Јеховин пут је најбољи животни пут

ИСПРИЧАО ЕРКИ КАНКАНПА

ОД ДЕТИЊСТВА сам имао циљ да служим у финској подружници Јеховиних сведока, односно у Бетелу, како се назива. Тако сам, када ме је један путујући надгледник у лето 1941. упитао: „Које планове имаш за будућност?“ одговорио: „Увек сам желео ићи у Бетел.“

„Боље је да престанеш да машташ о томе; никад нећеш бити позван“, рекао је. Најпре сам био дубоко разочаран, али тада сам једноставно одлучио да оставим ствар у Јеховине руке. Неколико месеци касније добио сам позив за службу у Бетелу.

Био сам стидљив, седамнаестогодишњи младић са села када сам једног врло хладног, ведрог дана у новембру 1941. године позвонио на кућно звоно подружнице у Хелсинкију. Убрзо ми је изразио добродошлицу Карло Хартева, надгледник подружнице. У то време подружница је надгледавала 1 135 Сведока у Финској.

Хришћанско наследство

Мој отац је 1914. добио примерак Watch Tower публикације The Divine Plan of the Ages. Међутим, ускоро је букнуо први светски рат и он није имао времена да је чита.

Борба Финске за националну независност стварала је проблеме. Биле су основане две утицајне групе — Бели и Црвени. Бели су заступали капиталисте и средњи сталеж, док су Црвени заступали раднике. Отац је покушао бити неутралан, држећи се потпуно удаљено од обе групе. Али, обе су га водиле као сумњиву особу.

Испало је тако да је отац био два пута осуђен на смрт, прво од Белих а затим од Црвених. Једном, када је био убијен један човек и убица се није могао ухватити, осуђено је десет младића, међу њима и мој отац, на смрт. Један од очевих учитеља, који је био члан пороте, заузео се да га ослободе и томе је било удовољено. Осталих девет младића су погубили.

Другом приликом оца су поново ослободили од смртне казне. Након тога одлучио је да оде у подземље, и то дословно! Он и његов брат изградили су подземно склониште у коме су живели све до краја рата. Њихов млађи брат снабдевао их је храном и пићем да би могли преживети.

Након што је 1918. завршио рат, отац се оженио и саградио породичну кућу у близини тог подземног склоништа. Ја сам га касније добро упознао, јер ми је служило као игралиште. Отац ми је причао да се много молио док се скривао тамо испод земље. Обећао је Богу да ће му служити, ако икад сазна како то треба чинити.

Кратко време након венчања одлучио је да понесе нешто за читање на једно службено путовање. У поткровљу је нашао књигу The Divine Plan of the Ages коју је купио годинама раније. Отворио је поглавље „Јеховин дан“ и прочитао га. Говорио је сам себи: ’Ово је истина, ово је истина.‘ Када је сишао с поткровља, рекао је мајци: „Нашао сам праву религију.“

Отац је скоро одмах почео проповедати другима о стварима које је учио, разговарајући најпре са својим рођацима и суседима. Онда је почео одржавати јавна предавања. Убрзо су му се придружили други с тог подручја. Након што је ступио у везу с Истраживачима Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, крстио се 1923. године. Када смо се родили ми деца — а било нас је четворо — отац није занемарио да нас поучава. Штавише, чим је била основана скупштина, тражио је од нас да присуствујемо свим састанцима.

Рана сећања

У моје ране успомене спада конгрес припремљен 1929. у нашој локалној скупштини, када сам имао пет година. Скупили се су многи из оближњих скупштина, а био је присутан и један представник из подружнице. Тада је, бар у Финској, био обичај благословити децу на конгресима. Браћа из Бетела благословила су децу као што је то чинио Исус током своје службе. То никада нисам заборавио (Марко 10:16).

Друго рано сећање је прихватање имена Јеховини сведоци 1931. године. Отац, свестан важности тог догађаја, свечано је прочитао скупштини обавештење с обзиром на наше ново име.

