Модел-манускрипт хебрејске Библије

ПРЕ открића Свитака с Мртвог мора 1947, најстарији познати манускрипти хебрејске Библије — осим неколико фрагмената — потицали су из времена од краја 9. до 11. века н. е. Дакле, били су стари једва хиљаду година. Значи ли то да је пре 1947. хебрејски текст Библије био непоуздан? И зашто је постојало тако мало древних хебрејских манускрипата?

Размотримо најпре последње питање. Под ортодоксним јеврејским системом, сви манускрипти хебрејске Библије који су се сматрали превише истрошеним за даљњу употребу спремали су се у генизу, оставу у синагоги. Касније, када су се истрошени манускрипти нагомилали, били су извађени и закопани. Јевреји су то чинили да би спречили оскврнуће или злоупотребу својих Писама. Зашто? Зато, што се у њима налазио Тетраграматон, хебрејска слова која представљају Божје свето име које се обично појављује као „Јехова“.

„Круна“

Највећим делом је древни хебрејски текст од најранијих времена верно пренесен. Постојао је, на пример, значајан хебрејски манускрипт, познат као Кетер, „Круна“, који је првобитно садржавао сва Хебрејска писма, или „Стари завет“. Чувао се у најстаријој синагоги древне мале заједнице Јевреја који су живели у Алепу (Сирија), граду с претежно муслиманским живљем. Раније се тај манускрипт налазио код караитских Јевреја у Јерусалиму, али 1099. запленили су га крсташи. Касније је манускрипт био враћен и пренесен у Стари Каиро (Египат). У Алеп је доспео најкасније у 15. веку и касније је постао познат као Алепски кодекс. Тај манускрипт, који датира бар из 930. н. е. сматрао се круном масоретске учености, на шта указује и његово име. Он служи као добар пример да се прикаже каква је брига уложена у преношење библијског текста, и заиста је био хебрејски модел-манускрипт.

Чувари тог истакнутог манускрипта у савремено доба, из празноверног страха да би њихов свети предмет могао да буде оскврњен, нису дозвољавали да га научници консултују. Осим тога, пошто је постојала фотографија само једног јединог листа, није било могуће издати факсимилско издање за проучавање.

Када су се Британци 1948. повукли из Палестине у Алепу је избила побуна против Јевреја. Њихова је синагога била спаљена; драгоцени кодекс је нестао и претпостављало се да је уништен. Какво је изненађење било када се око десет година касније сазнало да су око три четвртине остале сачуване и да су прокријумчарене из Сирије за Јерусалим! Године 1976. било је коначно издато 500 примерака лепог факсимилског издања у боји.

Дело мајстора

Зашто је тај манускрипт тако значајан? Зато што је око 930. н. е. Арон бен Ашер, један од најславнијих научника школованих у преписивању и преношењу хебрејске Библије, кориговао његов оригинални консонантски текст и у њега унео систем тачака. Због тога је то био модел-кодекс који је поставио мерило за будуће преписе израђене од мање вештих писара.

Првобитно је садржавао 380 фолија (760 страница) и углавном је био писан у три ступца на листовима пергамента. Сада се састоји од 294 фолија и недостаје му већина Пентатеуха и последњег дела који обухвата Јеремијине тугованке, Песму над песмама, Данијела, Естеру, Езру и Нехемију. У New World Translation of the Holy Scriptures—Reference Bible наведен је као „Ал“ (Јошуа 21:37, NW, фуснота). Мојсије Мајмонид (приказан овде), славни средњовековни јеврејски научник из 12. века н. е., прогласио је Алепски кодекс најбољим који је икада видео.a

Хебрејски текст који је преписиван од 13. до 15. века био је мешовит, изведен из две главне породице Масоретског текста, Бен Ашер и Бен Нафтали. У 16. веку израдио је Јакоб бен Хајим текст за штампану хебрејску Библију изведену из те мешовите традиције, а тај текст је постао темељ за готово све хебрејске Библије штампане у следећих 400 година.

Са трећим издањем Biblie Hebraice (штампани хебрејски текст) из 1937, узета је у обзир традиција Бен Ашера како је била сачувана у манускрипту који је био чуван у Русији, познат као Лењинград B 19⁠^A. Манускрипт Лењинград B 19⁠^A датира из 1008. н. е. Хебрејски универзитет у Јерусалиму планира с временом да објави читав Алепски хебрејски текст, заједно с текстовима свих других значајних манускрипата и превода, укључујући Свитке с Мртвог мора.

Текст Библије који користимо данас је поуздан. Био је божански надахнут и помоћу преписивача који су радили педантном вештином пренесен кроз векове. Крајња брижљивост тих преписивача видљива је по томе што упоређивања Исаијиног свитка који је 1947. пронађен крај Мртвог мора и Масоретског текста показују изненађујуће мало разлика, иако је Свитак с Мртвог мора више од хиљаду година старији од најстарије постојеће Масоретске Библије. Штавише, сада кад је Алепски кодекс доступан научницима, он ће пружити даљњи разлог за поуздање у веродостојност текста Хебрејских писама. Заиста, „реч Бога нашега остаје до века“ (Исаија 40:8).

[Фуснота]

[Извор слике на 28. страни]

Bibelmuseum, Münster

[Извор слике на 29. страни]

Jewish Division / The New York Public Library / Astor, Lenox, and Tilden Foundations