Да ли је такмичење кључ за успех?

„ПОБЕДИТИ није све, то је једина ствар.“ Данас многи живе по овим речима, које се често приписују једном америчком фудбалерском тренеру, Винсу Ламбардију (Vince Lombardi). Сада се екс-комунистичке земље придружују у величању начела такмичења. Каже се да је увођење конкуренције на њихова тржишта улазница за богатство. На Оријенту многи родитељи своју децу стављају у положај ривалства с другом и шаљу их у приватне школе које нуде краткотрајно интензивно подучавање које их поучавају вештини пролажења на пријемним испитима. Родитељи опседнути тиме уверени су да је улазак у неку угледну школу кључ за даљњи просперитет.

Такмичење је, многи то чврсто верују, кључ за успех. Према њиховом веровању, људи напредују помоћу такмичења један с другим. „Такмичење за промоцију је извор виталности јапанских предузећа“, рекло је 65,9 посто директора великих предузећа које је анкетирала Јапанска федерација привредних организација. И изгледа да јапанске компаније успевају неко време. Међутим, да ли је такмичење заиста кључ за успех?

Да ли је заиста корисно?

Људи који конкуришу једни другима испољавају себичан, прво-ја став. Они су срећни кад другима иде лоше, мислећи да ће то подићи њихову цену. Ради њиховог сопственог себичног добитка, они можда користе тактике које другима штете. До чега ће таква тежња за успехом кроз конкуренцију водити? Јасуо, који се упустио у трку да буде неко у својој компанији, присећа се свог прошлог пута и каже: „Пун такмичарског духа и размишљања усмереног ка унапређењу, упоређивао сам себе с другима и осећао се супериорнијим. Кад су ти људи били постављени на положај изнад мене, сваки дан сам се јео и гунђао на управно особље компаније. Нисам имао пријатеља̂ у правом смислу те речи.“

Такмичарски дух може такође водити до превремене смрти. Како? Јапански Mainichi Daily News повезује кароши, или смрт услед претераног рада, с понашањем типа А. Тип А описује бихејвиорални образац који се суочава са стресом услед претеране преокупације ефикасним коришћењем времена, услед конкурентности и непријатељства. Амерички кардиолози Фридман и Розенман (Friedman и Rosenman) повезују понашање типа А с коронарним срчаним обољењем. Да, такмичарски дух може бити фаталан.

Конкуренција на радном месту може водити и до других физичких и менталних поремећаја. Један пример је Кејносуке, који је био врхунски продавац за једног од јапанских главних трговаца аутомобилима. Поставио је рекорд тиме што је продао укупно 1 250 аутомобила. Његова слика је била урамљена и обешена у просторији коју је користио управни одбор у централи те компаније. Мада му је било одвратно коришћење својих колега као средства за добијање промоција, компанија га је гурнула у конкуренцију. Као последица, он је за једну годину добио чир и на желуцу и на дванаестопалачном цреву. Те исте године, 15 директора у његовој компанији било је хоспитализовано, а један је извршио самоубиство.

Код куће, став жеље да имају исто што и комшија подстиче људе да упадљиво истичу своја животна средства у ривалству коме никад нема краја (1. Јованова 2:16). То користи једино комерцијализму, стављајући новац у руке трговаца земље. (Упореди Откривење 18:11.)

Иако ривалство и такмичарски дух могу да произведу вичност у послу, није чудо што је краљ Соломон приметио: „Видео сам да је сваки рад и свака врсноћа у раду само завист човека према ближњему своме. И то је опет таштина и ловљење ветра“ (Проповедник 4:4). Како, дакле, можемо сачувати душевни мир док живимо у такмичарском друштву? Да бисмо то сазнали, погледајмо најпре где је идеја о конкуренцији зачета.