Учи се послушности прихватањем дисциплине
ЗАМИСЛИ да стојиш на стеновитом врху високе планине, са осећањем да си дословно на врху света. Какво радосно осећање слободе!
Али, твоја слобода је у ствари врло ограничена. Закон гравитације знатно ограничава сваки твој покрет; један погрешан корак могао би значити велику несрећу. С друге стране, како је задовољавајуће знати да исти закон гравитације спречава да будеш беспомоћно однесен у свемирски простор. Дакле, тај закон очито служи за твоје добро. Прихватање ограничења које он поставља твојој слободи кретања тамо на врху планине корисно је, чак спасоносно за живот.
Да, закони и послушност њима понекад могу ограничавати нашу слободу, али да ли то послушност чини непожељном?
Како Бог гледа на послушност
Као ’творац‘, Јехова је „извор живота“. Из тог му разлога сва његова створења с правом дугују послушност. Показујући исправан став, псалмиста је писао: „Дођите! Поклонимо се, припаднимо, клекнимо пред Господом творцем својим! Јер је он Бог наш и ми народ паше његове, и стадо које руке његове воде“ (Проповедник 12:3; Псалам 36:10; 95:6, 7).
Јехова је од почетка од својих створења захтевао послушност. Трајно постојање Адама и Еве у Рају зависило је од послушности (Постање 2:16, 17). Послушност се очекивала и од анђела, иако имају виши облик живота него људи. Будући да су неки од тих духовних створења били „неверни када се трпљење Божје продужаваше у дане Нојеве“, били су кажњени тако што су предани у „бездан и... окове мрака, и задржава их за суд“ (1. Петрова 3:19, 20; 2. Петрова 2:4).
Једноставно речено, Бог сматра послушност условом за постизање његовог одобравања. Читамо: „Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас Господњи? Гле, послушност више вреди од жртве, и слушање речи његове више вреди од претилине овнујске“ (1. Самуелова 15:22).
Морамо се учити послушности — зашто и како
Послушност води до праведног положаја пред Богом. Како је зато преко потребно да се учимо послушности! Као код учења страног језика, навици послушности можемо се учити док смо млади. Библија зато наглашава одгајање деце од њиховог раног детињства (Јошуа 8:35).
Неки се модернисти противе библијском гледишту, говорећи да је захтевање послушности од деце слично душевном силовању. Они тврде да деци треба дозволити да развију своје личне идеје и мерила по којима ће живети, без спољашњег уплитања одраслих.
Али, у деценији 1960-их, кад су многи родитељи заступали такав став, Вилхелм Хансен (Wilhelm Hansen), лектор, уредник и професор психологије, није се слагао с тим гледиштем. Он је писао: „За дете у раној фази развоја, док је однос с родитељима још меродаван, оно што су родитељи забранили је ’лоше‘ и оно што су наредили или што хвале је ’добро‘. Послушност је дакле једини пут који дете води до моралности и основна је врлина од које зависи његов однос према моралном поретку.“ (Упореди Пословице 22:15.)
Божја реч наглашава потребу да се учимо послушности. Читамо: „Знам Господе! Пут човека није њему у власти, не може човек када ходи да управља корацима својим“ (Јеремија 10:23). Историја је пуна примера у којима су људи зацртавали властити животни пут према личним мерилима и због чега су улетели у озбиљне потешкоће. Зашто се то тако често догађа? Зато што људима недостаје потребно спознање, мудрост и разумевање да би без помоћи могли зацртати свој животни пут. А што је још горе, имају наслеђену склоност ка доношењу неисправних одлука. Одмах након потопа, Јехова је рекао о човеку: „Мисли срца човечјега зле [су] од младости његове“ (Постање 8:21).
Дакле, нико није наследио склоност да слуша Јехову. Морамо је усадити у своју децу и цели свој живот наставити да их поучавамо о томе. Сваки од нас треба да развија стање срца какво је имао краљ Давид који је писао: „Покажи ми, Господе, путеве своје, научи ме стазама својим! Упути ме истини својој, научи ме, јер си ти Бог спасења мога, и у тебе се ја увек уздам“ (Псалам 25:4, 5).
Поучавај послушности тако што си сам послушан
Исусова мајка и поочим добро су познавали све околности повезане с Исусовим рођењем. Зато су јасно спознали да он треба да игра важну улогу у испуњењу Јеховиних намера. (Упореди Лука 1:35, 46, 47.) У њиховом случају су речи „деца су наслеђе које од Бога долази“ имале јединствено значење (Псалам 127:3). Они су потпуно схватили своју огромну одговорност, те су били спремни да послушају божанска упутства, као кад им је било речено да беже у Египат или касније да иду у Галилеју (Матеј 2:1-23).
Исусови родитељи су схватили и своју одговорност с обзиром на дисциплину. Истина, Исус је за време свог предљудског постојања био увек послушан. Али, кад је био на Земљи, научио је да буде послушан под потпуно новим околностима. Као прво, морао је да буде послушан несавршеним родитељима, јер чак и савршеном детету треба дисциплина у облику поучавања и одгајања. Његови родитељи су му то пружили. Дисциплина у облику кажњавања била је, међутим, непотребна. Исус је увек био послушан; никад му се није морало рећи два пута. Читамо: „Он сиђе затим с њима у Назарет, и беше им послушан“ (Лука 2:51).
