Најпре смо тражиле Краљевство
ИСПРИЧАЛА ОЛИВА СПРИНГЕЈТ
Мајка је управо угасила свећу и изашла из собе након што је саслушала наше молитве. Мој млађи брат одмах ме питао: „Олива, како Бог може да нас види и чује кроз зид од цигле?“
„МАЈКА каже да он може да види кроз све“, одговорила сам, „чак и право у наше срце.“ Мајка је била богобојазна жена и горљиви читалац Библије, и у нас децу уливала је дубоко поштовање према Богу и библијским начелима.
Наши родитељи су били чланови англиканске цркве у малом граду Катхаму, у области Кент, у Енглеској. Иако је мајка редовно ишла у цркву, она је веровала да бити хришћанин значи више од једноставног грејања столице у цркви једном седмично. Она је такође била сигурна да Бог сигурно има само једну праву цркву.
Цењење библијске истине
Године 1918, кад сам имала око пет година, мајка је добила томове под називом Studies in the Scriptures (Студије Писма), које је написао Чарлс Т. Расел, први председник Watch Tower Bible and Tract Society (Библијско и трактатно друштво Кула стражара). Неколико година касније, док смо живели у малом месту по имену Вигмор, мајка је дошла у контакт с једним Истраживачем Библије, како су Јеховини сведоци онда били познати. Она је прихватила помоћно средство за проучавање Библије Харфа Божја, и у њој је почела да проналази одговоре на своја многа библијска питања. Сваке седмице поштом је стизала љубичаста картица са штампаним питањима за свако поглавље. Та картица је такође показивала где су се у књизи могли пронаћи одговори.
Године 1926. моји родитељи, моја сестра Берил и ја напустили смо англиканску цркву зато што смо били огорчени због уплетености цркве у политику, као и због њених многих неразумних наука. Једно истакнуто учење било је да ће Бог целу вечност мучити људе у огњеном паклу. Моја мајка, која је истински тражила библијску истину, била је уверена да англиканска црква није она права.
Ускоро након тога, у одговору на мајчине искрене молитве, посетила нас је гђа Џексон, истраживач Библије. Она је скоро два сата разговарала с мајком и са мном, одговарајући из Библије на наша питања. Биле смо одушевљене да сазнамо да, између осталог, наше молитве треба да буду упућене Јехови Богу, Оцу Исуса Христа, а не неком мистериозном Тројству (Псалам 83:19 [83:18, ДК]; Јован 20:17). Али, за мене је најнезаборавније питање које је мајка поставила било следеће: „Шта значи најпре тражити Краљевство?“ (Матеј 6:33).
Одговори темељени на Библији дубоко су утицали на наше животе. Управо од те седмице, почели смо да посећујемо састанке Истраживача Библије и да другима преносимо оно што смо училе. Били смо уверени да смо пронашли истину. Неколико месеци касније, године 1927, мајка се крстила у знак свог предања да служи Јехови, а 1930. и ја сам се крстила.
Ступање у пионирску службу
Наша породица је посећивала скупштину Гилингем, која се састојала од око 25 особа. Неколико њих били су пуновремене слуге, звани пионири, и сви су имали небеску наду (Филипљанима 3:14, 20). Њихова хришћанска ревност била је заразна. Док сам још увек била тинејџерка, пионирила сам једно кратко време у Белгији почетком 1930-их. То је разгорело моју жељу за даљњом службом за Краљевство. У то време учествовали смо у дистрибуцији сваком свештенику по примерак књижице The Kingdom, the Hope of the World (Краљевство, нада света).
Мој отац се с временом почео веома противити нашој хришћанској активности, и делимично због тога, 1932. сам се преселила у Лондон како бих кренула на колеџ. Касније сам четири године поучавала у школи и током тог времена била сам повезана са скупштином Блакхит, једном од само четири скупштине у Лондону у то време. Управо тада почели смо да слушамо извештаје о хапшењу и патњи наше хришћанске браће и сестара у Хитлеровој Немачкој зато што су одбијали да подупиру Хитлерове ратне подухвате.
