Како ти решаваш несугласице?
Један неспретан покрет — и трећи у низу од пет порцеланских слонова пада с оквира камина. Ти комадићи ће морати да се поново наместе. Иначе, хармонија читаве збирке биће изгубљена. Међутим, тај процес је деликатан, а ви се не осећате квалификованим за то. Мораћете да тражите савет или да чак замолите неког специјалисту да обави тај посао.
ХАРМОНИЈА између духовне браће и сестара је много драгоценија од пуких орнамената. Псалмиста је одговарајуће певао: „Како је лепо и красно кад су браћа заједно!“ (Псалам 133:1). Решавање неке несугласице са сухришћанином може понекад бити деликатна ствар. Осим тога, неки не прилазе томе на исправан начин. Често је то „поновно састављање“ беспотребно болно или није врло здраво, остављајући не мале ожиљке.
Неки хришћани беспотребно настоје да увуку наименоване старешине у ствари које би могли решити сами. То би могло бити тако зато што нису сигурни шта да ураде. „Многи од наше браће не знају како да примене библијски савет да изгладе своје несугласице“, коментарисао је један брат који има искуство у давању библијских савета. „Врло често“, наставио је он, „они не следе Исусов начин обављања ствари.“ Дакле, шта је Исус у ствари рекао о томе како хришћанин треба да решава несугласице са својим братом? Зашто је битно да се добро упознамо с тим саветом и да научимо како да га примењујемо?
Мање несугласице
„Ако дакле приносиш прилог свој к олтару, и ту се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави прилог свој ту пред олтаром, и иди најпре да се помириш с братом својим, па се онда врати и принеси прилог свој“ (Матеј 5:23, 24).
Кад је Исус изговорио те речи, Јевреји су по обичају приносили жртве, или приносили прилоге, на храмском олтару у Јерусалиму. Ако је неки Јевреј погрешио према неком другом Израелцу, преступник је могао да принесе читаву жртву паљеницу или жртву за грех. Пример који је испричао Исус долази у најкритичнијем тренутку. Кад је особа код олтара и треба да принесе свој прилог Богу, она се сећа да њен брат има нешто против ње. Да, требало је да Израелац разуме да помирење с његовим братом треба да има предност над извршавањем једне такве религиозне дужности.
Иако су такви приноси били захтев Мојсијевог закона, они сами по себи нису имали највећу вредност у Божјим очима. Пророк Самуел је рекао неверном краљу Саулу: „Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас Господњи? Гле, послушност више вреди од жртве, и слушање речи његове више вреди од претилине овнујске“ (1. Самуелова 15:22).
У својој Проповеди на гори, Исус је поновио овај редослед приоритета и показао својим ученицима да они морају решавати своје несугласице пре приношења својих жртава. Данас су приноси који се захтевају од хришћана духовне природе — ’жртва хвале, то јест плод усана које признају име његово‘ (Јеврејима 13:15). Ипак, то начело и даље вреди. Апостол Јован слично показује да би било узалуд да неко тврди да воли Бога ако мрзи свог брата (1. Јованова 4:20, 21).
Занимљиво је да особа која се сећа да њен брат има нешто против ње треба да предузме први корак. Понизност коју она тако покаже вероватно ће донети добре резултате. Вероватно је да особа која је повређена неће одбити да сарађује с неким ко јој прилази признајући своје грешке. Мојсијев закон је прописивао да све што је неисправно узето мора да буде потпуно надокнађено и да се томе мора додати једна додатна петина (Левитик 5:24 [6:5, ДК]). Обнављање мирољубивих, хармоничних односа на сличан ће начин бити олакшано ако преступник покаже своју жељу да иде изнад оног што се захтева, у најужем смислу те речи, да би поправио сваку штету коју је можда проузроковао.
Међутим, покушаји да се обнове мирољубиви односи нису увек успешни. Књига Пословица нас подсећа да је тешко изравнати несугласице с неким коме је тешко да одговори. Пословице 18:19 кажу: „Има браће тврђе него град утврђен, и њихове су свађе као преворнице на палати.“ Један други превод гласи: „Увређеног брата је теже добити него јак град: А њихове свађе су као ограде на тврђави“ (The Englishman’s Bible). Међутим, искрени и понизни напори вероватно ће коначно успети у случају суверника који желе да угоде Богу. Али тамо где се тврди да је велики грех, треба да се примени Исусов савет забележен у Матеју у 18. поглављу.
Решавање озбиљних несугласица
„Ако сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да се све сврши према речима два или три сведока. Ако ли ни њих не послуша, кажи цркви; а ако не послуша ни цркве, да ти буде као паганац и цариник“ (Матеј 18:15-17).
Шта ако је Јевреј (или касније, хришћанин) наишао на озбиљне потешкоће са суобожаваоцем Јехове? Требало је да онај ко је мислио да се против њега греши предузме први корак. Требало је да о тим стварима приватно поразговара с преступником. Ако не покушава да прикупи подршку за своју страну ситуације, сигурно ће бити више вероватноће да добије свог брата, нарочито ако је по среди само неспоразум који би се брзо могао разјаснити. Све би се могло средити много лакше кад би они који су директно укључени били једини који знају о тој ствари.
