Да ли је рана црква научавала да је Бог Тројство?
3. део: Да ли су апологети научавали доктрину о Тројству?
У својим издањима од 1. новембра 1991. и 1. фебруара 1992, Кула стражара је показала да Исус и његови ученици нису научавали доктрину о Тројству, нити су то чинили Апостолски Оци с краја првог и почетка другог века н. е. Да ли су црквени људи касније у другом веку научавали ту доктрину?
НЕГДЕ од средине другог века наше ере па до његовог краја, појавили су се црквени мужеви који се данас називају апологети. Они су писали да би хришћанство које су познавали одбранили од непријатељских филозофија које су преовладавале у римском свету тог времена. Њихов рад се протезао према крају и након записа Апостолских Отаца.
Међу апологетима који су писали на грчком били су Јустин Мученик, Тацијан, Атенагора, Теофил и Климент Александријски. Тертулијан је био апологет који је писао на латинском. Да ли су они научавали Тројство данашњег хришћанства — да су у Божанству три једнаке особе (Отац, Син и Свети Дух), да је свака прави Бог, а да то ипак нису три Бога него један Бог?
„Син је субординиран“
Др Х. Р. Боер (H. R. Boer), у својој књизи A Short History of the Early Church, коментарише смер учења апологета:
„Јустин [Мученик] је учио да је пре стварања света Бог био сам и да није било Сина... Када је Бог желео да створи свет... он је родио друго божанско биће да би за њега створио свет. То божанско биће названо је... Син, јер је рођен; назван је Логос, јер потиче из Божјег Разума или Ума...
Зато су Јустин и други апологети научавали да је Син створење. Он је узвишено створење, створење које је довољно моћно да створи свет, али ипак створење. Тај однос Сина према Оцу се у теологији назива субординационизам. Син је субординиран, то јест, секундаран, зависан и доведен у постојање од Оца. Апологети су били субординационисти.“1
У књизи The Formation of Christian Dogma, Др Мартин Вернер (Martin Werner) каже о најранијем разумевању односа Сина према Богу:
„Тај однос се несумњиво разумевао као однос ’субординације‘, тј. у смислу Христове подређености Богу. Где год се у Новом Завету разматра однос Исуса према Богу, Оцу... он је схваћен и заступан изричито као субординација. А најодлучнији Субординационист Новог Завета, према Синоптичном запису, био је сам Исус... Тај првобитни положај, чврст и очит какав је већ био, могао се одржати дуго времена. ’Сви велики предникејски теолози заступали су субординацију Логоса Богу.‘“2
Слажући се с тиме, Р. П. Ц. Хенсон (R. P. C. Hanson), у делу The Search for the Christian Doctrine of God, наводи:
„Нема теолога у Источној или Западној Цркви пре наступа аријанизма [у четвртом веку] који на неки начин није Сина сматрао субординираног Оцу.“3
Др Алван Ламсон (Alvan Lamson) у делу The Church of the First Three Centuries додаје следеће сведочанство с обзиром на учење црквених ауторитета пре сабора у Никеји (325. н. е.):
„Потчињеност Сина била је у већини случајева, ако не увек, заступана од стране предникејских Отаца... Да су на Сина гледали као на различитог од Оца очигледно је из чињенице да су отворено заступали његову потчињеност... Сматрали су га различитим и подређеним.“4
Исто тако, у књизи Gods and the One God, Роберт М. Грант (Robert M. Grant) каже следеће о апологетима:
„Христологија апологија̂, попут оне Новог Завета, у основи је субординационистичка. Син је увек субординиран Оцу, који је једини Бог Старог завета... Дакле, оно што налазимо код тих раних аутора није наука о Тројству... Пре Никеје, хришћанска теологија била је готово опште субординационистичка.“5
Тројство хришћанства учи да је Син једнак Богу Оцу у вечности, снази, положају и мудрости. Али, апологети су рекли да Син није једнак Богу Оцу. Они су на Сина гледали као на субординираног. То није учење о Тројству.
