Срећан у истинском светском братству

ИСПРИЧАО ВИЛИ ДЕЈВИС

Године 1934. велика депресија захватила је свет, а Сједињене Америчке Државе биле су у агонији економског немира. Испред Истраживачке станице за помоћ у Кливленду, Охајо, избио је сукоб између полицајца и неког признатог комунисте. Полицајац је пуцао и убио комунисту и једног посматрача, моју баку, Вини Вилијамс.

КОМУНИСТИ су покушали да ове смртне случајеве преокрену у расни сукоб, пошто је моја бака била црнкиња а полицајац је био белац. Они су растурили билтене с насловима као што су „Расиста кливлендске полиције“ и „Осветити ова убиства“. Комунисти су организовали и побринули се за сахрану моје баке. Имам слику оних који су носили ковчег на сахрани — сви су белци и чланови партије. Сви су стиснуте песнице подигли високо на начин који је касније прихваћен као симбол црначког покрета.

Када је моја бака умрла, њена кћерка ме је носила у својој материци, и четири месеца касније ја сам рођен. Одрастао сам с поремећајем у говору. Нисам могао да говорим без муцања, тако да је моје рано школовање укључивало терапију говора.

Моји родитељи су се разишли када сам имао пет година, па је моју сестру и мене одгајала наша мајка. Када сам имао десет година, почео сам да разносим прехрамбене производе након школе да бих помогао око породичних трошкова. Две године касније почео сам да радим и пре и после школе, постајући тако главни породични надничар. Када је мајка смештена у болницу и када јој је било потребно низ операција, напустио сам школу и почео да радим пуно радно време.

Упознавање с братством

Године 1944, један од Јеховиних сведока оставио је књигу “The Truth Shall Make You Free” („Истина ће вас ослободити“) супрузи мог рођака, и ја сам био укључен у библијски студиј који је започет с њом. Те исте године почео сам да посећујем Школу теократске службе у скупштини Истсајд. Водитељ школе, Алберт Крадок, имао је исти говорни проблем као и ја, али је научио да га контролише. Какво је он охрабрење био за мене!

Наше суседство у великој мери је било италијанско, пољско, мађарско и јеврејско, а скупштина је била сачињена од људи из ових и других етничких група. Супруга мог рођака и ја били смо међу првим Американцима афричког порекла који су повезани са овом иначе скупштином белаца, али Сведоци никада нису показали расне предрасуде према нама. У ствари, они су ме редовно позивали као госта у своје домове на оброке.

Године 1956, преселио сам се у јужни део Сједињених Америчких Држава да служим где је потреба за слугама била већа. Када сам се једног лета вратио на север због обласног конгреса, многа браћа у Кливленду дошла су да ме виде и изразила су срдачан интерес за моје активности. Њихова заинтересованост ме је поучила једној животној лекцији: Увек ’уместо да гледамо само своју корист, узимајмо у обзир и туђу корист‘ (Филипљанима 2:4).

Проширење пуновремене службе

Након три године служења у пуновременом проповедничком делу као пионир, у новембру 1959, био сам позван да радим у бруклинском Бетелу, светској централи Јеховиних сведока у Њујорку. Био сам додељен у Експедит. Надгледник мог одељења, Клаус Џенсен, и мој цимер, Вилијам Ханаан, обојица белци, постали су ми духовни очеви. Сваки од њих служио је скоро 40 година у Бетелу до времена када сам ја стигао.

Раних 1960-их, било је око 600 чланова бетелске породице, а око 20 њих били су Американци афричког порекла. У то време, Сједињене Америчке Државе почеле су да кипе од расних раздора, а односи између раса били су затегнути. Ипак, Библија учи да „Бог не гледа ко је ко“, па не треба да гледамо ни ми (Дела апостолска 10:34, 35, Ча). Духовна разматрања која смо имали сваког јутра за бетелским столом служила су томе да ојачају нашу одлучност да прихватимо Божје гледиште о таквим стварима (Псалам 19:8 [19:7, ДК]).

Док сам служио у бруклинском Бетелу упознао сам Лоис Рафин, пионирку из Ричмонда, Вирџинија, и венчали смо се 1964. Били смо одлучни да останемо у пуновременој служби, тако да смо се након нашег венчања вратили у јужни део Сједињених Америчких Држава. Прво смо служили као специјални пионири, а онда 1965, био сам позван да преузмем покрајинско дело. Следећих десет година, посећивали смо скупштине у државама Кентаки, Тексас, Лујзијана, Алабама, Џорџија, Северна Каролина и Мисисипи.

