду од Њега послати у сваку нацију да би објавили ове ствари“.
Друга Јустинова апологија (сматра се само као наставак прве) упућена је римском Сенату. Јустин апелује на Римљане наводећи искуства хришћана који су били прогањани након што су стекли тачно спознање о Исусу Христу. Морална одлика Исусових наука која се одражавала у понашању хришћанских грађана, чини се, имала је малу вредност у очима римских власти. У ствари, пуко признавање следбеништва могло је имати кобне последице. Обазирући се на некадашњег учитеља хришћанских наука, Јустин је цитирао појединца званог Лусије, који је питао: „Зашто сте казнили овог човека, који није ни прељубник, ни блудник, ни убица, ни лопов, ни разбојник, нити је окривљен за било који злочин, него је само признао да се зове именом хришћанин?“
На раширеност предрасуда против хришћана у то време указује Јустинова изјава: „И ја због тога очекујем да ће се уротити против мене и да ћу бити прибијен на стуб, од неких које сам именовао, или можда од Крешенса, који воли да се хвалише и дичи; јер човек који јавно сведочи против нас у стварима које не разуме, говорећи да су хришћани атеисти и безбожни, није достојан назива филозоф, и то чини да би задобио наклоност заведене масе и да би јој се допао. Јер ако нас напада а није читао Христова учења, потпуно је покварен и далеко гори од необразованих, који се често уздрже од расправе или кривог сведочења о стварима које не разумеју.“
Његова смрт
Или од стране Крешенса или других циника, Јустин је био оптужен пред римском префектуром као превратник и осуђен на смрт. Око 165. н. е. у Риму му је одрубљена глава и постао је „мученик“ (од грчке речи која значи „сведок“). Зато је назван Јустин Мученик.
Јустиновом стилу писања можда недостаје сјај или тактичност других учених људи његовог времена, али његова ревност за истину и праведност је очигледно била искрена. До које мере је живео у сагласности с Писмима и Исусовим наукама не може се са сигурношћу рећи. Ипак, Јустинова дела су вредна због свог историјског садржаја и многих библијских навода. Пружају увид у живот и доживљаје хришћана другог века.
Спомена вредна су Јустинова настојања да покаже императорима неправду прогонства управљеног против хришћана. Његово одбацивање паганске религије и филозофије у корист тачног спознања Божје речи подсећа нас на апостола Павла када је у Атини одважно говорио епикурејским и стоичким филозофима о правом Богу и о ускрснулом Исусу Христу (Дела 17:18-34).
Јустин је имао неко спознање о ускрсењу мртвих током Миленијума. И како само јача веру поуздана библијска нада ускрсења! Крепила је хришћане када су се суочавали с прогонством и омогућила им је да истрају под великим кушњама, чак до смрти (Јован 5:28, 29; 1. Коринћанима 15:16-19; Откривење 2:10; 20:4, 12, 13; 21:2-4).
Јустин је, дакле, тражио истину и одбацио грчку филозофију. Као апологет, бранио је учења и поступке хришћана. А за само хришћанство претрпео је мученичку смрт. Посебно пажње вредно је Јустиново цењење истине и његово одважно сведочење упркос прогонству, јер та се својства и данас опажају у животу Исусових правих следбеника (Пословице 2:4-6; Јован 10:1-4; Дела 4:29; 3. Јованова 4).