Богат, наградоносан живот у Јеховиној служби
ИСПРИЧАО ЛЕО КАЉО
Година је била 1914, и диван дан позног лета приближавао се свом крају у нашем предграђу Туркуа, града у Финској. Изненада, мир је нарушила вест о великом рату који је избио. Ускоро су улице биле пуне оних који су задубљено размишљали о значењу догађаја̂. Озбиљна лица одраслих наводила су нас децу да се питамо шта ће се десити. Имао сам девет година, и сећам се да су мирну дечју игру замениле ратне игре.
ИАКО је Финска остала по страни Првог светског рата (1914-1918), земља је била опустошена грађанским ратом 1918. Рођаци и бивши пријатељи дигли су оружје једни против других због различитих политичких гледишта. И наша седмочлана породица доживела је ту мржњу. Мој отац, који је био отворен у изражавању својих мишљења, био је ухапшен и осуђен на седам година затвора. Касније је био ослобођен оптужбе, али је до тада његово здравље већ било нарушено.
Наша породица је трпела глад и болест током тог страшног периода. Три моје млађе сестре су умрле. Мој стриц, који је живео у граду Тампере, чуо је за нашу невољу и позвао је мог оца и мајку и нас двоје остале деце да живимо код њега.
Годинама касније, док смо још живели у Тампереу, упознао сам шармантну девојку по имену Силви. Она је имала порекло слично моме. Њен отац је био убијен у грађанском рату, и након тога је један блиски пријатељ њене породице, Карло (Кале) Весанто из града Пори, узео њу, њену сестру и њену мајку у свој дом. Он се побринуо да Силвина мајка добије посао а девојке да иду у школу. С временом се Силви преселила у Тампере да би се запослила, и тамо смо се упознали.
Вече које је променило мој живот
Године 1928, Силви је постала моја вереница, и једног дана смо путовали за Пори да посетимо Калеа Весанта и његову породицу. Ниједан други догађај није тако пресудно утицао на мој живот. Кале је био власник касачких коња и такмичар у тркама али је напустио тај посао. Он и његова жена постали су ревни објавитељи добре вести о Божјем Краљевству. 1990 Yearbook of Jehovah’s Witnesses (Годишњак Јеховиних сведока за 1990) описује како је он изнајмио људе да на спољашњем зиду његове двоспратне куће испишу речи: „Милиони који сада живе неће никада умрети“. Текст је био довољно велики да би се лако могао читати из возова који су брзо пролазили.
Те ноћи смо Кале и ја разговарали све до раних јутарњих сати. „Зашто? Зашто? Зашто?“ питао сам, а Кале је објашњавао. Упознао сам основне библијске истине дословно преко ноћи. Записивао сам стихове који су објашњавали различита учења. Касније, кад сам се вратио кући, узео сам свеску и записао све те стихове реч по реч. Зато што још нисам познавао Библију, користио сам ту свеску за сведочење људима на градилишту где сам радио. Док сам разоткривао учења лажне религије, често сам ухватио себе како понављам Калеове речи: „Момци, ви сте заиста преварени!“
Кале ми је дао адресу једне мале куће у Тампереу где су око 30 Истраживача Библије имали своје састанке. Тамо бих чучао у углу близу врата одмах до брата Андерсона, власника те кућице. Моје присуствовање је било доста нередовно, али се молитва показала корисном. Кад сам имао озбиљне тешкоће на послу, једном сам се молио: „Молим те, Боже, ако ми помогнеш да савладам ове потешкоће, обећавам да ћу посећивати сваки састанак.“ Али ствари су постале још горе. Онда сам схватио да сам постављао услове Јехови, тако да сам променио своју молитву у: „Ма шта се десило, обећавам да ћу посећивати сваки састанак.“ Тада су се моје невоље смањиле, и ја сам постао редован посетилац састанака (1. Јованова 5:14).
Наша служба у раним годинама
Године 1929, Силви и ја смо се венчали, а 1934. обоје смо симболизовали наше предање Јехови крштењем у води. Тих дана наша служба је укључивала ношење фонографа и плоча поред домова људи и љубазну молбу да ли можемо изнети бесплатан библијски говор. Људи су нас често спремно позивали унутра, и након што су саслушали снимљени говор, учествовали су у разговору и прихватали нешто од наше литературе.
Уз дозволу власти, пуштали смо та иста библијска предавања преко микрофона у парковима. А у предграђима бисмо прикачивали звучнике на кров или на врх димњака. У друго време бисмо их пуштали на обали језера где су се грађани скупљали у великим мноштвима. Једноставно бисмо узели микрофоне на чамац и полако веслали дуж обале. Недељом смо аутобусом путовали у сеоске акције, опремљени нашим драгоценим микрофонима и мноштвом литературе.