Јосиф и Марија такође су знали како могу Исуса поучавати примером. На пример, читамо да „родитељи Исусови иђаху сваке године у Јерусалим о празнику пасхе“ (Лука 2:41). Уређујући ствари тако да је своју породицу водио са собом, Јосиф је показао да се занима за њену духовну добробит, и да обожавање Јехове сматра важним. На сличне начине могу родитељи данас властитом послушношћу с обзиром на ствари које се тичу обожавања учити своју децу послушности.
Будући да су га Јосиф и Марија на изврстан начин дисциплиновали у праведности, „Исус напредоваше у мудрости и у расту и у милости пред Богом и пред људима“. Какав леп пример који хришћански родитељи могу данас следити! (Лука 2:52).
’Послушни... у свачему‘
„Децо, слушајте родитеље своје у свачему јер је то угодно Господу!“ (Колошанима 3:20). Исус је могао у свему бити послушан својим родитељима јер је њихова послушност Јехови искључивала да од Исуса — или од његове полубраће или полусестара — траже било шта супротно Јеховиној вољи.
И данас многи родитељи успешно поучавају своју децу да буду послушни у свему. Послушајмо три оца који, након што су већ одгојили своју децу, тренутно служе у подружници Watch Tower Society.
Тео говори о томе како су он и његова жена одгајали пет синова. Он каже: „Важно је од самог почетка показати деци да и ми одрасли правимо грешке. Нажалост, чак их понављамо и увек изнова морамо молити свог небеског Оца за опроштење и помоћ. Намерно смо својој деци омогућили да виде да се, исто као што се они боре с бригама младости, и ми боримо с бригама одраслих.“
Да би се дете научило послушности, преко је потребан однос пун љубави између њега и родитеља. Херман каже о својој жени: „Она није дечацима била само мајка, већ и њихов пријатељ. Они су то ценили тако да им није било тешко да буду послушни.“ Затим, додајући користан савет како побољшати однос између родитеља и деце, каже: „Много година намерно нисмо имали машину за прање посуђа тако да се посуђе морало прати и брисати ручно. Наши су синови имали задатак да га бришу, мењајући се. Није било бољег времена за неусиљену комуникацију.“
Однос пун љубави између родитеља и деце служи као узор за однос који хришћанин мора имати с Јеховом. Рудолф објашњава како су он и његова жена настојали да помогну својој двојици дечака да стекну такав однос: „Наш темељ био је редован породични студиј. Деци смо додељивали неколико одговарајућих тема за истраживање. Такође смо заједно читали Библију и затим разговарали о градиву. Наши синови су могли видети да Јехова очекује послушност и од родитеља, не само од деце.“
Хришћански родитељи увиђају да се надахнуте речи „опомене и карање то су вођи на путу живота“ односе како на њих тако и на њихову децу. Дакле, док су деца дужна да буду послушна својим родитељима у свему, и родитељи морају бити послушни у свему што Јехова од њих захтева. Осим што ће јачати однос родитељ-дете, родитељи и деца ће такође желети да јачају свој однос с Богом (Пословице 6:23).
Имај позитивно гледиште о послушности
Како само можемо бити захвални што Божја реч пружа тако користан савет у вези одгајања деце! (Види оквир.) Деца која се уче послушности од родитеља који их дисциплинују у праведности прави су извор радости за цело хришћанско братство.
Будући да послушност Богу значи живот, треба да избегавамо чак и помисао на то да бисмо ставили на страну ограничења која нашој личној слободи постављају Божје заповести — па макар то било само на тренутак. Замисли, на пример, да бисмо на тренутак могли да ставимо на страну закон гравитације. Како бисмо узбуђени били весељем што можемо летети с врха планине према небу а да ништа не омета нашу слободу! Али, шта би се догодило кад би се ствари вратиле у нормално стање? Замисли какав би нас пад очекивао!
Учити се послушности прихватањем дисциплине доприноси развијању уравнотежене личности и помаже нам у познавању својих ограничења. Помаже нам да избегавамо да имамо превелике захтеве и да смо безосећајни према правима и потребама других. Помаже нам да избегавамо наступе несигурности. Кратко речено, чини нас срећним.
Дакле, било да си одрастао или дете, учи се послушности прихватањем дисциплине „да будеш срећан“ и „да живиш дуго на земљи“ (Ефесцима 6:1-3). Ко би желео да угрози свој изглед на вечни живот тиме да пропушта да се учи послушности тако што не прихвата дисциплину? (Јован 11:26).
[Оквир на 29. страни]
РОДИТЕЉИ, УЧИТЕ ПОСЛУШНОСТИ ПРИМЕНОМ ДИСЦИПЛИНЕ У ПРАВЕДНОСТИ
1. Примењујте дисциплину на темељу закона и начела из Писама.
2. Примењујте дисциплину не само захтевањем послушности него објашњавањем зашто је послушност пут мудрости (Матеј 11:19б).
3. Не примењујте дисциплину ни у љутњи ни викањем (Ефесцима 4:31, 32).
4. Примењујте дисциплину унутар топлине односа пуног љубави и бриге (Колошанима 3:21; 1. Солуњанима 2:7, 8; Јеврејима 12:5-8).
5. Код деце примењујте дисциплину од раног детињства (2. Тимотеју 3:14, 15).
6. Увек изнова и доследно примењујте дисциплину (Деутероном 6:6-9; 1. Солуњанима 2:11, 12).
7. Најпре примењујте дисциплину на себе и тако поучавајте примером (Јован 13:15; упореди Матеј 23:2, 3).
8. Примењујте дисциплину с пуним поуздањем у Јехову, тражећи његову помоћ у молитви (Судије 13:8-10).
[Слика на 28. страни]
„Опомене и карање то су вођи на путу живота“