Зашто толики очај?

НАДА у бољи живот — напокон остварена! Многи људи, који су живели у тадашњој Источној Немачкој, веровали су у то након рушења Берлинског зида у новембру 1989. Међутим, након нешто више од годину дана, жалили су се да је с „грубим светом капиталистичке демократије теже изаћи на крај него са животом заштићеним Берлинским зидом“. Последица? Разочарење и растуће очајање.

Насиље у друштву и властитом домаћинству може присилити људе да напусте дом у потрази за сигурношћу, али је мали број оних који је налазе. Неки чак могу завршити међу бескућницима који живе на улицама градова. У неким земљама многи од њих заврше упетљани у компликоване бирократске поступке. У немогућности су да обезбеде дом јер су без посла, а не могу се ни запослити јер немају кућне адресе. Владине установе за социјалну помоћ покушавају да помогну, али потребно је време да би се проблеми разрешили. Зато наступају фрустрације и очај.

Многе жене безнађе доводи до заиста очајничких корака. У извештају Women and Crime in the 1990s, доцент права др Сузан Едварс (Susan Edwards) објашњава: „Укљученост млађих жена [у проституцију] долази као директна последица економских потреба, а не због недостатка самодисциплине или породичног васпитања.“ Слично томе младићи који напуштају дом у потрази за послом често га не налазе. Неки у очају завршавају као ’дечаци за изнајмљивање‘, стављајући се на располагање хомосексуалцима у замену за храну и заклон, и постају пиони у рукама опаких криминалаца.

Грубе политичке реалности, насиље, економски проблеми, све то може проузроковати различите степене очаја. Нису имуни чак ни људи добро плаћених професија док се у својим тежњама да одрже свој раскошни начин живота суочавају са све већим финансијским проблемима. Последица? „Пуко тлачење може учинити да мудар поступа лудо“, као што је некада рекао краљ Соломон!a (Проповедник 7:7, New World Translation). Заиста, очај доводи све већи број људи до предузимања најекстремније мере изласка из проблема — самоубиства.

Најекстремнији излаз

Многи случајеви самоубиства међу младима показују да су чак и они захваћени пошашћу очаја. Једна британска колумнисткиња је у новинама запитала: „Шта то у наше време код тинејџера проузрокује толико много очаја? У једној студији деце узраста између 8 и 16 година, која су била подвргнута болничком лечењу након што су покушала да се отрују, др Ерик Тејлор (Eric Taylor) из лондонског Institute of Psychiatry извештава: „Једна запањујућа ствар било је то колико је много деце очајно и безнадно с обзиром на околности.“ Процењује се да Британија сваке године бележи 100 000 случајева намерног узимања отрова који не завршавају смрћу, што представља очајнички позив у помоћ.

Једна британска добротворна установа покренула је кампању која је очајницима требала да пружи некога ко ће их саосећајно саслушати. На тај начин су њени саветници тврдили да ће нудити „алтернативе за смрт“. Међутим, они признају да нису у стању да реше проблеме који доводе људе до очаја.

Број самоубистава одражава „степен отуђења и недостатак социјалне кохезије у друштву“, коментарисале су новине The Sunday Correspondent. Зашто је данас број самоубистава тако велики? Новине су „бескућништво, све веће опијање, претњу сиде и затварање болница за ментално оболеле“ навеле као чиниоце који појединце наводе у тако дубока стања очаја да одузимање властитог живота виде као једино решење својих проблема.

Постоји ли икаква нада да се растера очај? Да! „Исправите се и подигните главе“, Исусов је позив који окрепљује! (Лука 21:28). Шта је тиме мислио? Каква нада постоји?

[Фуснота]