Да ли је човечанству заиста потребан Месија?

„СВЕТУ ТРЕБА МЕСИЈА, КАЖЕ СЛУЖБЕНИК“

Тај се наслов 1980. појавио у The Financial Postu из Торонта у Канади. Цитирани службеник био је Аурелио Печеј (Aurelio Peccei), председник и оснивач добро познатог великог научног института названог Римски клуб. Према Postu, Печеј је веровао да би „харизматски вођа — научни, политички или религиозни — био једино спасење света из социјалних и економских превирања која прете да униште цивилизацију“. Шта ти мислиш? Да ли је овај свет заиста у тако страшном шкрипцу да је човечанству потребан Месија? Размотримо само један од проблема с којима се овај свет суочава — глад.

ДВА велика, смеђа ока зуре у тебе са слике у новинама или часопису. То су очи детета, мале девојчице старе ни пет година. Али, те очи те не веселе. У њима нема детињег сјаја, срећног осећања чуђења, невиног поверења. Уместо тога, испуњене су збуњујућом патњом, тупим болом, безнадном глађу. То дете умире од глади. Оно зна само за бол и глад.

Вероватно, попут многих, не волиш размишљати о таквим сликама, па брзо окрећеш страницу. Не као да не бринеш, али се осећаш фрустрирано јер претпостављаш да је за ту девојчицу прекасно. Мршави удови и надути трбух знакови су да је њено тело већ почело прождирати само себе. У време кад гледаш њену слику, она је вероватно већ мртва. Што је још горе, знаш да њен случај никако није једини.

Колико је раширен тај проблем? Па, можеш ли замислити 14 милиона деце? Већина нас то не може; број је једноставно превелик да би га предочили. Онда замисли стадион који прима 40 000 људи. Сада замисли да је сасвим попуњен децом — ред изнад реда, седиште изнад седишта, океан лица. Чак и то је тешко замислити. Ипак, требало би 350 таквих стадиона попуњених децом да би их било 14 милиона. Према УНИЦЕФ-у (Међународном фонду УН за помоћ деци), то је запањујућ број деце испод пет година која сваке године у земљама у развоју умиру од неисхрањености и болести које се лако могу спречити. То износи готово један стадион деце која умиру сваког дана! Додај томе број одраслих гладних људи и добићеш укупан светски број од око једне милијарде хронично неисхрањених људи.

Зашто сва та глад?

Ова планета тренутно производи више хране него што људи троше, и има могућност да произведе још више. Ипак, сваког минута од неисхрањености и болести умире 26 деце. У том истом минуту, свет троши око 2 000 000 долара на припреме за рат. Можеш ли замислити шта би се са свим тим новцем — или само делом њега — могло учинити за то 26 деце?

Сасвим је јасно да се светска глад не може једноставно приписати недостатку хране или новца. Проблем је много дубљи. Као што се изразио Хорхе Е. Хардој (Jorge E. Hardoy), професор из Аргентине, „свет као целина хронично је неспособан да удобност, моћ, време, средства и знање дели с онима којима су те ствари потребније“. Да, проблем не лежи у човековим средствима, већ у самом човеку. Чини се да су похлепа и себичност доминирајуће силе у људском друштву. Најбогатија петина становништва Земље ужива око 60 пута више добара и услуга од најсиромашније петине.

Истина, неки искрено покушавају да доставе храну гладнима, али већина њихових напора спречена је факторима који су изван њихове контроле. Глад често погађа земље које су растргане грађанским ратом или побуном, те није неуобичајено да снаге које се међусобно боре спречавају испоруку помоћи онима којима је потребна. Обе се стране боје да ће, ако дозволе да храна дође до изгладнелих цивила на непријатељском подручју, хранити своје непријатеље. И саме владе користе гладовање као политичко оружје.

Зар нема решења?

Нажалост, проблем милиона који гладују није баш једина криза која погађа данашњег човека. Раширено уништавање и тровање околине, стална невоља рата који гута милионе живота, епидемија насилног криминала који посвуда ствара страх и неповерење, и морална клима која стално дегенерише и која, чини се, лежи у корену многих од тих недаћа — све се те светске кризе, такорећи, удружују и потврђују исту неоспорну истину — човек сам собом не може успешно да управља.

То је без сумње разлог тога што многи очајавају с обзиром на решење светских проблема. Други мисле попут Аурелија Печеја, италијанског научника споменутог у уводу. Ако постоји решење, закључују они, оно мора доћи из посебног — можда чак надљудског — извора. Зато концепт о месији има снажну привлачност. Али да ли је реално надати се месији? Или је таква нада само грађење кула у ваздуху?

[Извор слике на 2. страни]

Насловна страна: Горе: фотографија U.S. Naval Observatory; Доле: фотографија NASA

[Извор слике на 2. страни]

Фотографија WHO од P. Almsaya

[Извор слике на 3. страни]

Фотографија WHO од P. Almsaya

Фотографија U.S. Navy