Године 1938, истог месеца кад сам завршила отплату дуга за књиге које сам добила, напустила сам свој посао како бих остварила своју жељу да постанем пионир. Моја сестра Берил почела је да пионири у Лондону у то исто време, али је живела у једном другом пионирском дому. Мој први пионирски партнер била је Милдред Вилет, која се касније удала за Џона Бара, који је данас члан Водећег тела Јеховиних сведока. Заједно с другима у нашој групи, ми бисмо се бициклима возили на терен и остајали тамо цели дан, често упркос киши.
Облаци рата већ су лебдели над Европом. За грађане су се одржавале вежбе за употребу гасних маски и почеле су припреме за евакуацију деце даље од градова или у мале градове у случају рата. Имала сам уштеђено тек толико новца да купим један пар ципела, а моји родитељи нису били у могућности да ми финансијски помогну. Али, зар Исус није рекао: ’Све ове друге ствари ће вам се додати ако најпре тражите краљевство‘? (Матеј 6:33). Имала сам потпуну веру да ће се Јехова побринути за све моје потребе, и он је то обилно чинио све те године. Током рата своје мале порције понекад сам допуњавала поврћем које сам купила поред пута након што су прошли натоварени камиони. И често сам добијала храну мењајући библијску литературу за воће и поврће.
Моја млађа сестра Соња родила се 1928. Имала је само седам година кад је свој живот предала Јехови. Соња каже да је чак у том раном узрасту, пионирење постало њен циљ. Године 1941, ускоро након што је своје предање симболизовала крштењем у води, она је остварила тај циљ кад су она и мајка биле додељене као пионири у Керфили, у Јужном Велсу.
Наша служба током ратних година
Септембра 1939, почео је Други светски рат, а наша хришћанска браћа и сестре у Британији били су затварани из истог разлога као и њихови суверници у нацистичкој Немачкој — због свог неутралног става с обзиром на учествовање у рату. Бомбардовање Енглеске почело је средином 1940. Ноћ за ноћи, изненадно бомбардовање парало је уши, али уз Јеховину помоћ могли смо да мало одспавамо и будемо освежени за дело проповедања следећег дана.
Понекад бисмо пошли на наш терен за проповедање само да бисмо пронашли већину кућа у рушевинама. Новембра 1940. једна бомба је пала само неколико метара од дома где је живело неколико нас, разбивши прозоре у хиљаду комада. Тешка улазна врата су се срушила, а димњак се распао. Након што смо остатак ноћи провели у склоништу од ваздушног напада, раздвојили смо се и отишли да живимо у домовима различитих Сведока.
Ускоро након тога, добила сам доделу у Кројдону, у Великом Лондону. Мој пионирски партнер била је Ен Паркин, чији је брат Рон Паркин касније постао координатор Одбора подружнице у Порторику. Након тога преселила сам се у Бриџенд, у Јужном Велсу, где сам наставила да пионирим, живећи шест месеци у колима за становање која су вукли коњи. Одатле бисмо се бициклима возили 6 километара до најближе велике скупштине, у Порт Талботу.
У то време јавност је према нама постајала прилично непријатељски расположена, називајући нас чистунцима (они који приговарају због савести). То нам је отежало проналажење смештаја, али Јехова се бринуо за нас као што је обећао.
Касније је нас осморо било додељено као специјални пионири у Свонси, лучки град у Јужном Велсу. Како је рат постајао све интензивнији, тако су расле и предрасуде против нас. Речи „ниткови“ и „кукавице“ биле су исписане на зиду нашег пионирског дома. То непријатељство у великој мери су изазивали новински извештаји који су нас оптуживали за наш неутралан став. Коначно, једно по једно, седморо нас било је послато у затвор. У затвору у Кардифу сам 1942. провела месец дана, а касније је тамо била и моја сестра Берил. Иако смо имале мало у материјалном погледу и подносиле смо ругање и срамоту, били смо богати духовно.
