Да ли су ратови неизбежни?

РАТ је депримирајуће обележје новости. Ти извештаји о бруталности несумњиво те узнемиравају. Али, можда те они такође наводе да се питаш зашто тако много спорова мора да се решава употребом оружја. Зар се људи никада неће научити да живе у миру?

Лек за невољу рата изгледа да је неухватљивији од лека за сиду. Током 20. века, целе нације се мобилишу за рат, милиони људи шаљу се у битку, а стотине градова се уништавају. Изгледа да се не назире крај крвопролићу. Уносна трговина оружјем осигурава да ће светске војске — и гериле — и даље бити немилосрдно ефикасне.

Док ратно оружје постаје смртоносније, број жртава нагло расте. Више од половине од 65 милиона војника који су се борили у Првом светском рату било је убијено или рањено. Око 30 година касније, само две атомске бомбе уништиле су животе више од 150 000 јапанских цивила. Од Другог светског рата, сукоби су локализованији. Међутим, они су смртоносни, нарочито за цивиле, који данас сачињавају 80 посто броја жртава.

Иронично је да се тај покољ на велико догађа током једног периода који је видео неупоредиве напоре да се рат стави изван закона као начин за решавање спорова између нација. С недавним завршетком хладног рата, биле су велике наде да ће настати један нови, мирољубиви светски поредак. Међутим, глобални мир остаје илузоран као што је увек и био. Зашто?

Биолошка потреба?

Неки историчари и антрополози тврде да су ратови неизбежни — чак неопходни — једноставно зато што су они део еволуционе борбе за преживљавање. Под утицајем таквог размишљања, војни аналитичар Фридрих вон Бернарди (Friedrich von Bernhardi) доказивао је 1914. да се рат води „у интересу биолошког, друштвеног и моралног напретка“. Теорија је била да је рат начин да се уклоне слаби појединци или нације, док се најспособнији остављају.

Такав аргумент би тешко утешио милионе ратних удовица и сирочади. Осим што је морално одбојно, то размишљање занемарује грубе реалности савременог ратовања. Машинска пушка не прави разлике међу најспособнијима, а бомба уништава јаке заједно са слабима.

Не обазирући се на озбиљне поуке првог светског рата, Адолф Хитлер је сањао о стварању једне супер расе кроз војно освајање. У својој књизи Mein Kampf (Моја борба), он је писао: „Човечанство је нарасло велико у вечној борби, и само у вечном миру оно нестаје... Јачи морају да доминирају и не смеју се помешати са слабијима.“ Ипак, уместо да уздигне човечанство, Хитлер је жртвовао милионе живота и опустошио цели један континент.

Па ипак, ако рат није биолошка потреба, шта човечанство тера ка самоуништењу? Какве силе гурају нације у тај „посао варвара“?a Следи списак неких основних фактора који осујећују најбоље напоре миротвораца.

Узроци рата

Национализам. Често призиван од стране политичара и генерала, национализам је једна од најјачих сила у унапређивању ратовања. Многи ратови се покрећу да заштите „националне интересе“ или да одбране „част нације“. Кад преовладава менталитет била у праву или не то је моја земља, чак и очигледна агресија може да се оправда као акција да се предухитри непријатељ.

Етничко непријатељство. Многи регионални ратови су започети и затим потхрањивани дуготрајном мржњом између раса, племена и етничких група. Трагични грађански ратови у бившој Југославији, у Либерији и у Сомалији недавни су примери.

Економско и војно ривалство. У привидно мирољубивим данима пре Првог светског рата, европске силе су у ствари изграђивале огромне армије. Немачка и Велика Британија су се ангажовале у такмичењу у изградњи ратних бродова. Пошто је свака већа нација која се коначно укључила у крвопролиће веровала да ће рат повећати њену моћ и омогућити изненадни економски добитак, услови су били зрели за сукоб.

Религиозне заваде. Посебно кад су појачане расним поделама, религиозне разлике могу да створе експлозивну мешавину. Сукоби у Либану и Северној Ирској, као и ратови између Индије и Пакистана, имају корен у религиозном непријатељству.

Невидљиви ратни хушкач. Библија открива да је „бог овога света“, Сатана Ђаво, данас активнији него икада пре (2. Коринћанима 4:4). Испуњен великим гневом и имајући само „кратко време“, он изазива услове, укључујући ратове, који погоршавају бедно стање на земљи (Откривење 12:12).

Те основне узроке рата није лако искоренити. Пре више од 2 000 година, Платон је рекао да „само мртви виде крај рата“. Да ли је његова суморна процена горка истина коју морамо научити да прихватимо? Или имамо разлог да се надамо да ће једног дана бити свет без рата?

[Фуснота]

[Извор слике на 2. страни]

[Извор слике на 3. страни]

Instituto Municipal de Historia, Барселона