Промена испитује нашу веру
Године 1938, ступио сам у пуновремену службу као пионир, али сам такође наставио да радим као зидар. Следећег пролећа примио сам позив од канцеларије подружнице Друштва да постанем путујући слуга, који се сада назива покрајински надгледник. Одлука да то прихватим није била лака јер сам се радовао да радим с нашом скупштином у Тампереу. Осим тога, имали смо свој дом; имали смо шестогодишњег сина, Артоа, који је ускоро требало да крене у школу; а Силви је волела свој посао помоћника продавца. Па ипак, после заједничког консултовања, прихватио сам ту даљњу предност службе за Краљевство (Матеј 6:33).
Затим је почео један други тежак период. Избио је рат 30. новембра 1939, када су совјетске трупе умарширале у Финску. Тај рат, звани Зимски рат, трајао је све до марта 1940, када је Финска морала да пристане на мировни уговор. Изгледало је да је и сама природа отишла у рат, јер то је била кудикамо најхладнија зима коју ја памтим. Путовао сам бициклом од једне скупштине до друге док се термометар спуштао до испод -30° C!
Године 1940. дело Јеховиних сведока у Финској било је забрањено. Након тога су многи млади фински Сведоци били стрпани у затвор и присиљени да тамо чаме под нехуманим условима. Срећом, ја сам могао да служим скупштинама током целог Другог светског рата, од 1939. до 1945. То је често захтевало да месецима будем далеко од Силви и Артоа. Осим тога, биле су ту сталне претње да ћу бити ухапшен због вршења илегалног дела.
Мора да сам био јединствен призор, возећи бицикл натоварен кофером, торбом за литературу, и фонографом и плочама. Један разлог због којег сам носио фонографске плоче био је да, у случају хапшења, докажем да нисам извиђачки падобранац који шпијунира за Русе. Знате, могао сам да аргументујем да кад бих био падобранац, плоче би се поломиле током скока.
Међутим, једном кад сам посећивао крај који је био упозорен на шпијуна, једна породица Сведока ме је заменила за једног. Покуцао сам на њихова врата у тамној зимској ноћи, а они су били превише уплашени да би отворили. Тако сам ту ноћ провео у стаји, зароњен у сено да бих покушао да сачувам топлоту. Следећег јутра погрешан идентитет је био разјашњен, и морам да кажем, током остатка моје посете, чланови тог домаћинства су ми указали екстра гостопримство!
Током тих ратних година, само смо брат Јоханес Коскинен и ја служили скупштинама у средњој и северној Финској. Свако од нас је имао да брине о једном огромном подручју, дугом неких 600 километара. Имали смо да посећујемо толико много скупштина да смо били у стању да са сваком скупштином останемо само по два или три дана. Возови су ретко ишли по реду вожње, а аутобуса је било мало и толико су били препуни да је било чудо што смо стизали на наша одредишта.
Једва спасен
Једном, почетком Зимског рата, отишао сам у канцеларију подружнице у Хелсинкију и подигао четири тешке кутије забрањене литературе да би их понео са собом на воз како би их испоручио скупштинама. Онда се на железничкој станици у Рихимекију огласио аларм за ваздушни напад. Војници из воза су обукли своја одела за снег, а путницима је било речено да одмах напусте воз и упуте се према чистој пољани преко пута станице.
Замолио сам војнике да понесу моје кутије, говорећи им о њиховој важности. Четворица њих је узело по једну кутију, и отрчали смо око 200 метара преко пољане покривене снегом. Бацили смо се на земљу, а неко ми је повикао: „Хеј, цивилу, не мрдај! Ако бомбардери виде икакво кретање, циљаће на нас.“ Био сам довољно радознао да пажљиво окренем своје лице како бих посматрао небо, где сам избројао 28 авиона!
Изненада се земља затресла од бомби које су експлодирале. Иако је станица била поштеђена, воз којим смо стигли био је погођен. Какав гротескни призор су представљали скрхани воз и искривљене шине! Следећег јутра ја сам могао да наставим своје путовање с кутијама, а војници су наставили свој пут другим возом. Један од њих је после рата постао Сведок, и рекао ми је да су војници након тога разговарали о чудном цивилу са својим кутијама.
