Рат — зашто?

ДА ли сте се икад упитали зашто народи ратују? Ако откријемо одговор на то питање, тада можемо открити и кључ ка миру.

Можда реагујете сличио као Џон Стесинџер, професор политичких наука: „Читао сам да ратове проузрокује национализам, милитаризам, блоковски системи, економски фактори или нека друга мртва апстракција коју ја не разумем . . . Питам се да ли то може бити истина . . . На крају, ратове су започели људи. Ипак се тој димензији ретко придаје довољно тежине у традиционалним књигама о рату“ (наглашено од нас). Очигледно је да се људски елемент у рату не може занемарити.

У својој књизи Еволуција рата, професор Отербајн долази до сличног закључка кад каже да „узрок ратова лежи у одлукама људи који су чланови организација, било да су то милитаристичке организације или владајућа тела“. Но, који су мотиви рата? Према његовом истраживању, они су у основи следећи: политичка превласт, територија, грабеж, престиж, одбрана и освета.

Рат — у нашим генима?

Нуде се многе теорије да би се објаснили узроци рата. На пример, они који верују у еволуцију гледају на човека само као на виши облик животиње који још увек у себи носи агресивне и одбрамбене рефлексе животињског света. Они тврде да је агресија урођена и да се налази у човековим генима. Зоолог Иренеус Ајбл—Ајбесфелд је написао у књизи Биологија мира и рата следеће: „Наши најближи рођаци, велики мајмуни, имају знатан агресивни потенцијал и такође чувају територију . . . То снажно указује на то да наша људска агресивност може бити старо наслеђе од примата“.

Конрад Лоренц, аустријски утемељитељ савремене етологије (проучавање животињског понашања) тврди да човек има агресивну енергију која је његов „најмоћнији мотивациони нагон који га тера да ратује“ — О агресији.

С друге стране, Сју Менсфилд, професор историје, доводи у питање тај закључак, рекавши: „Премда је већина култура у прошлим временима била укључена у рат, већина људи није суделовала“. Чињеница да владе морају прибећи обавезној регрутацији за војску такође указује на то да људи у главном на агресију и убијање не гледају увек с великим ентузијазмом, нити се на њих може гледати као на рефлексне реакције. Професор Менсфилд додаје: „Заиста, историјске чињенице показују да је ратовање обично било искуство мањине.“

У новије време је та мањина високо увежбана и унапред оспособљена. Уз то су, развојем артиљерије, бомби и ракета, рат и убијање постали мање лични. Насупрот ратовима из прошлости, специјализована мањина данас може да убија а да заправо и не види и не познаје своје жртве. Међутим, каква може људима бити мотивација за борбу ако не познаје своје непријатеље?

Улога пропаганде

Понекад се свађају суседи. Али, то ретко доводи до крвопролића. Као прво, закони земље забрањују напад и убијање других грађана. Али, за време рата се та забрана не односи на грађане противничке земље, чак и ако људи углавном и не познају своје „непријатеље“. Све што знају о непријатељу је оно на шта су били наведени да поверују од стране политички контролисаних медија који су их тиме као кашичицом нахранили.

То је животна чињеница у свакој земљи. Као што је писао Иренаус Ајбл—Ајбесфелд: „Јавно мишљење обликују интересне групе (политичари, фабриканти оружја, војска) које варају бираче, дајући им лажне или једностране информације“. У сличном тону је писао и историчар X. Е. Барнес: „Од ратова у време француске револуције . . . опсежна и присилна пропаганда се наставља и знатно се повећава да би заштитила рат против популарне дисиденције супротстављања и чињеничне анализе закључака“.

Као последица, „практички се сваког може уверити и са сваким се може манипулисати на такав начин да ће он више или мање добровољно ући у ситуацију у којој мора убијати и можда погинути“ (Рат, од Гвина Диера). Тако, уз помоћ своје политичке и економске моћи, „елита“ може контролисати медије како би припремила масе за крвопролиће.