Размишљање о учењу првог века
Апологети и други рани Црквени Оци у великој су мери размишљали о ономе што су хришћани првог века научавали о односу Оца и Сина. Запазимо како је то изражено у књизи The Formation of Christian Dogma:
„У Прахришћанској ери није било знака било каквог тринитаријанског проблема или расправе, као што су касније створени жестоки сукоби у Цркви. Разлог тога несумњиво је лежао у чињеници да је за Прахришћанство Христ био... биће узвишеног небеског анђеоског света, који је створен и кога је Бог изабрао за задатак... увођења Божјег Краљевства, на крају векова.“6
Надаље, с обзиром на учење ранијих Црквених Отаца, The International Standard Bible Encyclopedia признаје:
„У најранијем размишљању Цркве, када се говори о Богу Оцу, владала је склоност да се у првом реду разуме не као Отац Исуса Христа, већ као извор свега живог. Дакле, Бог Отац је, да тако кажемо, Бог без премца. Њему припадају описи као што су без почетка, бесмртан, непромењив, неописив, невидљив и нестворен. Он је Онај који је створио све, укључујући саму материју стварања, и то из ничега...
То, изгледа, указује да је само Отац прикладно Бог и да су Син и Дух само секундарни. Чини се да многи рани наводи то подупиру.“7
Иако та енциклопедија наставља да те истине приказује као неважне и да тврди да је наука о Тројству била прихваћена у том раном раздобљу, чињенице побијају ту тврдњу. Размотримо шта је рекао чувени католички теолог кардинал Џон Хенри Њумен (John Henry Newman):
„Допустимо да је Працрква доследно и сагласно признавала цели опсег наука, чија је тема наш Господ... Али, сигурно је сасвим другачије са католичком доктрином о Тројству. Не видим у ком се смислу може рећи да постоји сагласност [црквених ауторитета] працркве у прилог тој доктрини...
Веровања тог раног времена не спомињу... [Тројство] ни најмање. Она заиста спомињу Тројицу; али да постоји било каква мистерија у тој доктрини, да су Тројица Једно, да су Они једнаки, једнако вечни, да су сви нестворени, свемогући, непојмљиви, то није наведено и никада се не би могло закључити из тих Веровања.“8
Шта је научавао Јустин Мученик
Један од најранијих апологета био је Јустин Мученик, који је живео од око 110. до 165. н. е. Ниједан од његових сачуваних записа не спомиње три једнаке особе у једном Богу.
На пример, према католичком преводу Стварност, Изреке 8:22-30 кажу о предљудском Исусу: „Јахве ме створи као почело свога дјела, као најранији од својих чина... Родих се кад још није било прадубина... Родих се прије него су утемељене горе... била сам крај њега [Бога], као градитељица.“ Разматрајући ове стихове, Јустин каже у свом Дијалогу с Трифоном:
„Писмо је објавило да је овај Потомак рођен од Оца пре свега што је створено; а да је онај који је рођен бројчано различит од онога који рађа, то ће свако признати.“9
Пошто је Син рођен од Бога, Јустин користи израз „Бог“ у повезаности са Сином. У својој Првој апологији, он наводи: „Отац свемира има Сина; који је такође, пошто је прворођена Реч Божја, и Бог.“10 Библија такође указује на Сина Божјег титулом „Бог“. У Исаији 9:6, он је назван „Бог силни“. Али, у Библији су анђели, људи, лажни богови и Сатана такође названи ’богови‘. (Анђели: Псалам 8:5; упореди Јеврејима 2:6, 7. Људи: Псалам 82:6. Лажни богови: Излазак 12:12; 1. Коринћанима 8:5. Сатана: 2. Коринћанима 4:4.) У Хебрејским писмима, реч за „Бог“, Ел, једноставно значи „Моћни“ или „Снажни“. Еквивалент у Грчким писмима је теос.
Осим тога, хебрејски израз употребљен у Исаији 9:6 показује јасну разлику између Сина и Бога. Ту је Син назван „Бог силни“, Ел Гибор, не „Бог Свемогући“. Тај израз у хебрејском је Ел Шадај и примењује се искључиво на Јехову Бога.