Нешто касније брат Коскинен, на путу да служи малој скупштини у Рованиемију у северној Финској, био је ухапшен пре него што је сишао из воза. Био је одведен у затвор где је био ужасно малтретиран. Кад је дошло време да ја служим тој истој скупштини, побринуо сам се да сиђем из воза на малој станици у Коивуу. Тамо је сестра Хелми Палари уредила ствари да наставим остатак пута у млечном вагону. Моја посета скупштини у Рованиемију била је успешна. Међутим, кад сам одлазио, упао сам у невољу.
На нашем путу за железничку станицу, мој пријатељ и ја наишли смо на два војна лица која су проверавала документе свих пролазника. „Не гледај у њих. Држи поглед само напред“, рекао сам. Прошли смо између њих као да не постоје. Онда су почели да нас гоне. Коначно, на железничкој станици, могао сам да их избегнем у мноштву и ускочим у воз у покрету. Није нам фалило узбуђења у путујућем делу у то време!
Једном сам био ухапшен и одведен пред комисију за принудно регрутовање. Намера је била да ме пошаљу на фронт. Али зазвонио је телефон, и војни официр који је требало да ме испита одговорио је. Могао сам чути глас са друге стране како виче: „Зашто ми, забога, шаљете ове болесне, бескорисне људе? Све што можемо је да их вратимо. Нама требају људи способни за рад!“ Срећом, имао сам са собом здравствено уверење које је говорило о једном здравственом проблему који сам имао. Кад сам му то показао, дозвољено ми је да одем, и тако сам неометано наставио своје дело међу скупштинама!
Помоћ у кушњи
Ратна хистерија је наставила да бесни, и мој пријатељ Ахти Лаести био је ухапшен. Његова жена ме је позвала. Кад сам стигао код њих, нашао сам међу његовим папирима један документ од локалне полиције који је Ахтију давао дозволу да пушта снимљене говоре у јавним парковима тога града. С тим документом смо дошли у суд. Кад су завршили с читањем оптужнице, пружио сам тај документ брату Лаестију. Судија је наредио да један војник донесе фонограф и неколико снимљених библијских презентација, да би их саслушао суд. Након слушања сваке презентације, судија је рекао да не може видети ништа неисправно у ономе што је речено.
Затим смо Ахти, његова жена и ја били послати ван у ходник да бисмо сачекали одлуку суда. Тамо смо стајали у неизвесности. Коначно смо чули један глас како је рекао: „Молимо нека оптужени уђе у судницу.“ Брат Лаести је био ослобођен оптужбе! Наша срца су била заиста пуна захвалности Јехови док смо даље настављали свој рад, брат и сестра Лаести у локалној скупштини, а ја у делу обиласка.
Рат се завршава — наша служба се наставља
Забрана нашег проповедничког дела била је уклоњена када је рат завршио, а браћа су била ослобођена из затвора. Током мојих многих година службе, био сам дубоко импресиониран улогом коју хришћанске сестре играју у делу за Краљевство и у подупирању својих мужева. Посебно сам захвалан за Силвине жртве и подршку. Као резултат, могао сам да наставим у делу обиласка непрекидно 33 године и да након тога служим као специјални пионир.
И Силви и ја храбрили смо Артоа да започне с пионирењем кад заврши школу, да учи енглески и да заврши Библијску школу Гилеад Куле стражаре у Сједињеним Америчким Државама. Апсолвирао је у Гилеаду 1953. Након тога се оженио Евом, и заједно су служили у различитим облицима пуновремене службе, укључујући покрајинско дело, бетелску службу и специјално пионирење. Године 1988. они су се преселили у Тампере, наш боравишни град, да би помогли у бризи за Силви и мене док су настављали да служе као специјални пионири.
Силви и ја се радујемо богатом и благословљеном животу с много успомена које нас охрабрују, премда је наша снага сада доста ослабљена. Најнаградоносније је мислити на пораст који видимо. Кад сам започео да посећујем скупштине 1939, у Финској је било 865 објавитеља Краљевства, али сада има преко 18 000!
Нисам појмио када сам започео с пуновременом службом давне 1938. да ћу се 55 година касније још увек радовати учешћу у њој. Упркос поодмаклим годинама, ми идемо даље у Јеховиној сили, унапред се радујући нашој обећаној награди. Уздамо се у псалмистове речи: „Јер је Господ добар; милост је његова вечна и верност његова за сва поколења“ (Псалам 100:5).
[Слика на 21. страни]
Лео и Силви Каљо симболизовали су своје предање Јехови 1934.
[Слика на 23. страни]
Недавна фотографија Леа и Силви док су се приближавали 60 години одане службе