Адолф Хитлер и Јозеф Гебелс, вође владајуће нацистичке елите, били су прилично свесни важности контроле мисли и варања маса. 24. августа 1939. је Адолф Хитлер једној групи високих официра објаснио своје планове за напад на Пољску: „Даћу један пропагандни узрок за напад. Није важно да ли је уверљив или не . . . У започињању и вођењу рата није важно оно што је исправно, него победа“.

Према томе, јасно је да треба створити мотив за то да један народ устане против другог. Али, који су кључни елементи у стварању ратне грознице?

Ко доноси одлуке?

Аустријски економиста Шумпетер је написао: „Оријентација према рату је углавном подржана унутрашњим интересима владајуће класе, али такође и утицајима свих оних који имају личну корист из ратне политике, било економску или друштвену“. Ова владајућа класа је дефинисана као „елита која је у свим временима укључена у покушај манипулисања другим елементима популације, или самим јавним расположењем, тако да подржава своју моћ“ — Зашто рат? од професора Нелсона и Олина.

Сваки народ има своју владајућу класу, чак и ако је та група можда раздељена у различите политичке странке. Међутим, многи запажају да моћ војне елите не би требало подценити. Бивши амбасадор САД Џон К. Голбраит описује војску као „далеко најмоћнији од аутономних процеса у влади“. Он наставља: „Снага војске не обухвата само значајне изворе моћи, него . . . сва средства за њено јачање . . . Више од сваког другог исказивања силе у наше време она је узрок великог јавног неспокојства“.

Голбраит своју мисао поткрепљује освртом на војно уређење Сједињених Држава које има средства која „далеко надмашују сваки сличан извор моћи; она обухватају не само оно што је доступно војним службама и цивилном војном уређењу, него и оно што одлази за војну индустрију“. Без сумње слична ситуација постоји и у Совјетском Савезу и многим другим земљама. И ту лежи опасност која би могла довести до рата и узајамног уништења — у томе да би моћ војске могла надјачати политичку моћ.

Како религија утиче на рат?

Иако моћ религије у многим земљама слаби, клер може бити укључен у елитну групу која доноси одлуке. Надаље, религија је била и још увек је сила која мотивише, која стоји иза неких ратова. Један јасни пример је шиитски муслимански Иран који води рат са сунским муслиманским Ираком.

Једна слична ситуација постоји и у сукобу измећу Индије и Пакистана. Професор Штесингер каже: „Најокрутнији религиозни рат у историји није био ни хришћански рат хришћана против Ислама нити Тридесетгодишњи рат католика против протестаната. То је био рат Хиндуса против Муслимана у двадесетом веку“. До чега је довело то растуће непријатељство? До раздвајања Индије и Пакистана 1947. године. Прва последица је била „огромна размена становништва, вероватно најмасовнија у историји. Преко 7 милиона Хиндуса, у страху од прогонства у Пакистану, избезумљено је тражило склониште у Индији, а сличан број Муслимана бежао је из Индије у сигурност пакистанског тла. Много је насиља и крвопролића створила религиозна мржња пропраћена том разменом становништва“ — Зашто народи ратују.

Кроз историју је свештеничка класа била добровољни сарадник владајуће елите. За време рата су религиозне вође побожно благосиљале оружје и војске на обе стране у име Бога, премда су често припадале истој религији. То хуљење је многе одвратило од религије и Бога.

Национализам — „свети егоизам“ који раздељује

Понекад се људи не слажу с ратом. На темељу чега онда владари тако лако наговарају народ да подупире њихове циљеве? С тим проблемом су се суочиле Сједињене Државе у Вијетнаму. И шта је учинила владајућа елита? Голбраит одговара: „Вијетнамски рат је у Сједињеним Државама изазвао најопсежније напоре у правцу социјалног кондиционирања (прилагођавања јавног мњења) у савремено доба. Није се штедило на томе да се рат америчкој јавност учини нужним и прихватљивим“. А то указује на најприкладније оруђе да се народ омекша за рат? Које је то оруђе?

