Најбоља ствар којој сам посветио свој живот
ИСПРИЧАО БОБ АНДЕРСОН
Пре отприлике десет година, неки пријатељи су ме питали: „Зашто си се одржао тако дуго као пионир, Бобе?“ „Па“, насмешио сам се и рекао: „можеш ли замислити да радиш ишта боље од пионирења?“
ИМАО сам 23 године када сам започео с пионирском службом 1931. Сада сам у 87-ој и још увек пионирим. Знам да не постоји ништа боље чему бих могао посветити свој живот. Да вам објасним зашто.
Године 1914. у нашој кући је остављен један трактат. Објавили су га Међународни истраживачи Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Када се Сведок вратио, моја мајка га је помно испитала о пакленој ватри. Она је одгајана као стриктни везлиски методиста али никада није могла ускладити ту доктрину о вечном мучењу с Богом љубави. Чим је сазнала истину о овој ствари, рекла је: „Осећам се срећније него икада пре у свом животу!“
Моја мајка је одмах престала да поучава у методистичкој недељној школи и придружила се малој групи Истраживача Библије. Почела је да проповеда у нашем родном граду Беркенхеду, који је преко реке Мерзи гледао на луку Ливерпул, и ускоро је редовно ишла бициклом до многих суседних градова. Сведочила је у овом пространом подручју остатак свог живота и постала веома добро позната, пружајући изврстан пример својој деци. Умрла је 1971. у дубокој старости од 97 година, као активни Сведок до самог краја.
Моја сестра Кетлин и ја напустили смо методистичку недељну школу да би се придружили мајци на њеним састанцима са Истраживачима Библије. Касније, када је мој отац такође напредовао, родитељи су се побринули за редован породични студиј Библије према књизи Харфа Божја. Такав студиј је био новост у тим данима, али ово рано темељно поучавање основним библијским истинама богато се исплатило, пошто смо и моја сестра и ја с временом започели с пионирском службом.
Мајка је сматрала да је гледање „Фото-драме Стварања“ у Ливерпулу 1920, било духовна прекретница за нас децу, и била је у праву. На тако младу особу као што сам био ја, ово приказивање оставило је јасне утиске у мислима. Део кога се изванредно сећам јесте онај који описује живот Исуса, нарочито како га приказује како иде у сусрет својој смрти. Целокупно искуство помогло ми је да се усредсредим на најважнији посао у животу — проповедање!
Почетком 1920-их, почео сам недељом по подне да дистрибуишем трактате с мајком. У почетку смо били поучени да их остављамо у домовима; касније нам је речено да их уручимо станарима и да се онда вратимо код оних који су били заинтересовани. На ово сам одувек гледао као на први темељ за вршење наше активности накнадне посете и библијског студија, који су данас тако делотворни.
У пионирску службу!
Катлин и ја смо се крстили 1927. Радио сам као аналитички хемичар у Ливерпулу када сам, 1931, чуо резолуцију да прихватамо име Јеховини сведоци. Често сам виђао колпортере Заједнице (сада се зову пионири) како обрађују пословна подручја у Ливерпулу, и њихов пример ме је веома импресионирао. Како сам чезнуо да будем слободан од светског друштва, да бих провео свој живот у Јеховиној служби!
Током лета те исте године, мој пријатељ Гери Гарард рекао ми је да је прихватио доделу од другог председника Watch Tower Societyja, Џозефа Ф. Ратерфорда, да проповеда у Индији. Баш пре него што је отпловио, дошао је да ме посети и говорио ми је о предности пуновремене службе. Кад смо се поздравили, охрабрио ме је надаље говорећи: „Сигуран сам да ћеш ускоро бити пионир, Бобе.“ И тако је и било. Започео сам тог октобра. Каква радост, каква слобода, путовати бициклом сеоским стазама, проповедајући у забаченим насељима! Тада сам знао да сам се укључио у најважнији посао који сам икада могао радити.
Моја прва пионирска додела била је у Јужном Велсу где сам се придружио Сирилу Стентифорду. Сирил је касније ступио у брак с Кетлин, и заједно су пионирили неколико година. Затим је њихова кћерка, Рут, такође започела с пионирском службом. До 1937. био сам у Флитвуду, Ланкашир — партнер Ерика Кука. До тог времена, пионири су радили само у сеоским подручјима Британије, изван подручја скупштине. Али Алберт Д. Шредер, који је тада био одговоран за рад канцеларије подружнице Друштва у Лондону, донео је одлуку да се преселимо у град Брадфорд, Јоркшир. То је био први пут да су пионири у Британији додељени да помогну једној одређеној скупштини.
