’Драговољно опраштајте један другоме‘

„Подносите један другога и драговољно опраштајте један другоме“ (КОЛОШАНИМА 3:13, NW).

1. (а) Када је Петар предложио да опраштамо другима „до седам пута“, зашто је можда мислио да је великодушан? (б) Шта је Исус мислио када је рекао да треба да опраштамо „до седамдесет пута седам пута“?

„ГОСПОДЕ, колико пута ако ми сагреши брат мој да му опростим? До седам пута?“ (Матеј 18:21). Петар је можда мислио да је врло великодушан у свом предлогу. У то време, рабинска традиција је рекла да особа не треба да опрости више од три пута за исту увреду.a Замисли онда Петрово изненађење када је Исус одговорио: „Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам пута“ (Матеј 18:22). Понављање броја седам било је исто што и рећи „неодређено“. С Исусовог гледишта, практично није био ограничен број пута колико један хришћанин треба да опрашта другима.

2, 3. (а) Које су неке ситуације у којима можда изгледа тешко опростити другима? (б) Зашто можемо бити сигурни да је за нашу највећу корист да опраштамо другима?

² Међутим, није увек лако применити тај савет. Ко од нас није осетио жалац неправедне увреде? Можда је неко коме си веровао издао поверење (Пословице 11:13). Непромишљене примедбе неког блиског пријатеља могу те ’као мач пробости‘ (Пословице 12:18). Увредљиво понашање од стране некога кога волиш или коме верујеш може направити дубоке ране. Кад се десе такве ствари, можда је наша нормална реакција да се љутимо. Можда смо склони томе да престанемо да разговарамо с оним ко нас је повредио, сасвим га избегавајући ако је могуће. Можда изгледа да бисмо га пустили да се извуче ако бисмо му опростили. Па ипак, тиме што гајимо озлојеђеност, на крају повређујемо сами себе.

³ Исус нас зато поучава да опраштамо — „до седамдесет пута седам пута“. Сигурно је да његова учења никада неће бити на нашу штету. Све чему је поучавао потиче од Јехове, ’Онога који нас учи за наше добро‘ (Исаија 48:17; Јован 7:16, 17). Логично је да мора бити за нашу највећу корист да опраштамо другима. Пре него што размотримо зашто треба да опраштамо и како то можемо да урадимо, можда би било корисно да најпре разјаснимо шта опраштање јесте, а шта није. Наше схватање опраштања може се на неки начин одразити на нашу способност да опраштамо када нас други повреде.

4. Шта опраштати другима не значи, али како се дефинише опраштање?

⁴ Опростити другима личне увреде не значи да треба да гледамо кроз прсте или да сводимо на најмању могућу меру оно што су урадили; нити то значи да треба да дозволимо другима да нас неправедно искоришћавају. На крају крајева, када нам Јехова опрашта, он сигурно не сматра безначајним наше грехе, и никада неће дозволити грешним људима да газе по његовом милосрђу (Јеврејима 10:29). Према публикацији Insight on the Scriptures, опраштање се дефинише као „чин праштања ономе ко нас је повредио; престанак осећања озлојеђености према њему због његове увреде и одустајање од сваког захтева за одштетом“ (том 1, страна 861).b Библија нам пружа ваљане разлоге да опраштамо другима.

Зашто опраштати другима?

5. На који се важан разлог за опраштање другима указује у Ефесцима 5:1?

⁵ На важан разлог да опраштамо другима указује се у Ефесцима 5:1: „Угледајте се, дакле, на Бога, као љубљена деца.“ У ком погледу треба да се ’угледамо на Бога‘? Реч „дакле“ повезује тај израз с претходним стихом, који гласи: „Будите један другоме добри, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу вама опростио“ (Ефесцима 4:32, курзив наш). Да, када се ради о опраштању, треба да опонашамо Бога. Као што један дечачић покушава да буде попут свог оца, ми, као деца коју Јехова јако воли, треба да желимо да постанемо попут нашег небеског Оца који опрашта. Колико ли се само Јеховино срце радује кад погледа с небеса и види своју земаљску децу како покушавају да буду попут њега тиме што опраштају један другоме! (Лука 6:35, 36; упореди с Матејем 5:44-48).

6. На који начин постоји огромна разлика између Јеховиног опраштања и нашег?