Међутим, запазимо да Јустин, иако Сина назива ’Богом‘, никада не каже да је Син једна од три једнаке особе, од којих је свака Бог али троје чине само једног Бога. Уместо тога, он у свом Дијалогу с Трифоном каже:
„Постоји... други Бог и Господ [предљудски Исус] подложан Творцу свега [Свемогућем Богу]; који [Син] је такође назван Анђелом, јер Он [Син] објављује људима све што им Творац свега — изнад кога нема другог Бога — жели објавити...
[Син] је различит од Онога који је све начинио — бројчано, хоћу рећи, не [различит] у вољи.“11
У Јустиновој Првој апологији, у 6. поглављу, појављује се један занимљив одломак у коме се он брани против паганске оптужбе да су хришћани атеисти. Он пише:
„И Њега [Бога] и Сина (који је дошао од Њега и поучио нас овим стварима, и мноштво других добрих анђела који га следе и који су начињени попут Њега) и пророчки Дух, ми обожавамо и поштујемо.“12
Преводилац овог одломка, Бернхарт Лосе (Bernhard Lohse), коментарише: „Као да није било довољно што су у том набрајању анђели споменути као бића која су поштовали и обожавали хришћани, Јустин се није устручавао да спомене анђеле пре навођења Светог Духа.“13 (Види такође An Essay on the Development of Christian Doctrine.)14
Дакле, иако се чини да се Јустин Мученик удаљио од чисте библијске науке у погледу тога ко би требало да буде предмет хришћанског обожавања, он сасвим јасно није гледао на Сина као на једнаког Оцу, исто тако као што ни анђели нису сматрани једнаким Оцу. С обзиром на Јустина, поново цитирамо Ламсоново дело Church of the First Three Centuries:
„Јустин је Сина сматрао различитим од Бога и нижим од њега: различитим, не у данашњем смислу, као да сачињава једну од три хипостазе, или особе... већ различитим у бити и природи; који има стварно, супстанцијално, лично постојање, одвојено од Бога, од кога је добио сву своју снагу и титуле; који је постављен испод њега и који је у свему подложан његовој вољи. Отац је највиши; Син је подређен: Отац је извор снаге; Син је прималац: Отац проузрокује; Син, као његов слуга или средство, извршава. Они су двоје у броју, али се слажу, или су једно, у вољи; Очева воља ће увек бити преовлађујућа код Сина.“15
Надаље, Јустин нигде не каже да је свети дух особа једнака Оцу и Сину. Тако се ни у ком погледу не може поштено рећи да је Јустин научавао Тројство данашњег хришћанства.
Шта је научавао Климент
Климент Александријски (cca. 150. до 215. н. е.) такође назива Сина ’Богом‘. Назива га чак ’Створитељем‘, изразом који се нигде у Библији не користи у повезаности са Исусом. Да ли је он мислио да је Син у сваком погледу једнак свемогућем Створитељу? Не. Климент је очигледно указивао на Јована 1:3, где се о Сину каже: „Све је кроз њу постало.“16 Бог је користио Сина као посредника у својим делима стварања (Колошанима 1:15-17).
Климент Врховног Бога назива „Бог и Отац нашег Господа Исуса“17 и каже да је „Господ Син Створитеља“.18 Он такође каже: „Бог свега једини је добар, праведан Створитељ, а Син [је] у Оцу.“19 Тако је он писао да Син има Бога изнад себе.
Климент говори о Богу као о „првом и једином делиоцу вечног живота, који Син, који га је примио од Њега [Бога], даје нама“.20 Изворни Давалац вечног живота сасвим је јасно изнад онога који га, да тако кажемо, преноси даље. Тако Климент каже да је Бог „први, и највиши“.21 Надаље, он каже да је Син „најближи Ономе који је једини Свемогући“ и да Син „одређује све ствари у складу с Очевом вољом“.22 Климент увек изнова показује супериорност Свемогућег Бога над Сином.