Ерик је 1946. отишао у библијску школу Гилеад Watchtowera и додељен је у Јужну Родезију, сада Зимбабве, и он и његова жена још увек верно служе као мисионари у Дурбану, Јужна Африка.
Године 1938. био сам на другој додели, овог пута као слуга зоне (сада се зове покрајински надгледник) за северозападни Ланкашир и предивну Језерску област. Тамо сам упознао Оливу Дакет, и након што смо се венчали, одмах ме је пратила у покрајинском делу.
Ирска током ратних година
Убрзо након што је Британија објавила рат Немачкој у септембру 1939, моја додела је била промењена на Ирску. Регрутација је започела у Британији али не и у јужној Републици Ирској, која је остала неутрална земља за време трајања рата. Требало је да Република Ирска и Северна Ирска постану једна покрајина. Међутим, ограничења су била на снази, и било је неопходно добити дозволу за путовање из Британије у било који део Ирске. Власти су ми рекле да могу да идем, али да морам пристати да се вратим у Енглеску чим буде регрутована моја старосна група. Сложио сам се на речима, али на моје изненађење, када је моја дозвола прошла, на њој нису били прикачени никакви услови!
У то време, у целој Ирској било је нешто више од 100 Сведока. Приликом нашег доласка у Даблин у новембру 1939, дочекао нас је дугогодишњи пионир Џек Кор. Рекао нам је да је било још два пионира у оближњем граду и неколико заинтересованих особа у Даблину, укупно око 20. Џек је изнајмио једну собу у Даблину за састанак за који су се сви сложили да се редовно одржава сваке недеље. Ова припрема је настављена све док није основана скупштина 1940.
Северна Ирска, као део Уједињеног Краљевства, била је у рату с Немачком, тако да када смо се преселили северно у Белфаст, суочили смо се с блоковима с купонима за храну и замрачењем. Иако су нацистички авиони морали да пређу више од 1 600 километара да стигну до Белфаста и да се врате у своје базе у Европи, успевали су да ефикасно бомбардују град. Током првог напада била је оштећена Дворана Краљевства а наш стан је био уништен док смо били у посети браћи у другом делу града, тако да смо на изванредан начин спасени. Те исте ноћи, једна породица сведока бежала је у склоништа од бомбардовања. Када су стигли тамо, установили су да је препуно и морали су да се врате својој кући. Склониште је било директно погођено, и сви у њему су погинули, али наша браћа су преживела с неколико посекотина и модрица. Током тих тешких ратних година, нико од наше браће није био озбиљно повређен, због чега смо захваљивали Јехови.
Залихе духовне хране
Како је рат напредовао, ограничења су постајала све јача и коначно је заведена цензура писама. То је значило да је Кула стражара задржавана и да није било дозвољено да уђе у земљу. Иако смо се питали шта бисмо могли да урадимо, Јеховина рука није била кратка. Једног јутра добио сам писмо од једног „рођака“ из Канаде који ми је писао о породичним стварима. Нисам имао појма ко је он, али у постскриптуму рекао је да је приложио „један занимљив библијски чланак“ да га прочитам. То је био примерак Куле стражаре, али зато што је била у обичној коверти, није подвргнута цензури.
Одмах смо моја супруга и ја, уз помоћ локалних Сведока, укључујући Меги Купер која је радила на „Фото-драми“, почели да умножавамо чланке. Ускоро смо се организовали да растуримо 120 примерака широм земље, пошто су часописи Кула стражара редовно стизали у обичним ковертама од многих нових пријатеља из Канаде, Аустралије и Сједињених Америчких Држава. Захваљујући њиховој марљивости и љубазности, никада нисмо пропустили ни једно издање током читавог ратног периода.