⁶ Истина, ми никада не можемо опростити у савршеном смислу како то Јехова чини. Али то је разлог више због чега треба да опраштамо једни другима. Размисли: постоји огромна разлика између Јеховиног опраштања и нашег (Исаија 55:7-9). Кад опраштамо онима који су нам згрешили, то је често са свесношћу да ће они пре или касније можда морати нама да врате услугу тиме што ће нам опростити. Код људи, увек је случај да грешници опраштају грешницима. Међутим, код Јехове опраштање је увек једносмерно. Он нама опрашта, али ми никада нећемо морати да опраштамо њему. Ако Јехова, који не греши, може с толико љубави и потпуно да нам опрашта, зар не би требало да ми грешни људи настојимо да опраштамо једни другима? (Матеј 6:12).

7. Ако одбијамо да опраштамо другима кад постоји основа за милосрђе, како то може неповољно утицати на наш однос с Јеховом?

⁷ Што је још важније, ако одбијамо да опраштамо другима кад постоји основа за милосрђе, то може неповољно утицати на наш однос с Богом. Јехова не само да тражи од нас да опраштамо једни другима; он очекује од нас да то радимо. Према Писму, део мотивације да опраштамо јесте у томе што Јехова може опраштати нама или у томе што нам је већ опростио (Матеј 6:14; Марко 11:25; Ефесцима 4:32; 1. Јованова 4:11). Ако онда ми нисмо спремни да опраштамо другима кад постоји ваљан разлог да то урадимо, можемо ли стварно очекивати да Јехова опрашта нама? (Матеј 18:21-35).

8. Зашто то што опраштамо делује у нашу највећу корист?

⁸ Јехова учи свој народ ’добром путу којим ће ходити‘ (1. Краљевима 8:36). Када нас упућује да опраштамо једни другима, можемо бити сигурни да му је на срцу наша највећа корист. Библија нам с добрим разлогом каже да ’дамо места гневу‘ (Римљанима 12:19, Ча). Озлојеђеност је тешко бреме да би се носило у животу. Када је гајимо, она обузима наше мисли, краде нам мир, и гуши нашу радост. Дуготрајна љутња, као и љубомора, може штетно утицати на наше физичко здравље (Пословице 14:30). И у свему томе, онај ко нас је повредио можда иде својим путем а да није ни свестан наше муке! Наш Створитељ пун љубави зна да треба искрено да опраштамо другима не само за њихову корист већ и за нашу властиту. Библијски савет да опраштамо заиста је ’добар пут којим ходимо‘.

„Наставите да подносите један другога“

9, 10. (а) Које ситуације не захтевају неопходно формално опраштање? (б) На шта се указује изразом „наставите да подносите један другога“?

⁹ Физичке повреде могу се протезати од мањих посекотина до дубоких рана, и не захтевају све исти степен пажње. Слично је и с повређеним осећањима — неке ране су дубље од других. Да ли стварно треба да правимо спорно питање од сваке мање увреде коју доживљавамо у нашим односима с другима? Мања нервирања, омаловажавања и секирације јесу део живота и не захтевају обавезно формално опраштање. Ако смо познати као особа која избегава друге због сваког ситног разочарања и затим инсистира да јој се они који су је повредили извине пре него што према њима поново почне да се понаша учтиво, можемо их присилити да газе на прстима око нас — или да се држе на сигурној дистанци!

¹⁰ Уместо тога, далеко је боље „имати углед да смо разумни“ (Филипљанима 4:5, Phillips). Као несавршена створења која служе раме уз раме, разумно је очекивати да нас с времена на време наша браћа очешу, да тако кажемо, а и ми можда то исто урадимо њима. Колошанима 3:13 нас саветује: „Наставите да подносите један другога.“ Тај израз указује на то да будемо стрпљиви с другима, да толеришемо оно што нам се не свиђа код њих или особине које нас можда нервирају. Такво стрпљење и трпељивост могу нам помоћи да изађемо на крај с мањим огреботинама које добијамо у контакту с другима — без ремећења мира у скупштини (1. Коринћанима 16:14).

Кад су ране дубље

11. Кад нам други згреше, шта нам може помоћи да им опростимо?