С обзиром на Климента Александријског, у делу The Church of the First Three Centuries читамо:
„Можемо цитирати бројне Климентове одломке у којима се потчињеност Сина јасно заступа...
Чуди нас да неко може читати Климента са обичном пажњом и чак и за тренутак замислити да је он Сина сматрао бројчано идентичним — једним — с Оцем. Његова зависна и подложна природа, како нам се чини, свуда се признаје. Климент је веровао да су Бог и Син бројчано различити; другим речима, да су два бића — једно врховно, друго подређено.“23
Надаље, поново се може рећи: Чак и ако се понекад чини да Климент иде преко онога што Библија каже о Исусу, он нигде не говори о Тројству састављеном од три једнаке особе у једном Богу. Апологети као Тацијан, Теофил и Атенагора, који су живели између времена Јустина и Климента, имали су слична схватања. Ламсон каже да они „нису били бољи тринитаријанци од самог Јустина; то јест, нису веровали у неподељену, једнаку Тројицу, већ су научавали доктрину потпуно неспојиву с тим веровањем“.24
Тертулијанова теологија
Тертулијан (cca. 160. до 230. н. е.) био је први који је употребио латинску реч trinitas. Као што је запазио Хенри Чедвик (Henry Chadwick), Тертулијан је изнео замисао да је Бог ’једна бит која се састоји од три особе‘.25 Међутим, то не значи да је он имао у мислима три једнаке и једнако вечне особе. Ипак, каснији писци који су радили у правцу науке о Тројству развили су његове идеје.
Тертулијаново схватање Оца, Сина и светог духа било је веома различито од Тројства хришћанства, јер је он био субординационист. Он је на Сина гледао као на субординираног Оцу. У делу Против Хермогенеса, он је писао:
„Не би требало да претпостављамо да постоји још неко биће осим самог Бога које је нерођено и нестворено... Како би било шта, осим Оца, могло бити старије, и стога заиста племенитије, од Сина Божјег, јединорођене и прворођене Речи?... Тако ће [Бог] који није захтевао Творца да му пружи постојање, бити много узвишенији у положају од онога [Сина] који је имао зачетника да га доведе у постојање.“26
Поред тога, у делу Против Праксеаса, он показује да је Син различит и подређен Свемогућем Богу кад каже:
„Отац је целовита бит, али Син је деривација и део целине, као што Он Сам признаје: ’Мој Отац је већи од мене‘... Тако је Отац различит од Сина, пошто је већи од Сина, јер је Онај који рађа један, а Онај који је рођен други; такође, Онај који шаље је један, а Онај који је послан други; и поново, Онај који чини је један, а Онај кроз кога је учињено други.“27
Тертулијан, у делу Против Хермогенеса, надаље наводи да у неко време Син није постојао као особа, показујући да Сина није сматрао вечним бићем у истом смислу у којем је то био Бог.28 Кардинал Њумен је рекао: „Тертулијан се мора сматрати хетеродоксним [оним који верује у неортодоксне науке] у вези науке о вечном рођењу нашег Господа.“29 С обзиром на Тертулијана, Ламсон објављује:
„Тај ум, или Логос, како су га називали Грци, био је касније, како је веровао Тертулијан, промењен у Реч, или Сина, то јест, стварно биће, које је постојало од вечности само као својство Оца. Међутим, Тертулијан му је приписао положај подређен Оцу...
Ако се суди по било ком опште прихваћеном објашњењу Тројства у данашње време, покушај да се Тертулијан спасе од осуде [као јеретик] био би безнадан. Ни тренутак не би могао издржати тај испит.“30
Нема Тројства
Да си прочитао све речи апологета, установио би да, иако су у неким погледима скренули од учења Библије, ниједан од њих није научавао да су Отац, Син и свети дух једнаки у вечности, снази, положају и мудрости.