Такође смо били у могућности да одржавамо веће скупове. Изванредан је био конгрес 1941, када је објављена нова публикација Деца. Изгледа да цензура није ставила приговор на књигу за коју је мислила да је о деци, тако да смо успели да без проблема унесемо наше залихе у земљу! У једној другој прилици, локално смо штампали брошурицу Мир — може ли трајати? јер је било немогуће да увеземо примерке из Лондона. Упркос свим ограничењима која су нам наметана, духовно смо били добро збринути.
Савладавање противљења
Један свештеник који је боравио у старачком дому у Белфасту успео је да преко једног Јеховиног сведока пошаље примерак књиге Богатство својој жени у Енглеској. Она се противила истини, и у свом одговору она је то јасно ставила до знања. Такође је тврдила да смо ми били „једна неродољубива организација“. Поштанска цензура је то приметила и известила о томе криминалистичко истражно одељење. Као резултат, био сам позван у полицијску станицу да дам објашњење и био сам замољен да донесем један примерак Богатства. Интересантно, када је књига коначно враћена, приметио сам да су сви подвучени делови били о римокатоличкој цркви. Имао сам осећај да је то било значајно, јер сам знао да се полиција чува од активности IRA (Ирска републиканска армија).
Помно сам испитан о нашој неутралности у времену рата, јер је полиција сматрала да је тешко разумети наш положај. Али власти никада нису преузеле никакву акцију против нас. Касније, када сам тражио дозволу да одржимо један већи скуп, полиција је инсистирала да пошаље два полицијска репортера. Рекао сам: „Срдачно ћемо их дочекати!“ Тако су дошли и присуствовали поподневном састанку, правећи стенографске белешке. На крају програма питали су: „Зашто су нас послали овде? Ми уживамо у свему овоме!“ Поново су дошли следећег дана и радо прихватили бесплатан примерак наше брошурице Мир — може ли трајати? Остатак састанка протекао је без инцидената.
Чим се рат завршио а ограничења за путовање ублажила, у Белфаст је дошао Прајс Хјуз из лондонског бетела. Био је у друштву Харолда Кинга, који је касније додељен у Кину као мисионар. Након шест година изолације од лондонске канцеларије подружнице, сви смо били у великој мери охрабрени говорима које су одржала ова браћа. Убрзо након тога, Харолд Дјурден, један други верни пионир, послат је из Енглеске да ојача дело Краљевства у Белфасту.
Повратак у Енглеску
Заволели смо ирску браћу, и било је тешко вратити се у Енглеску. Али моја жена и ја додељени смо назад у Манчестер и касније смо се преселили у Њутн-ле-Вилоз, други ланкаширски град где је била већа потреба. Лоис, наша кћерка, рођена је 1953, и било је дирљиво видети је како започиње с пионирском службом у 16-ој години. Након што се удала за пионира Дејвида Паркинсона, наставили су своју пуновремену службу у Северној Ирској, на многе начине понављајући исте кораке које смо Олива и ја предузели. Сада, са својом децом, они су поново у Енглеској, и сви служимо у истој скупштини.
Упркос променама у нашим околностима, никада нисам престао да пионирим — ни Олива ни ја никада то нисмо желели. Одувек сам сматрао да свој успех у пионирењу потпуно делим са својом супругом јер без њене сталне подршке пуне љубави, никада не бих могао на наставим у пуновременој служби. Наравно, обоје се сада много брже замарамо, али сведочење је још увек радост, нарочито када смо заједно, водећи библијске студије с нашим комшијама. Током година, били смо у предности да помогнемо око сто појединаца да постану предане, крштене Јеховине слуге. Каква је то радост била! И мислим да се овај број до сада вишеструко повећао пошто су породице проширене до трећег и четвртог колена такође постале Сведоци.
Олива и ја често разговарамо о многим предностима и искуствима током тих година. Како су то биле срећне године, и како су брзо прошле! Знам да није постојало ништа боље чему сам могао да посветим свој живот него служењу мом Богу, Јехови, као пионир све ове године. Сада, било да са захвалношћу гледам у прошлост или да с очекивањем гледам у будућност, сматрам да Јеремијине речи имају велико значење: „Милост је Господња што не изгибосмо сасвијем, јер милосрђа његова није нестало. Понавља се свако јутро; велика је вјера твоја. Господ је дио мој, говори душа моја; зато ћу се у њега уздати“ (Плач Јеремијин 3:22-24, ДК).
[Слика на 26. страни]
Боб и Олива Андерсон