¹¹ Међутим, шта ако нам други згреше, наносећи нам приметну рану. Ако грех није сувише озбиљан, можда нам неће бити тешко да применимо библијски савет да ’драговољно опраштамо једни другима‘ (Ефесцима 4:32, NW). Таква спремност да опростимо у складу је с Петровим надахнутим речима: „А пре свега имајте постојану љубав међу собом, јер: ’Љубав много греха покрива‘“ (1. Петрова 4:8). То што имамо на уму да смо и ми грешници омогућује нам да направимо места за преступе других. Кад тако опраштамо, ослобађамо се озлојеђености уместо да је гајимо. Као резултат тога, наш однос с оним ко нас је повредио неће претрпети трајну штету, и такође помажемо да се сачува драгоцени мир у скупштини (Римљанима 14:19). С временом ће можда сећање на оно што нам је урадио сасвим избледети.

12. (а) Коју иницијативу можда треба да предузмемо да бисмо опростили некоме ко нас је дубоко повредио? (б) Како речи у Ефесцима 4:26 показују да брзо треба да решимо ствари?

¹² Међутим, шта ако нам неко згреши на озбиљнији начин, и тиме нас дубоко повреди? Примера ради, можда је неки поверљиви пријатељ открио неке изузетно личне ствари које си му поверио. Осећаш да си дубоко повређен, збуњен и издан. Покушаваш да то одбациш, али то неће нестати. У том случају, можда треба да преузмеш иницијативу да решиш проблем, можда тако што разговараш с оним ко те повредио. Мудро је да то урадиш пре него што би то имало шансе да те затрује. Павле нас је подстакао: „Ако се и гневите, немојте грешити [то јест, гајити гнев или поступати по њему], а сунце да не зађе у гневу вашему“ (Ефесцима 4:26). Оно што додаје смисао Павловим речима јесте чињеница да је међу Јеврејима залазак сунца означавао крај једног дана и почетак новог. Дакле, савет је: брзо реши ствар! (Матеј 5:23, 24).

13. Кад прилазимо некоме ко нас је увредио, шта треба да буде наш циљ, и који нам предлози могу помоћи да га постигнемо?

¹³ Како треба да приђеш ономе ко те је повредио? „Тражи мир и устрај у њему“, каже 1. Петрова 3:11. Онда твој циљ није да изразиш гнев, већ да се помириш са својим братом. Зато је најбоље да избегаваш грубе речи и гестове; они могу измамити сличну реакцију код друге особе (Пословице 15:18; 29:11). Сем тога, избегавај преувеличане изјаве као: „Ти увек...!“ или: „Ти никад...!“ Такви преувеличани коментари могу само проузроковати да се брани. Уместо тога, нека тон гласа и израз лица пренесе да желиш да решиш ствар која те је дубоко повредила. Буди конкретан у објашњавању како се осећаш због онога што се десило. Дај другој особи прилику да објасни своје поступке. Саслушај шта има да каже (Јаков 1:19). Какво ће се добро тиме постићи? Пословице 19:11 објашњавају: „Спор на гнев је који је разуман, и понос му је увреду заборавити.“ Разумевање осећања друге особе и разлога за њене поступке може одагнати негативне мисли и осећања према њој. Кад приступимо ситуацији с циљем да се помиримо и да задржимо тај став, врло је вероватно да се сваки неспоразум може рашчистити, да се могу дати одговарајућа извињења и опроштај.

14. У ком смислу треба да заборавимо кад опраштамо другима?

¹⁴ Да ли то што опраштамо другима значи да ми у ствари морамо заборавити оно што се десило? Сети се Јеховиног примера у том погледу, као што је размотрено у претходном чланку. Кад Библија каже да Јехова заборавља наше грехе, то не значи да их се он не може сетити (Исаија 43:25). Уместо тога, он заборавља у том смислу што кад их једном опрости, он не задржава те грехе против нас за неко будуће време (Језекиљ 33:14-16). Слично томе, то што опраштамо другим људима не значи безусловно да нећемо моћи да се сетимо онога што су урадили. Међутим, ми можемо заборавити у том смислу што то нећемо задржати против онога ко нас је повредио, нити ћемо то поново износити у будућности. Када је ствар тако решена, не би било у реду да трачаримо о томе; нити би било љубазно да потпуно избегавамо онога ко нас је повредио, понашајући се према њему као да је искључен (Пословице 17:9). Истина, можда треба да прође неко време да наш однос с њим зацели; можда нећемо бити тако блиски с њим као пре. Али ми га још увек волимо као нашег хришћанског брата и дајемо све од себе да задржимо пријазан однос. (Упореди с Луком 17:3.)

