Подржана од Бога који не може лагати

ИСПРИЧАЛА МЕРИ ВИЛИС

Последице светске депресије до 1932. допрле су до залеђа Западне Аустралије. Те године, када сам имала само 19 година, Елен Дејвис и ја примиле смо проповедничку доделу која је покривала око 100 000 квадратних километара. Требало је да наша полазна тачка буде градић Вилуна, око 950 километара североисточно од нашег дома у Перту, престоници Западне Аустралије.

ПУТУЈУЋИ тамо, Елен и ја смо се нашле у последњем вагону воза с пријатељски настројеним возовођом. Како би се воз заустављао на свакој станици дуж пута, возовођа би нам љубазно рекао колико ће трајати наше задржавање. То нам је пружало прилику да сиђемо и сведочимо људима који су живели у тим забаченим железничким насељима. Коначно смо стигли у рударски град Вилуну усред пешчане олује.

Међутим, станица у Вилуни била је скоро три километра од центра града. Ниједна од нас није била тако јака, а имале смо три тешке кутије литературе као и два кофера. Шта да радимо? Обесиле смо једну кутију на један штап, и свака од нас је држала један крај штапа. На тај начин смо носиле кутије, једну по једну. Требало нам је седам путовања како би наше три кутије и наше кофере пренеле три километра у град. Често смо застајале да се одморимо јер су руке почеле јако да нас боле.

Упркос прашини, болним рукама и тешким ногама, ми смо се радовале том изазову и авантури. Обе смо осећале да је Јехова с нама, да нас подржава да се суочимо с тим грубим уводом у проповедање по удаљеним местима. Ускоро смо виделе и његов благослов на нашем делу, јер је резултат наших напора на том путовању био тај да је младић Боб Хорн пригрлио библијску истину. Радујемо се што је Боб могао неколико година провести у бетелској служби и што је наставио да верно служи Јехови скоро 50 година све до своје смрти 1982.

Од Вилуне смо проповедале у насељима дуж нашег пута од преко 725 километара до Џералдтона на обали. Одатле смо се вратиле у Перт. Неке ноћи смо преспавале у пустим чекаоницама на железничким станицама а једном чак у пласту сена поред железничке пруге.

Носиле смо с нама јастучнице напуњене домаћим пшеничним бисквитима. То је била наша главна исхрана на првој половини нашег путовања. Понекад бисмо зарађивале наше оброке прањем судова и рибањем подова у пансионима и кантинама. У другим приликама бисмо радиле на врелом сунцу скупљајући грашак или пасуљ. Прилози од заинтересованих који су прихватали библијску литературу помагали су нам у нашим трошковима.

Оно што ме је ојачало да сачувам веру у Јехову и да се радосно суочим с многим тешким ситуацијама у тим данима био је пример моје мајке и рана поука коју сам примила од ње.

Хришћанско наслеђе

Моја мајка је имала јаку веру у Створитеља, и колико ме памћење носи, нама деци би говорила о њему. Међутим, њена вера је била тешко испитана смрћу нашег седмогодишњег брата у једној трагичној несрећи у школи. Али уместо да постане огорчена према Богу, мајка је започела марљиво проучавање Библије. Желела је да сазна, ако је могуће, разлог за такве трагедије. Њена потрага за библијском истином била је награђена, и она је симболизовала своје предање правом Богу, Јехови, крштењем у води раних 1920-их.

Од тада, њене дискусије с нама често су наглашавале како су Божја обећања сигурна. Она нас је увек подстицала да задржимо на уму да ма шта се може десити, ’Бог не може лагати‘ (Титу 1:2, NW). Као резултат тога, моја сестра и ја и два наша брата, заједно с нашим породицама и унуцима, данас смо хвалитељи Јехове Бога. Два моја нећака, Алан и Пол Мејсон, служе као путујући надгледници.

Рана жеља за јеванђелизирањем

Била сам слаб ученик и напустила школу 1926, када сам имала 13 година. Ипак, развила сам јаку жељу да оно што сам научила о Библији преносим с другима. Отац је мислио да нисам довољно образована да иком помажем, али мајка је рекла: „Чак и ако само говори људима о предстојећем рату од Армагедона и да ће кротки наследити земљу, то ће објављивати Божје Краљевство.“ Тако сам почела да учествујем у делу проповедања од врата до врата у својим раним тинејџерским, мада нисам била крштена све до 1930. Кратко после тога, започела сам с пуновременим делом јеванђелизирања у подручју око Перта.

Следеће године, 1931, почели смо да користимо наше ново име Јеховини сведоци. Међутим, многи станари су приговарали нашој употреби тог светог Божјег имена и реаговали грубо. Ипак, наставила сам са службом упркос непријатним сусретима. Била сам уверена да Бог не лаже кад обећава да се његове слуге могу ослонити на ’снагу коју он даје‘ (1. Петрова 4:11, Ча; Филипљанима 4:13).

Идентификовање великог мноштва

Године 1935, примила сам доделу за другу страну огромног аустралијског континента. Тако сам годинама након тога служила као проповедник пионир око Нове енглеске области у држави Нови Јужни Велс, око 4 000 километара од мог ранијег дома у Перту.

Све до тада узимала сам симболе бесквасног хлеба и црвеног вина на годишњем Меморијалу Исусове смрти. Премда се сматрало да је то било исправно радити, посебно за ревне пуновремене слуге, никада нисам била уверена да имам небеску наду. А онда, 1935, разјашњено нам је да се сакупља једно велико мноштво с надом да ће заувек живети на земљи. Многи од нас су се радовали што су разумели да смо ми део тог великог мноштва, и престали смо да узимамо симболе (Јован 10:16; Откривење 7:9). Библијска истина је прогресивно сјала јасније, баш као што је Јехова обећао (Пословице 4:18).