У међувремену, мајка и Соња су пионириле у Керфилију и имале су слична искуства. Први библијски студиј који је Соња водила био је с једном госпођом с којом се договорила да је посети у петак навече. Соња је била сигурна да ће мајка ићи с њом, али је мајка објаснила: „Ја имам други договор. Ти си се договорила и зато мораш једноставно ићи сама.“ Иако је имала само 13 година, Соња је отишла сама и та госпођа је добро духовно напредовала и касније је постала предани Сведок.
Послератна активност — затим Гилеад
Кад се Други светски рат завршио 1945, ја сам радила у забаченом подручју у Вејли Бриџу, у Дербиширу. Тог јутра кад је објављен прекид ватре, ми смо посећивали и тешили људе којима је до тада било преко главе рата — ратне сирочади, удовица и инвалида.
Неколико месеци касније, Друштво је тражило добровољце да проповедају у Ирској, на Зеленом острву. Тада је на том острву било само око 140 Јеховиних сведока, па је то сматрано мисионарским подручјем. За неколико месеци, тамо је било додељено око 40 специјалних пионира, а и ја сам била међу њима.
Након што сам неко време радила у Колрејну и Кукстауну на северу, заједно са још троје била сам додељена за Дрогеду на источној обали. Иако су Ирци по природи веома срдачни и гостољубиви, религиозне предрасуде су биле велике. Тако смо током целе једне године били у стању да оставимо јавности само неколико помоћних библијских средстава (у ствари само једну књигу и неколико књижица).
Током нашег боравка у Дрогеди, ја сам ишла бициклом од једне фарме до друге кад је изненада један млади фармерски радник искочио кроз живу ограду на пут. Погледао је уз пут и низ пут, а затим је тихо запитао: „Да ли сте ви Јеховин сведок?“ Кад сам одговорила да јесам, он је наставио: „Синоћ сам имао ужасну расправу са својом вереницом због вас девојака, и ми смо се разишли. Она је била упорна да сте ви комунисти, као што кажу католички свештеници и новине, али ја сам приговарао да то никако не би могло да буде тачно, пошто ви јавно идете од куће до куће.“
Дала сам му да прочита једну књижицу, коју је сакрио у свом џепу, и договорили смо се да се нађемо и разговарамо више кад падне мрак, пошто је он рекао: „Ако ме виде да разговарам с вама, изгубићу свој посао.“ Те ноћи нас двоје смо се нашли с њим и одговарали на многа његова питања. Изгледало је као да је уверен да је то истина и обећао је да ће доћи код нас друге ноћи да сазна више. Никада није дошао, па смо мислили да су га прве ноћи сигурно препознали неки бициклисти који су пролазили и вероватно је изгубио посао. Често се питамо да ли је икада постао Сведок.
Након што смо 1949. присуствовали обласном конгресу у Брајтону на јужној обали Енглеске, неколико нас добило је позиве за Библијску школу Гилеад Куле стражаре у држави Њујорк. Укупно је 26 из Британије присуствовало 15. разреду, који је апсолвирао 30. јула 1950, током међународног конгреса на Јенки стадиону.
Наша служба у Бразилу
Следеће године била сам додељена у Сао Пауло, у Бразилу, један од градова који најбрже расту у свету. Тада је имао само пет скупштина Јеховиних сведока, али сада их тамо има скоро 600! Каква разлика у односу на рад у Ирској! Многи од домова на нашем подручју у Сао Паулу биле су велике господске куће, окружене високим гвозденим оградама са уметнички израђеним капијама од кованог гвожђа. Власника или слушкињу бисмо позвали пљескајући рукама.