Кад изгледа да је немогуће опростити

15, 16. (а) Да ли се од хришћана захтева да опросте преступнику који се не каје? (б) Како можемо применити библијски савет који се налази у Псалму 37:8?

¹⁵ Међутим, шта ако нам други згреше на начин који наноси најдубље ране, а ипак нема признавања греха, нема покајања, нити извињења од стране онога ко нас је повредио? (Пословице 28:13). Писмо јасно показује да Јехова не опрашта непокајничким, окорелим грешницима (Јеврејима 6:4-6; 10:26, 27). А како је с нама? Insight on the Scriptures каже: „Од хришћана се не захтева да опраштају онима који упражњавају злонамеран, хотимичан грех без покајања. Такви постају Божји непријатељи“ (том 1, стране 862). Ниједан хришћанин који је био жртва изузетне неправде, грозног, или гнусног понашања не треба да се осећа присиљеним да опрости преступнику који се не каје (Псалам 139:21, 22).

¹⁶ Разумљиво је што се они који су били жртве окрутног малтретирања можда осећају повређено и љутито. Међутим, сети се да задржавање на гневу и озлојеђености може бити веома штетно за нас. Чекањем на признање или извињење које никако да дође, само можемо постати још узнемиренији. Ако смо опседнути неправдом и даље ћемо киптети од беса, што ће имати разорне последице на наше духовно, емоционално и физичко здравље. У ствари, ми дозвољавамо особи која нас је повредила да нас и даље вређа. Библија мудро саветује: „Збаци гнев и остави јарост“ (Псалам 37:8). Зато су неки хришћани установили да су с временом могли донети одлуку да опросте у том смислу да престану гајити озлојеђеност — не да оправдавају оно што им се десило, већ да не буду обузети гневом. Потпуно препустивши ствар у руке Бога правде, доживели су велико олакшање и наставили са својим животом (Псалам 37:28).

17. Које утешно засигурање пружа Јеховино обећање забележено у Откривењу 21:4?

¹⁷ Када је рана веома дубока, можда нећемо успети да то потпуно избришемо из мисли, барем не у овом систему ствари. Али Јехова обећава нови свет у коме ће „отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде“ (Откривење 21:4). Чега год да се тада сетимо, што сада можда оптерећује наше срце, неће нас дубоко повредити, ни заболети (Исаија 65:17, 18).

18. (а) Зашто је потребно да опраштамо у опхођењу с нашом браћом и сестрама? (б) У ком смислу можемо да опростимо и заборавимо када нам други згреше? в) Како нам то користи?

¹⁸ У међувремену, морамо живети и радити заједно као браћа и сестре који су несавршени, грешни људи. Сви правимо грешке. С времена на време, једни друге разочаравамо и чак повређујемо. Исус је добро знао да ће бити потребно да опраштамо једни другима, не „до седам пута, него до седамдесет пута седам пута“! (Матеј 18:22). Истина, ми не можемо опраштати потпуно као што Јехова опрашта. Па ипак, у већини случајева када нам наша браћа згреше, можемо опростити у том смислу да превазиђемо озлојеђеност и можемо заборавити у том смислу да ту ствар не задржимо против њих бескрајно у будућности. Кад тако опраштамо и заборављамо, помажемо да се сачува не само мир у скупштини већ и наш мир у мислима и срцу. Поврх свега, имаћемо мир који само наш Бог пун љубави, Јехова, може дати (Филипљанима 4:7).

[Фусноте]

Питања за понављање

◻ Зашто треба да будемо спремни да опраштамо другима?

◻ Какве ситуације изискују од нас да ’наставимо да подносимо један другога‘?

◻ Шта можемо урадити да у миру решимо ствар када смо дубоко повређени гресима других?

◻ У ком смислу треба да заборавимо кад опраштамо другима?

[Слика на 16. страни]

Кад гајимо озлојеђеност, онај ко нас је повредио можда није ни свестан наше муке

[Слика на 17. страни]

Када прилазиш другима да се помирите, неспоразуми се лако могу рашчистити