Међутим, први корак можда неће бити довољан. Да би се средила та ситуација, Исус је рекао: „Узми са собом још једнога или двојицу.“ То би врло добро могли да буду непосредни сведоци тога. Можда су чули како је један од појединаца клеветао оног другог, или су можда они који су узети били сведоци неког писаног уговора око кога се те две стране сада не слажу. С друге стране, ти који су узети могли би постати сведоци када било који фактори, као што су писана или усмена сведочанства, бивају разрађени да се утврди разлог проблема. Опет и овде, само најмањи могући број — ’још један или двојица‘ — треба да знају о тој ствари. То ће спречити да ствари постану горе ако се ради само о неспоразуму.
Какве потицаје треба увређена особа да има? Да ли ће настојати да понизи свог сухришћанина и желети да га спусти? С обзиром на Исусов савет, хришћани не треба да буду брзи да осуђују своју браћу. Ако преступник признаје своју грешку, извињава се, и настоји да исправи ствари, онај против кога је грешено ’добиће брата свога‘ (Матеј 18:15).
Ако та ствар није могла да се реши, требало је да буде изнесена пред скупштину. У почетку, то је значило јеврејске старешине а касније, старешине хришћанске скупштине. Непокајнички преступник можда је морао да буде избачен из хришћанске скупштине. То је оно на шта се мислило сматрањем те особе као ’паганца и цариника’, појединаца од којих су се Јевреји држали на дистанци. Тај озбиљан корак није могао да предузме икоји хришћанин као појединац. Наименоване старешине, које представљају скупштину, једини су који су овлашћени да предузму такву акцију. (Упореди 1. Коринћанима 5:13.)
Могућност да непокајнички преступник буде искључен показује да се Матеј 18:15-17 не односи на мање несугласице. Исус је указивао на озбиљне увреде, али ипак такве врсте које би се могле решити између само два појединца којих се то тиче. На пример, увреда би могла бити клеветање, што озбиљно повређује репутацију жртве. Или би се то могло односити на финансијске ствари, јер наредни стихови садрже Исусову илустрацију о немилосрдном робу коме је опроштен велики дуг (Матеј 18:23-35). Зајам који није отплаћен у додељено време могао би да буде само пролазна потешкоћа која би се лако могла решити између та два појединца. Али то би могло постати озбиљан грех, наиме, крађа, ако онај који је узео зајам тврдоглаво одбија да отплати оно што дугује.
Други греси не могу једноставно бити решени између два хришћанина. Под Мојсијевим законом, озбиљни греси требало је да буду извештени (Левитик 5:1; Пословице 29:24). Слично томе, велики греси који укључују чистоћу скупштине морају бити извештени хришћанским старешинама.
Међутим, већина случајева трвења међу хришћанима не потпада под овај поступак.
Да ли би могао једноставно да опростиш?
Одмах након што је Исус објаснио како решити озбиљне несугласице, он је поучио једној другој важној лекцији. Ми читамо: „Тада приступи к њему Петар и рече: Господе, колико пута ако ми сагреши брат мој да му опростим? До седам пута? Рече њему Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам пута“ (Матеј 18:21, 22). Једном другом приликом Исус је рекао својим ученицима да опросте „седам пута на дан“ (Лука 17:3, 4). Јасно је, дакле, да су Христови следбеници позвани да решавају несугласице искреним опраштањем једни другима.
То је једно подручје где је потребан знатан напор. „Нека браћа једноставно не знају како да опросте“, рекла је особа цитирана на почетку. Он је додао: „Они изгледају изненађено кад им неко објасни да могу изабрати да опросте, првенствено да би сачували мир у хришћанској скупштини.“
Апостол Павле је писао: „Сносите један другога и опраштајте један другоме, ако има ко жалбу на кога. Као што је Христос [„Јехова“, NW] вама опростио, тако опраштајте и ви“ (Колошанима 3:13). Зато пре него што одемо код брата који нас је можда увредио, било би добро да размислимо о следећим питањима: Да ли је та увреда вредна тога да о њој разговарам с њим? Да ли ми је заиста немогуће да опростим и заборавим у правом духу хришћанства? Када бих ја био на његовом месту, зар не бих и ја волео да ми се опрости? А ако изаберем да не опростим, могу ли очекивати да Бог одговори на моје молитве и да опрости мени? (Матеј 6:12, 14, 15). Таква питања могу нам добро помоћи да опраштамо.
Једна од наших важних одговорности као хришћана јесте да сачувамо мир у скупштини Јеховиног народа. Зато, применимо Исусов савет у пракси. То ће нам помоћи да искрено опраштамо. Такав дух опраштања допринеће братској љубави која је знак распознавања Исусових ученика (Јован 13:34, 35).
[Слика на 23. страни]
Хришћани могу решити своје несугласице следећи Исусов савет