Сама али никада напуштена

ИСПРИЧАЛА АДА ЛУИС

Одувек сам нагињала ка томе да будем усамљеник. Сем тога, јако сам упорна — други понекад кажу тврдоглава — у свему што радим. Такође знам како је лако бити без длаке на језику и та особина ми је стварала проблеме кроз све ове године.

ИПАК, захвална сам што ме Јехова Бог није одбацио због недостатака моје личности. Проучавањем његове Речи, могла сам да модификујем своју личност и да тако служим интересима његовог Краљевства већ око 60 година. Од детињства сам била љубитељ коња, а Божја помоћ у обуздавању мојих помало јогунастих црта често ме је подсећала на то како се узде могу користити да би се обуздао коњ.

Рођена сам 1908. у близини дивног плавог језера код Маунт Гамбира у Јужној Аустралији. Моји родитељи су имали фарму млечних производа, а ја сам била најстарија кћерка од осморо деце. Наш отац је умро када смо сви били сасвим мали. То ми је оставило велики део одговорности управљања фармом, пошто је било потребно да моја два старија брата раде далеко од куће да би породици донели приход. Живот на фарми захтевао је много тешког рада.

Први контакт с библијском истином

Наша породица је посећивала презбитеријанску цркву, и били смо редовни, активни чланови. Постала сам учитељица у недељној школи и озбиљно сам схватила одговорност да поучавам децу ономе у шта сам веровала да је духовно и морално исправно.

Године 1931. мој деда је умро, а међу његовим стварима било је и неколико књига које је написао тадашњи председник Watch Tower Societyja Џ. Ф. Ратерфорд. Почела сам да читам књиге Харфа Божја (The Harp of God) и Стварање (Creation), и што сам их више читала била сам све запрепашћенија сазнањем да многе ствари у које сам веровала и којима сам поучавала децу нису биле подупрте Библијом.

Био је шок сазнати да људска душа није бесмртна, да већина људи када умре неће отићи на небо и да за зле не постоји вечно мучење у пакленој ватри. Такође сам била узнемирена сазнањем да држање седмичног недељног сабата није захтев за хришћане. Тако сам била суочена с важном одлуком: остати при конвенционалним учењима хришћанског света или почети да поучавам библијској истини. Није ми требало дуго да одлучим да прекинем све своје дружење с презбитеријанском црквом.

Сада стварно сама

Моја породица, пријатељи и бивши познаници из цркве били су далеко од тога да им се свидело када сам објавила своју намеру да напустим цркву и да више не поучавам у недељној школи. А када су сазнали да сам се придружила такозваним људима судије Ратерфорда, то је само додало уље на ватрено оговарање. Нисам стварно била протерана, али већина од моје породице и бивших пријатеља, најблаже речено, била је хладна према мени.

Што сам више проучавала и проверавала стихове наведене у књигама које сам читала, све више сам почела да увиђам потребу да јавно проповедам. Сазнала сам да Јеховини сведоци, иду од куће до куће као део њихове јавне службе. Али у то време у нашој области није било ни једног Сведока. Дакле, нико ме није охрабрио нити ми је показао како да проповедам добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 24:14). Осећала сам се веома усамљено.

Ипак, библијска заповест да се проповеда другима и даље је звонила у мојим ушима и одлучила сам да некако морам почети да проповедам. Након много молитви, одлучила сам да започнем тако што ћу посетити домове ближњих и једноставно им рећи оно што сам научила кроз своје проучавање и покушати да им покажем те ствари из њихових властитих Библија. Прва кућа била је кућа мог бившег управника недељне школе. Његов ледени одговор и негативни коментари о мом напуштању цркве сигурно нису били охрабрујућ почетак. Али имала сам осећај задовољства и чудну унутрашњу снагу док сам напуштала његов дом и наставила да посећујем друге домове.

Стварно није било директног противљења, али када сам посетила бивше другове из цркве била сам запањена њиховом општом равнодушношћу. На моје изненађење и разочарање, доживела сам најјаче противљење од мог најстаријег брата, што ме је подсетило на Исусове речи: „Предаће вас и родитељи и браћа и рођаци и пријатељи... И сви ће омрзнути на вас због имена мога“ (Лука 21:16, 17).

У раним годинама постала сам искусан јахач, и зато сам одлучила да би најбржи начин да допрем до домова људи био да јашем. То ми је омогућило да идем далеко од пута на оближња сеоска подручја. Међутим, једног поподнева мој коњ се спотакао и пао на клизавом путу, а ја сам претрпела тешку фрактуру лобање. Неко време било је бојазни да можда нећу преживети. Након тог пада, ако су путеви били влажни или клизави, путовала сам двоколицама уместо да јашем.a

Контакт с организацијом

Неко време након моје несреће, једна група пуновремених проповедника, који се сада зову пионири, посетила је област Маунт Гамбир. Тако сам, први пут, била у могућности да лицем у лице разговарам са суверницима. Пре него што су отишли, охрабрили су ме да пишем канцеларији подружнице Watch Tower Societyja и да се распитам о томе како бих могла учествовати у јавном делу проповедања на организованији начин.

Након што сам писала Друштву, добила сам књиге, брошуре и штампану картицу са сведочанством за употребу у мом представљању на вратима. Осећала сам се мало ближе својој духовној браћи и сестрама због контакта с канцеларијом подружнице путем писама. Али када је група пионира отишла и преселила се у следећи град, осећала сам се усамљеније него икада пре.

Као резултат мојих редовних свакодневних тура сведочења — углавном двоколицама — постала сам добро позната у области. У исто време, могла сам да се бринем за своје фармерске послове. До тог времена моја породица се помирила с овом рутином и није настојала да је омета. Четири године сам служила на овај начин као изолован, некрштен објавитељ добре вести.