То је случај и са другим писцима другог и трећег века, као што су Иринеј, Хиполит, Ориген, Кипријан и Новацијан. Иако су неки у извесним погледима изједначавали Оца и Сина, у осталим случајевима гледали су на Сина као на подређеног Богу Оцу. А ниједан од њих није ни размишљао о томе да је свети дух једнак Оцу и Сину. На пример, Ориген (cca. 185. до 254. н. е.) наводи да је Син Божји „Прворођенац свега стварања“ и да Писма „знају да је Он најдревније од свих дела стварања“.31
Свако објективно читање тих раних црквених ауторитета показаће да хришћанска наука о Тројству није постојала у њихово време. Као што каже дело The Church of the First Three Centuries:
„Данашња популарна наука о Тројству... не добија подршку из Јустинових записа: а то запажање може се проширити на све предникејске Оце; то јест, на све хришћанске писце у три века након Христовог рођења. Истина је да они говоре о Оцу, Сину и пророчком или светом Духу, али не као о једнакима, не као једној бројчаној бити, не као о Тројици у Једном, у било ком погледу који данас прихватају тринитаријанци. Чињеница је сасвим другачија. Наука о Тројству, како су је објаснили ти Оци, у суштини је различита од данашње науке. То наводимо као чињеницу која ће издржати под испитом као и свака чињеница у историји људских схватања.“32
Тројство се у ствари није чак ни спомињало пре Тертулијана. А Тертулијаново ’хетеродоксно‘ Тројство било је веома различито од онога у шта се данас верује. Како се, дакле, наука о Тројству развила у облик у коме се данас разуме? Да ли је то било на сабору у Никеји 325. н. е.? Та ћемо питања размотрити у 4. делу ове серије у једном од следећих издања Куле стражаре.
Попис извора:
1. A Short History of the Early Church, од Harryja R. Boera, 1976, страна 110.
2. The Formation of Christian Dogma, од Martina Wernera, 1957, страна 125.
3. The Search for the Christian Doctrine of God, од R. P. C. Hansona, 1988, страна 64.
4. The Church of the First Three Centuries, од Alvana Lamsona, 1869, стране 70, 71.
5. Gods and the One God, од Roberta M. Granta, 1986, стране 109, 156, 160.
6. The Formation of Christian Dogma, стране 122, 125.
7. The International Standard Bible Encyclopedia, 1982, том 2, страна 513.
8. An Essay on the Development of Christian Doctrine, од кардинала Johna Henryja Newmana, шесто издање, 1989, стране 14-18.
9. The Ante-Nicene Fathers, уредници Alexander Roberts и James Donaldson, амерички репринт единбуршког издања, 1885, том I, страна 264.
10. Ibid., страна 184.
11. The Ante-Nicene Fathers, том 1, страна 223.
12. Ibid., страна 164.
13. A Short History of Christian Doctrine, од Bernharda Lohsea, превео са њемачког F. Ernest Stoeffler, 1963, друга броширана штампа, 1980, страна 43.
14. An Essay on the Development of Christian Doctrine, страна 20.
15. The Church of the First Three Centuries, стране 73, 74, 76.
16. The Ante-Nicene Fathers, том II, страна 234.
17. Ibid., страна 227.
18. Ibid., страна 228.
19. Ibid.
20. Ibid., страна 593.
21. Ibid.
22. Ibid., страна 524.
23. The Church of the First Three Centuries, стране 124, 125.
24. Ibid., страна 95.
25. The Early Church, од Henryja Chadwicka, штампа 1980, страна 89.
26. The Ante-Nicene Fathers, том III, страна 487.
27. Ibid., стране 603, 604.
28. Ibid., страна 478.
29. An Essay on the Development of Christian Doctrine, стране 19, 20.
30. The Church of the First Three Centuries, стране 108, 109.
31. The Ante-Nicene Fathers, том IV, страна 560.
32. The Church of the First Three Centuries, стране 75, 76.
[Слика на 27. страни]
Климент
[Извор]
Historical Pictures Service
[Слика на 28. страни]
Тертулијан
[Извор]
Historical Pictures Service