Откад сеже моје сећање, пратио сам оца у служби проповедања. Прво сам га само слушао, али коначно сам то дело вршио сам. Када нас је 1935. посетио путујући надгледник, ишао сам к свим нашим суседима и позивао их да посете састанак. Нудио сам им и брошуре и неки су их прихватили.

Школа и важна одлука

Нас четворо деце били смо једини у школи чији родитељи су били Сведоци и често су нам се ругали јер нисмо учествовали с другим младима у нехришћанском понашању. Иако су школски другови покушали да ме наведу на пушење, никад то нисам учинио. Такође су нас подругљиво звали Раселити (Расел је био први председник Watch Tower Societya) или Хартевалити (Хартева је тада био надгледник подружнице у Финској). Срећан сам што могу рећи да су неки млади који су нам се некад ругали на крају постали Сведоци.

Мој ме је учитељ храбрио да наставим школовање, и једно време сам мислио да ћу постати инжењер. Али, онда је у пролеће 1939. одржан конгрес Јеховиних Сведока у Порију, који се показао као прекретница у мом животу. Мој млађи брат Туомо и ја предали смо се Јехови и симболизовали то крштењем у води на том конгресу 28. маја 1939. Затим је почетком септембра букнуо други светски рат.

Околности у Европи мењале су се драматично. Ситуација између Финске и Совјетског Савеза постала је критична. Отац је наглашавао да се Хармагедон приближава и храбрио нас да постанемо пионири. Зато смо, мој брат и ја, у децембру 1940. почели с пионирском службом у северној Финској.

Пионирска служба и служба у Бетелу

За време пионирске службе најдуже смо живели с Ерјом Калиом. То је био брат који је пре више од 30 година постао Истраживач Библије у Пенсилванији у Сједињеним Америчким Државама. Ерјо је био веома срдачан и чинио све што је могао да би нам пружио пријатну средину. Његов телесни брат Кјести Калио био је од 1937. до 1940. председник Финске. Ерјо нам је причао да је свом брату дао темељно сведочанство, објаснивши му да је Божје Краљевство једина нада за добру владавину и трајни мир широм света.

Како је време пролазило, расла је моја жеља да постанем члан бетелске породице. Срећом, упркос савету путујућег надгледника да престанем гајити наду, моја је молба за службу у Бетелу прихваћена. Први посао који сам радио био је задатак достављача. Ускоро сам, међутим, имао предност да радим у штампарији. Тамо сам радио у многим одељењима, између осталог у нашој малој просторији са штампарским машинама и у Одељењу за отпрему.

Сачувати неутралност

Године 1942, у старости од 18 година, добио сам позив за војску. Пошто сам позив одбио, био сам изложен дугим судским испитивањима, у два случаја био је уперен пиштољ у мене. Другим приликама примењено је физичко насиље. Осим тога, за време испитивања држали су ме у затворској ћелији без грејања у којој је хладноћа продирала до костију.

Коначно је у јануару 1943. за мене, као и за друге Сведоке, дошло време да будемо осуђени. Војни официр који нас је испитивао захтевао је да добијемо најмање десет година затвора. Војни капелан желео је чак строжу казну, захтевајући у једном писму ’смртну казну или слање тих издајица у Русију као извиђачких падобранаца [готово сигурна смрт], друго нису ни заслужили‘.

Инсцениран је лажни процес. Позвали су ме пред тај суд и добио сам смртну казну. Међутим, испало је да је то био само даљњи покушај застрашивања, јер сам касније истог дана био опет позван пред суд и осуђен на три и по године у казнено-поправном дому. Уложио сам жалбу против пресуде, те је била смањена на две године.

У затвору није било довољно хране, а други затвореници су нам злобно претили. Два пута су ме напастовали хомосексуалци, али срећом успео сам побећи. Један од њих је претио да ће ме убити ако не пристанем на његове захтеве. Али, као што сам то чинио у свим својим кушњама, и тада сам се молио Јехови и он ми је помогао. Претње тог затвореника, у ствари, нису биле безазлене, јер је он већ убио некога. Након што је био отпуштен, починио је друго убиство и поново је био затворен.