Како су године пролазиле, долазили су нови задаци. Имала сам предност да помажем у формирању нових скупштина у различитим местима у унутрашњости државе Сао Пауло, укључујући једну у Жундиају 1955. и још једну у Пирасикаби 1958. Касније, 1960, моја сестра Соња постала је мој мисионарски партнер и биле смо додељене у Порто Алегре, главни град државе Рио Гранде до Сул. Како је она, можда се питате, стигла у Бразил?
Соња и мајка су након Другог светског рата наставиле да заједно пионире у Енглеској. Али, почетком 1950-их, мајка је имала операцију рака након чега је била преслаба да иде од куће до куће, иако је могла да води библијске студије и пише писма. Соња је наставила у пионирском делу и у исто време помагала је око бриге за мајку. Године 1959, Соња је имала предност да присуствује 33. разреду Гилеада и била је додељена у Бразил. У међувремену, Берил се бринула за мајку до њене смрти 1962. Берил се до тада била удала и она и њена породица верно служе Јехови.
Соња и ја смо у Бразилу помогле неколицини људи да се предају и крсте. Међутим, један од проблема који су имали неки Бразилци био је проблем легализовања њиховог брака. Због тешкоћа у добијању развода у Бразилу, није било необично да парови једноставно живе заједно без користи брака. То је посебно био случај кад је један од брачних другова био раздвојен од бившег законског брачног друга.
Једна госпођа, по имену Ева, била је у таквој ситуацији кад сам дошла у везу с њом. Њен законски брачни друг је био нестао, па смо, да бисмо га пронашле, дале једно обавештење преко радија. Кад је њен муж био пронађен, пратила сам је у други град да добије његов потпис на документу који би је ослободио како би могла да легализује своју везу с неожењеним човеком с којим је живела. У саслушању пред судијом, он је питао и Еву и мене да објаснимо зашто је желела да исправи своју брачну ситуацију. Судија је био изненађен и задовољан кад му је то било објашњено.
У једној другој прилици, ишла сам с једним од својих студената Библије да уредимо ствари да адвокат реши њен случај. Поново је било дато добро сведочанство с обзиром на брак и Божја морална мерила. Том приликом трошкови развода су били тако високи да су оба брачна друга морала да раде да плате хонораре. Али, за те нове студенте Библије, то је било вредно труда. Соња и ја имале смо предност да будемо сведоци њиховог венчања и након тога смо, заједно са њихово троје деце тинејџерског узраста, слушале кратак библијски говор у њиховом дому.
Богат, наградоносан живот
Кад смо Соња и ја предале свој живот Јехови и постале пионири, намеравале смо да, ако икако буде могуће, пуновремена служба буде наша животна каријера. Никада нисмо превише размишљале шта ће се догодити у нашим каснијим годинама или у случају болести или финансијских тешкоћа. Ипак, баш као што је Јехова обећао, никада нисмо биле остављене (Јеврејима 13:6).
Ах, да, недостатак новца понекад је био проблем. Једно време, мој партнер и ја јели смо за ручак сендвиче од першуна целу годину, али никада нисмо гладовали, нити смо оскудевали у основним потрепштинама.
Како године пролазе, тако наша снага слаби. Средином 1980-их, обе смо имале озбиљне операције које су резултирале тешком кушњом за нас, пошто су наше проповедничке активности у великој мери биле смањене. Јануара 1987, биле смо позване да будемо чланови особља централе Јеховиних сведока у Бразилу.
Наша велика породица од преко хиљаду слугу смештена је око 140 километара изван Сао Паула у дивном комплексу зграда, где штампамо библијску литературу за Бразил и друге делове Јужне Америке. Овде о нама с љубављу брину предане Божје слуге. Кад сам први пут дошла у Бразил 1951, тамо је било око 4 000 проповедника поруке о Краљевству, али данас их има преко 366 000! Наш саосећајни небески Отац заиста нам је додао ’све друго‘ зато што смо најпре тражиле његово Краљевство (Матеј 6:33).
[Слика на 22. страни]
Олива са Милдред Вилет поред карте с информацијама, 1939.
[Слика на 25. страни]
Олива и Соња Спрингејт