Савладала сам свој понос и пронашла срећу

ГОДИНЕ 1970. имала сам 23 године и била сам амбициозна. На свом радном месту у једном аутомобилском клубу у Ивреи, у Италији, постала сам председник. Чврсто сам одлучила да постанем неко. Али, ипак сам била јако депресивна и тужна. Зашто?

Мој супруг је проводио већину свог времена у баровима где се са својим пријатељима картао, и мени је препуштао да преузимам већину породичних обавеза. Наш однос се почео погоршавати. Свађали смо се због најситнијих ствари. Последица је била да ми је глава била пуна негативних мисли.

’Нико се у ствари не занима за тебе‘, мислила сам. ’Само желе искористити твој положај.‘ Сама себи сам рекла: ’Бог не може постојати, јер кад би постојао, не би допуштао тако много патњи и злобе. Живот није ништа друго него трка према смрти.‘ Нисам могла разумети зашто је то тако.

Почетак промене

Једног дана, 1977. године покуцала су два Јеховина сведока на наша врата. Мој супруг Ђанкарио позвао их је унутра и разговарали су у дневном боравку. Његова намера је била да и они постану еволуционисти као и он, али они су били ти који су променили његово мишљење!

Убрзо је Ђанкарио почео предузимати и промене у свом животу. Постао је стрпљивији, посвећујући више времена и пажње мени и нашој кћерки. Покушавао је да ми говори о стварима које је учио, али ја сам увек изнова прекидала разговор грубом примедбом.

Тада сам једног дана кад су Сведоци дошли села и заиста слушала. Говорили су о крају овог система ствари и о Божјем Краљевству, о рајској Земљи и ускрсењу мртвих. Била сам запањена! Следеће три ноћи нисам спавала! Желела сам сазнати више, али понос ме је спречавао да супругу постављам питања. Онда ми је једног дана строго рекао: „Данас ћеш слушати. Имам одговоре на сва твоја питања.“ Тада ми је једноставно истресао библијске истине.

Ђанкарио ми је рекао да је Јехова име Створитеља, да је његова главна особина љубав, да је послао свог Сина као откупнину да бисмо могли имати вечни живот, те да ће након уништења злих у Хармагедону Исус Христ за време своје Хиљадугодишње владавине ускрсавати мртве. Рекао је да ће ускрснули напредовати до душевне и телесне савршености и да ће имати прилику да живе заувек на Земљи у Рају.

Следећег дана сам свог супруга први пут пратила у Краљевску дворану. Након тога сам му рекла: „Ови људи се међусобно воле. Желим и даље да долазим овамо јер су заиста срећни.“ Почела сам редовно посећивати састанке и са мном је био успостављен библијски студиј. Много сам размишљала о томе што сам учила и убрзо сам се уверила да сам нашла прави Божји народ. Јануара 1979. мој супруг и ја симболизовали смо своје предање Јехови крштењем.

Пуновремена служба

На покрајинском састанку одржаном касније те године одржан је говор који је храбрио на пуновремену проповедничку активност. Осећала сам се подстакнутом да прихватим ту службу и обратила сам се с тим Јехови у молитви. Али онда сам затруднела и моји планови су били прекинути. У следеће четири године имали смо троје деце. Код двоје од њих појавиле су се из различитих узрока телесне мане које су угрожавале живот. Захвални смо што су у оба случаја деца потпуно оздравила.

Сада сам осећала да више не могу одлагати своје планове с обзиром на пуновремену службу. Отказала сам свој световни посао да бих се могла боље концентрисати на своје одговорности као супруге и мајке. Мој супруг и ја планирали смо да живимо само од једне плате, што је значило одрећи се свих неважних ствари. Али, Јехова нас је богато благословио, не препустивши нас никад сиромаштву или оскудици.

Године 1984. почела је моја кћерка, која је тада имала 15 година и која се кратко време пре тога крстила, с пуновременом службом као пионир. У исто време је мој супруг именован за старешину. А шта је било са мном? Будући да сам осећала да још не могу бити пионир, поставила сам себи циљ од 30 сати месечно у делу проповедања. Постигла сам тај циљ и рекла сама себи: ’Изврсно! Чиниш много.‘

Ипак, још једном је понос постао мој проблем (Пословице 16:18). Стално сам мислила како је то што чиним добро и да не треба да чиним никакав даљњи духовни напредак. Моја духовност је почела да слаби и почела сам чак губити добре особине које сам стекла. Тада сам примила дисциплину која ми је требала.

Године 1985. била су два путујућа надгледника и њихове супруге гости у нашем дому док су вршили своју редовну посету нашој скупштини. Посматрање тих понизних, самопожртвовних хришћана, заиста ме подстакло да у мислима преиспитам ствари. Истраживала сам тему о понизности, користећи публикације Watch Tower Society. Размишљала сам о великој понизности коју Јехова показује у свом поступању с нама грешним људима (Псалам 18:35). Знала сам да морам променити свој начин размишљања.

Молила сам Јехову да ми помогне да развијам понизност, тако да му служим на начин како то он од мене жели и да ме води да користим дарове које имам на његову славу. Испунила сам молбу за пионирску службу и у марту 1989. сам му почела служити у пуновременој служби.

Сада могу рећи да сам заиста срећна и да је то што сам савладала свој понос допринело мојој срећи. Нашла сам прави разлог за живот — помагати потребитима да стекну спознање да Јехова, прави Бог, није далеко од оних који га траже. (Испричала Вера Брандолини.)

[Слика Вере Брандолини на 26. страни]