Без сумње због тога што су Јеховини сведоци познати као поуздани, постао сам убрзо слободњак у затвору. Мој посао је био дељење оброка другим затвореницима и слободно сам се могао кретати по затворским просторијама. Зато сам имао довољно хране, и то не само ја, већ сам се могао побринути да и моја хришћанска браћа буду добро збринута. Један брат се чак удебљао неколико килограма док је био у затвору, што је веома необично с обзиром на несташицу хране!

У септембру 1944. био сам отпуштен из затвора, истог дана када је био отпуштен и брат Хартева. Моје отпуштање значило је повратак у Бетел. Мислио сам у себи: ’Далеко је боље напорно радити сваки дан 16 сати у Бетелу него бити у затвору.‘ Отада никада нисам избегавао посао!

Различите предности службе

Крајем 1944. срео сам Маргиту, лепу младу пионирку, која се одазвала на моје занимање за њу, и венчали смо се 9. фебруара 1946. Током прве године нашег брака служио сам у Бетелу, док је Маргит радила као пионир у Хелсинкију. Затим, у јануару 1947, додељен нам је задатак покрајинске службе.

У путујућој служби смо често становали код породица и с њима делили једну собу. Знали смо да нам пружају најбоље што могу и никад се нисмо жалили. Покрајине су тада биле мале и неке скупштине нису имале ниједног крштеног Сведока!

Године 1948, били смо позвани да се вратимо у бетелску службу. Две године касније дошао је Волис Ендрес из Сједињених Америчких Држава у Финску и кратко након тога био је именован за надгледника подружнице. Срдачно нас је храбрио да наставимо да учимо енглески, што смо и учинили. Затим смо били позвани да похађамо 19. мисионарски разред Библијске школе Гилеад Друштва Кула стражара која је почела у фебруару 1952. у Саут Ленсингу, Њујорк.

Након промоције били смо послати натраг у Финску. Међутим, пре него што смо напустили Сједињене Америчке Државе, у међународној централи Јеховиних сведока у Бруклину, Њујорк, добио сам поуку у раду на штампарској машини.

Након што смо се вратили у Финску додељена нам је путујућа служба, али смо 1955. били позвани натраг у финску подружницу. Те године сам постао надгледник штампарије и две године касније, 1957, био сам именован за надгледника подружнице. Од 1976. служим као координатор одбора финске подружнице.

Срећом, моји отац и мајка су све до своје смрти остали верни Јехови. Временом су преко стотину очевих рођака постали Сведоци. И до сада мој брат и моје сестре и њихове породице сви служе Јехови, а једна од мојих сестара је пионир.

Садржајан, користан живот

Године су се састојале од посла и још више посла, али тај посао је, будући да је то Божји посао, био заиста садржајан и користан (1. Коринћанима 3:6-9). Мој живот није нипошто протекао само глатко и угодно. Било је и брига и тешкоћа. Врло рано у животу сам увидео да је потребно научити да дисциплинујеш самог себе. Не можеш увек радити баш то што желиш. Често сам био исправљан и постепено сам се учио исправном начину живота.

На пример, кушње и несташице које сам претрпео током рата научиле су ме да живим без луксуза. Научио сам да разлучим да ли је нека ствар заиста потребна или није. Још увек имам навику да се питам треба ли ми ово или оно. Ако напокон увидим да нешто није тако важно, онда то не купим.

Вођство које је Јехова пружио помоћу своје организације било је очигледно. Доживео сам радост посматрајући како је број Јеховиних сведока током година које сам провео у финској подружници растао са 1 135 на преко 18 000! Заиста, видим да је мој рад био благословљен, али знам да је био благословљен зато што је то Јеховино дело, а не наше (1. Коринћанима 3:6, 7). Рано у животу изабрао сам Јеховин пут, и заиста се показао као најбољи животни пут.

[Слика на 23. страни]

Ерки Канканпа данас, са својом супругом Маргит