Нове методе проповедања

Средином 1930-их, почели смо у нашој служби да користимо фонограф. Тако су на наше велике бицикле морали да буду монтирани и спреда и позади носачи не само за тешке фонографе већ и за плоче као и за наше торбе за литературу. Морала сам да будем јако пажљива кад је мој бицикл био потпуно натоварен јер ако би пао, био би претежак за мене да га опет подигнем!

Некако у то време такође смо започели оно што се називало информативни маршеви. Док смо ходали низ главне улице градова, носили смо плакате, или сендвич постере, на којима су писале упадљиве пароле. Сматрала сам тај посао посебним испитом вере, нарочито кад сам била ухапшена и затворена преко ноћи у малој ћелији у граду Лизмору. Било је понижавајуће бити изведен на суд следећег дана а да ми чак нису дозволили ни да очешљам косу! Али опет ме је Јехова подржао као што је обећао. Тај случај је био распуштен зато што је једина оптужба полицајца који ме је ухапсио била да је мој плакат био увредљив за његову религију.

Назад на запад

Раних 1940-их, моје пионирско проповедање вратило ме је у континенталне градове у Западној Аустралији. Овде сам наставила да се радујем спомена вредним искуствима и духовним благословима. Док сам била на мојој додели у Нортаму, упознала сам једну вредну домаћицу, Фло Тиминс, око 11 километара изван града. Она је прихватила књигу Reconciliation (Помирење), и недуго затим постала је предани Сведок Јехове Бога. Она је још увек активна у служби за Краљевство, а њена кћерка, тада само с четири године, израсла је у проповедника специјалног пионира.

Али било је и других незаборавних искустава. Једном смо мој партнер и ја прелазили мост у Нортаму на нашим коњским двоколицама, када се коњ одједном отргнуо, пружајући нам застрашујућу вожњу изнад узвртложене воде реке Ејвон далеко испод. Након више од једног километра коњ је успорио.

Брак и породица

Године 1950, удала сам се за Артура Вилиса, који је такође био пионир многе године. Настанили смо се у западноаустралијском континенталном граду Пинџелију, где смо били благословљени сином, Бентлијем, и кћерком, Јунис. Када је требало да деца заврше школу, Артур је одлучио да опет ступи у редове пионира. Добар пример њиховог оца охрабрио је обоје наше деце да почну са сталним пионирењем чим су за то испунили услове.

Артур је често водио децу у проповедање у далека сеоска подручја. Повремено би остао ван куће с њима недељу дана или више, кампујући сваке ноћи. Током тих одсуствовања, ја сам остајала кући да бринем за породични посао око намештаја, омогућујући да њих троје пионире.

Служба међу Абориџинима

Једног јутра, баш након што се породица вратила с једног од својих путовања по селима, добили смо неочекиваног посетиоца. Тај посетилац је био један Абориџин, који је питао: „Шта да радим да се вратим?“ Најпре смо били збуњени. Затим га је Артур препознао као човека који је пре много година био искључен из хришћанске скупштине због пијанства. Отад је стекао шокантну репутацију због тешког пијанства и упадања у дугове.

Артур је објаснио шта је требало да ради да поново буде примљен у Јеховину чисту организацију. Отишао је тихо без пуно речи, и сви смо се питали шта ће учинити. Нико од нас није очекивао оно што се догодило током следећих неколико месеци. Промене које је тај човек извршио биле су скоро невероватне! Он се није само опорављао од свог проблема с пијењем него је посећивао људе у тој области, подсећајући их на његове дугове, и затим је плаћао оно што је био дужан! Данас је он опет брат у вери, и неко време је служио као проповедник пионир.

Било је много Абориџина у Пинџелију, а ми смо се радовали изузетно задовољавајућој служби, помажући тим понизним људима да упознају и прихвате истину Божје речи. Како ми јача веру то што сам имала учешће у помагању многим од аустралијских Абориџина да упознају истину!

Једна скупштина је започета у Пинџелију, и у почетку, већина њених чланова били су Абориџини. Морали смо многе од њих да научимо да читају и пишу. У тим раним годинама било је много предрасуда према њима, али су мештани постепено почели да поштују абориџинске Сведоке због њиховог чистог живота и тога што су били грађани вредни поверења.

Јеховина неисцрпна помоћ

Мој драги супруг, Артур, који је верно служио Богу 57 година, умро је почетком 1986. Био је високо поштован од стране бизнисмена у Пинџелију и од стране људи из те области. Још једном, Јехова ме је подржао, дајући ми снагу да поднесем тај изненадни губитак.

Мој син, Бентли, служи као старешина на северу Западне Аустралије, где он и његова жена, Лорна, подижу своју породицу у истини. Још један извор велике радости ми је то што моја кћерка, Јунис, наставља у пуновременој служби све до данас. Она и њен муж, Џеф, служе као пионири. Сада живим с њима и благословљена сам тиме што могу да служим као стални помоћни пионир.

Током више од 60 година, доживела сам испуњење Јеховиног љубазног обећања да ће ојачати своје слуге и помоћи им да изађу на крај с било каквим околностима с којима можда морају да се суоче. Он задовољава сваку нашу потребу ако никад не посумњамо у њега или не пропустимо да покажемо да смо му захвални за оно што чини за нас. Моја вера јача док осећам Божју руку на делу, и видим како он даје свој благослов чак изнад оног што ми можемо схватити (Малахија 3:10). Заиста, Бог не може лагати!

[Слика на 27. страни]

Мери 1933.

[Слике на 29. страни]

Мери и Артур у позним годинама