Професор Голбраит поново даје одговор: „Школе у свим земљама уливају у главу принципе патриотизма . . . Околности које захтевају од свих да се окупе ока заставе је од нарочите важности у задобијању подложности према војној и спољној политици“. Ово систематско кондиционирање превладава како у источним тако и у земљама Запада.

Чарлс Јост, ветеран у Министарству спољних послова САД, овако је ш изразио: „И даље траје примарни узрок несигурности народа, обележје због којег су народи највише поносни — њихова суверена независност, њихов ’свети егоизам’, њихова неподложност било каквим интересима који су шири или виши од њихових властитих“. Тај „свети егоизам“ сажет је у раздељујућем национализму, у погубном учењу да је неки народ изнад свих других народа.

Историчар Арнолд Тојнби је писао: „Дух национализма је горки фермент новог вина демократије у старим боцама племенских заједница“. У књизи Моћ и бесмртност др Лопез—Рејс пише: „Сувереност је главни узрок савременог рата; . . . уколико се не промени, систем суверених народа—држава изазваће III светски рат“. Наглашавање национализма и суверености пориче основни општи појам да сви припадамо истој људској породици, без обзира на језичне или културне разлике. А то порицање доводи до рата.

Да, стручњаци могу давати разноврсна објашњења о томе зашто човек систематски уништава своју врсту. Међутим, постоји једна, примарна чињеница коју већина коментатора игнорише.

Скривени узрок рата

Историја рата и његови узроци се не би требали разматрати, а да се не узме у обзир један много већи сукоб који је снажно утицао на човечанство. Библија га јасно описује. Та стара књига показује да се једна моћна, духовна особа, потстакнута себичном жељом, подигла против Бога (Јов 1:6—12; 2:1—7). Та особа је проузроковала побуну на небу и на Земљи и заједно с тим на људску породицу довела непослушност, несавршенство, грех и смрт (1. Мојсијева 3:1—7). Тако је Исус док је био на Земљи, означио своје религиозне непријатеље овим речима: „Ви сте од свог оца ђавола. . . Он је био крвник људски од свога почетка и није чврсто стајао у истини, јер истина није у њему . . . Он је лажов и отад лажи“ (Јован 8:44, НС).

Ово бунтовничко духовно створење, сотона (што значи противник), ђаво (што значи оптужитељ, клеветник), владао је и разделио народе кроз хиљаде година. Остварио је невидљиву власт над народима преко политичких сила. Какву основу имамо да то тврдимо? Чињеница је да је кушајући Христа био у могућности да му покаже „сва краљевства света и њихову славу“, а затим је рекао: „Све ћу ти ово дати ако паднеш и учиниш према мени чин обожавања“. Христ није оповргао сотонину власт над „свим краљевствима света“. Одбио је кушњу, рекавши: „Јехову свог Бога обожавај и њему јединоме приноси свету службу“ (Матеј 4:1, 8—10, НС).

Свим могућим политичким лукавствима и смицалицама сотона је одвратио човечанство од јединог правог пута мира. Велика већина човечанства одана је политичким системима који су, по правилу, антагонистички (непријатељски). Они неће и не могу да остваре истински мир за људе, јер су под утицајем кривог бога — бога који „заводи читаву настањену Земљу“ — сотоне. Као последица они, изричито или прећутно, одбијају сваки прави пут ка миру (Откривење 12:9; 2. Коринћанима 4:4).

Али, ви бисте могли да питате: ’Који је прави пут да би мир постао стварност? Шта ће изазвати такву једну промену? И шта ја морам да учиним да бих наследио односно доживео тај мир?’ Следећи чланак ће размотрити та питања.

[Слика на 5. страни]

Религија још увек проузрокује ратове, као што то показује сукоб Ирана — Ирака