Конгрес и напокон крштење

У априлу 1939. брат Ратерфорд је посетио Аустралију. Снажно противљење свештенства довело је до поништења уговора за Сиднејску градску већницу. Међутим, у задњи минут, добијена је дозвола за употребу спортског терена. Присилна промена плана у ствари се показала корисном, пошто је још много хиљада могло бити смештено на великом спортском терену. Дошло је око 12 000, од којих је код многих интерес очигледно био подстакнут од свештенства надахнутим противљењем нашем окупљању.

У повезаности с посетом брата Ратерфорда, такође је одржан конгрес у трајању од неколико дана, у оближњем предграђу Сиднеја. Тамо сам напокон симболизовала своје предање Јехови Богу крштењем у води. Можете ли замислити радост коју сам доживела када сам се коначно састала са стотинама браће и сестара с читавог огромног аустралијског континента?

Повратак у Маунт Гамбир

На повратку кући, осећала сам се ужасно усамљено, ипак била сам одлучнија него икада да учиним оно што могу у делу Краљевства. Ускоро сам се упознала с породицом Егњу — Хју, његова супруга и њихово четворо деце. Живели су у граду Милисенту, само 50 километара од Маунт Гамбира, и ја бих двоколицама путовала 50 километара у једном правцу да бих водила редован библијски студиј с њима. Када су пригрлили истину, моја усамљеност се ублажила.

За кратко време били смо формирани у једну групу за организовано сведочење. Затим, на срећу, моја мајка је почела да се интересује и придружила ми се на том повратном путовању од 100 километара на студиј с новоформираном групом. Од тада је мајка увек била охрабрујућа и од помоћи, иако је то било неколико година пре него што се крстила. Више нисам била усамљена!

Наша мала група створила је четири пионира, три Егњуове девојке — Кристл, Естел и Бети — и мене. Касније, у раним 1950-им, све три девојке су присуствовале Библијској школи Гилеад Watchtowera. Биле су додељене као мисионари у Индију и Шри Ланку, где још увек верно служе.

У јануару 1941. активност Јеховиних сведока у Аустралији била је забрањена, па смо зато брзо кренули у акцију. Све што смо користили у служби — литературу, портабл фонографе, плоче с библијским предавањима и друго — ставили смо у велики лимени сандук. Затим смо ставили сандук у шупу и унели пуна кола сена како би га прекрили.

Упркос забрани, наставили само с нашим проповедањем од куће до куће, али опрезно, користећи само Библију када смо разговарали с домаћинима. Сакрила бих часописе и брошуре под седло свог коња и вадила бих их само кад бих пронашла искрени интерес за поруку Краљевства. Коначно, у јуну 1943. забрана је укинута, и поново смо могли да отворено нудимо литературу.

Нове доделе

Године 1943. ставила сам се на располагање као пионир и следеће године напустила сам Маунг Гамбир због друге доделе. Прво, била сам позвана да служим једно кратко време у канцеларији подружнице Друштва у Стратфилду. Након тога добила сам, узастопно, доделе у малим градовима у јужном Новом Јужном Велсу и западној Викторији. Међутим, једна од мојих духовно најкориснијих додела била је с великом скупштином у граду Мелбурну. Пошто сам дошла из једне мале варошице, много тога сам научила служећи овде.

На мојој додели у доњем Џипсленду Викторијске области, мој пионирски партнер, Хелен Крафорд, и ја водиле смо многе библијске студије и за кратко време виделе смо формирање скупштине. Та област је имала велико сеоско подручје и за превоз смо имале старо, непоуздано моторно возило. Понекад смо се возиле, али много пута смо гурале ауто. Како сам чезнула за коњем! Повремено бих истински рекла: „Све бих дала (осим Краљевства) за коња!“ У већини данашњих градова те области постоје јаке скупштине и изврсне Дворане Краљевства.

Године 1969, добила сам доделу у Канбери, главном граду Аустралије. То је било изазовно и узбудљиво место за сведочење, пошто смо често контактирали са особљем у многим страним амбасадама. Још увек служим овде, али задњих година усмерила сам своје сведочење на индустријску област града.

Године 1973. имала сам предност да присуствујем великим конгресима у Сједињеним Државама. Још један истакнут догађај у мом животу био је онда када сам била конгресни делегат 1979. и када сам обишла Израел и Јордан. Посећивање стварних места споменутих у Библији и размишљање о догађајима који су се тамо десили било је заиста дирљиво искуство. Била сам у могућности да пробам како изгледа плутати на Мртвом мору, с његовом густом сланом водом, а током наше посете Петри у Јордану, још једном сам имала прилику да јашем коња. То ме је подсетило на оне раније дане када су ми коњи омогућили да допрем до раштрканих и сеоских области с поруком о Краљевству.

И даље у пуновременој служби

Моја жеља да и даље будем у пуновременој служби упркос поодмаклим годинама одржава се у животу таквим посебним припремама као што су Школа пионирске службе и састанци с пионирима који се одржавају у повезаности с покрајинским састанцима, као и стално охрабрење које добијам од путујућих надгледника. Истински могу рећи да се Јехова љубазно побринуо да су моји дана када сам била усамљена ствар прошлости.

Сада сам у 87. години живота и након око 60 година служења Јехови имам реч охрабрења за друге који су можда такође без длаке на језику и јако независни: увек се подложите Јеховином вођству. Нека нам Јехова помогне да обуздавамо нашу особину да немамо длаке на језику и нека нас стално подсећа да нас никада неће напустити иако се можда често осећамо усамљено.

[Фуснота]