Шта је масоретски текст?

НА КОЈЕМ год језику да читаш Библију, део књиге вероватно је био преведен директно или индиректно с масоретског текста, који обухвата хебрејске списе, или „Стари завет“. У ствари, постојало је више од једног масоретског текста. Који је онда био изабран и зашто? Шта је у ствари масоретски текст и како ми заиста знамо да је он поуздан?

Јеховина Реч

Писање Библије започело је на гори Синај 1513. пре н. е. Излазак 24:3, 4 нам каже: „Мојсије дође и каза народу све речи Господње и све законе. И цео народ одговори у један глас: Чинићемо све што је Господ казао. Мојсије написа све речи Господње.“

Хебрејски списи наставили су да буду записивани више од хиљаду година, од 1513 пре н. е. до око 443 пре н. е. Пошто су писци били надахнути од Бога, разумно је да би он водио ствари тако да његова порука буде верно сачувана (2. Самуилова 23:2; Исаија 40:8). Међутим, да ли то значи да би Јехова искључио све људске грешке тако да ни једно једино слово не би било промењено док су прављене копије?

Одшкринута врата ка нетачности

Иако су је с генерације на генерацију преписивали људи с дубоким поштовањем према Божјој Речи, ипак се неки степен људске грешке увукао у манускрипте. Библијски писци су били надахнути, али преписивачи нису обављали свој посао под божанским надахнућем.

Након што су се вратили из вавилонског изгнанства 537. пре н. е., Јевреји су усвојили нови стил писања у коме су користили четвороугласта слова која су научили у Вавилону. Ова велика промена са собом је донела себи својствен проблем тиме што су извесна слова сличног изгледа могла бити побркана једна с другим. Пошто је хебрејски језик заснован на сугласницима, са самогласницима које је читалац додавао према свом разумевању контекста, промена једног сугласника лако би могла променити значење речи. Међутим, у већини случајева такве грешке биле би откривене и исправљене.

Велика већина Јевреја није се вратила у Израел након пада Вавилона. Тако су синагоге постале духовни центри за јеврејске заједнице широм Блиског истока и Европе.a Свакој синагоги биле су потребне копије свитака Списа. Како су се копије умножавале, тако се и умножавао потенцијал да преписивач погреши.

Покушаји да се врата затворе

Почев од првог века н. е., писари у Јерусалиму су покушавали да утемеље оригинални текст на основу кога би сви други свици хебрејских списа могли бити исправљени. Ипак, није постојао дефинитиван систем за разликовање оригинала текста и манускрипата које садрже преписивачке грешке. Од другог века н. е. па надаље, изгледа да је сугласнички текст хебрејских списа био прилично добро нормиран, иако још увек није био ауторитативно утврђен. Цитати хебрејских списа који се појављују у Талмуду (сакупљени између другог и шестог века н. е.) веома често указују на један извор другачији од онога што је касније постало познато као масоретски текст.

Реч „традиција“ на хебрејском гласи „масорах“ или „масорет“. До шестог века н. е., они који су штитили традицију тачног преписивања хебрејских списа постали су познати као масорети. На копије које су правили указује се као на масоретске текстове. Шта је било посебно у вези с њиховим радом и у вези с текстовима које су припремали?

Хебрејски је избледео као живи, национални језик и многи Јевреји га више нису познавали. Дакле, било је доведено у опасност само разумевање сугласничког библијског текста. Да би га заштитили, масорети су развили систем самогласника представљених тачкицама и цртама, односно тачкама. Оне су стављане изнад и испод сугласника. Масорети су такође развили комплексан систем ознака које су служиле и као облик интерпункције и као водич за тачнији изговор.

Тамо где су масорети сматрали да је текст био промењен или да су га неисправно преписале претходне генерације писара, уместо да промене текст, они су ставили белешке на маргинама. Прибележили су необичне облике речи, њихове комбинације и учесталост појављивања у појединачним књигама или унутар целокупних хебрејских списа. Такође су начињени и додатни коментари да би се помогло преписивачима у проверавању. Развијен је систем скраћених „кодова“ да би се записале ове информације с крајњом сажетошћу. На врху и на дну маргина, врста миниконкорданције наводила је делове повезаних стихова за које су биле начињене примедбе у белешкама на маргинама.

Најчувенији систем усавршили су масорети у Тиберијасу, поред Галилејског мора. Породице Бен Ашера и Бен Нафталија из деветог и десетог века н. е., вероватно Караити, постале су нарочито истакнуте.b Иако су постојале разлике између ове две школе у методама изговора и белешкама на маргинама, сугласници њихових текстова разликују се на мање од десет места у целокупним хебрејским списима.

Обе школе масорета, Бен Ашера и Бен Нафталија, дале су велики допринос текстуалној учености у њиховом времену. Након што је Мајмонид (један утицајан познавалац Талмуда, из 12. века) хвалио текст Бен Ашера, други су му давали искључиву предност. То је ишло чак до те мере да се данас не може наћи ни један Бен Нафталијев манускрипт. Све што је остало јесу листе разлика између две школе. Иронично, Мајмонидов коментар био је повезан с разматрањем стила, као што је простор између пасуса, а не с важнијим аспектима тачног преношења.

Можемо ли пронаћи „чист“ масоретски текст?

Постоји много спорова међу научницима у погледу тога који је од кодекса који су данас на располагању „чист“, Бен Ашхеров текст, као да би нам онда он могао пружити „прави“ масоретски текст. У ствари, никада није ни постојао један јединствен, „чист“ и ауторитативан масоретски текст. Уместо тога, било је много масоретских текстова, од којих је сваки био незнатно другачији од других. Сви постојећи кодекси су помешани текстови, с тумачењима и Бен Ашхера и Бен Нафталија.

Задатак с којим се данас суочава било који преводилац хебрејских списа јесте изузетно тежак. Он се мора упознати не само са хебрејским текстом већ такође и са свим разумним опцијама где је текст можда био промењен кроз грешку преписивача или на неки други начин. Док различити масоретски текстови служе као основа, потребно је да се консултује с другим важећим изворима који би могли разумно представљати древније и можда тачније верзије сугласничког текста.

У уводу своје књиге Текст Старог Завета (The Text of the Old Testament), Ернст Вуртвин (Ernst Würthwein) објашњава: „Када се суочимо с неким тешким одломком ми не можемо једноставно сакупити заједно различита тумачења и изабрати оно које изгледа да нуди најједноставније решење, понекад дајући предност хебрејском тексту, неки други пут Септуагинти, а неки следећи пут арамејском Таргуму. Нису сви текстуални докази подједнако поуздани. Сваки има своје властите карактеристичне особине и своју властиту јединствену историју. Морамо се упознати с њима ако се надамо да избегнемо неадекватна или погрешна решења.“

Ми имамо чврсту основу за потпуно поуздање да је Јехова сачувао своју Реч. Удруженим напорима многих искрених људи током векова, супстанцију, садржај и чак детаље библијске поруке знамо у прсте. Било које незнатне промене у словима или речима не утичу на нашу способност да разумемо Писмо. А сада, важно питање гласи: да ли ћемо живети према Божјој Речи, Библији?

[Фусноте]

[Слика на 26. страни]

Алепски кодекс садржи масоретски текст

[Извор]

Библијски музеј, Минстер