Испит за наше братство

Те године су биле године великих промена. Пре нашег пресељења на Југ, расе су биле издвојене. Закон је забрањивао црнцима да иду у исте школе, једу у истим ресторанима, спавају у истим хотелима, купују у истим продавницима или чак пију из истих фонтана за воду као белци. Али 1964, Конгрес Сједињених Америчких Држава одобрио је Акт о грађанским правима, који је забранио дискриминацију на јавним местима, укључујући и саобраћај. Тако више није постојала било каква законска основа за расно издвајање.

Дакле, питање је било да ли би се наша браћа и сестре у црначким скупштинама и скупштинама белаца интегрисали и показали љубав и наклоност једни према другима или би притисак друштва и дубоко укорењених осећања из прошлости проузроковао да пруже отпор интеграцији? Био је изазов пазити на заповест Писма: „Волите један другог у братској љубави, у уважавању свако нека ставља другог испред себе“ (Римљанима 12:10, Ча).

Од искона, преовладавајуће гледиште, нарочито на Југу, било је да су црнци инфериорни. Ово гледиште било је дубоко укорењено у људским умовима од стране скоро свих аспеката друштва, укључујући цркве. Тако није било лако да неки белци гледају на црнце као на себи равне. Заиста, то је било време испитивања за наше братство — и за црнце и за белце.

Срећом, у целини, постојао је диван одазив на интеграцију наших скупштина. Вековно брижљиво индоктринирање гледиштима о расној супериорности није се брзо избрисало. Ипак, када је интеграција почела, врло добро је прихваћена од стране наше браће, од којих се већина радовала што се могу састајати заједно.

Интересантно, чак и они који нису Сведоци често су сарађивали у интеграцији наших скупштина. На пример, у Линету, Алабама, суседи у близини Дворане Краљевства били су упитани да ли имају нешто против да црнци долазе на састанке. Једна старија дама белкиња руковала се с једним црним братом говорећи: „Молим вас дођите у наше суседство и обожавајте вашег Бога како ви желите!“

Верна браћа у Етиопији

Године 1974. били смо одушевљени с пет и по месеци мисионарске обуке коју смо примили у библијској школи Гилеад Watchtowera у Њујорк Ситију. Затим смо били додељени афричкој земљи Етиопији. Цар Хаиле Селасије, управо је био свргнут, и смештен у кућни притвор. Пошто је наше проповедничко дело било под забраном, ценили смо срдачну присност нашег хришћанског братства.

Живели смо и служили с многима који су касније били затворени због њихове оданости правом обожавању. Неки од наших драгих пријатеља били су чак погубљени. Адера Тешом, био је мој сарадник старешина у једној скупштини у главном граду Етиопије, Адис Абеби.a Након три године у затвору био је погубљен. Наравно, његова супруга била је дубоко ожалошћена. Какво је задовољство било видети је годинама касније како зрачи радошћу док служи као пионир!

Другом верном брату, Воркуу Абеби, била је изрицана смртна казна осам пута.b Али он никада није био заплашен! Када сам га последњи пут видео, показао ми је своје уши које су му чувари затвора смрскали кундацима пушака. Он је шаљиво рекао да је имао кундак пушке за доручак, ручак и вечеру. Иако је давно умро, браћа га се још увек с љубављу сећају.

Хајлу Јемиру је још један брат кога се с нежношћу сећам.c Он је показао узорну љубав према својој жени. Она је била ухапшена, али пошто је била трудна и ускоро је требало да се породи, Хајлу је питао затворске власти да ли би могао да буде у затвору уместо ње. Касније, када није компромитовао своју веру, био је погубљен (Јован 15:12, 13; Ефесцима 5:28).

Због погоршавања политичке ситуације у Етиопији, 1976. преселили смо се у Кенију. Током седам година служили смо у путујућем делу, посећујући браћу у многим земљама у Источној Африци — укључујући Кенију, Етиопију, Судан, Сејшелска острва, Уганду и Танзанију. Такође сам у неколико прилика путовао у Бурунди и Руанду као део делегације која је разговарала с функционерима у погледу законског регистровања нашег дела у тим земљама.

Било је задовољство вратити се у Етиопију јануара 1992. да присуствујемо првом обласном конгресу који је одржан након уклањања забране с нашег дела. Многи од преко 7 000 присутних нису познавали једни друге, пошто су се браћа претходно виђала једино у малим групама. Сваког дана конгреса, већина је била присутна два сата пре почетка програма и остајала до касно увече, уживајући у нашем љубазном братству.

Трибализам поражен

Вековима је трибализам бујао у Африци. На пример, у Бурундију и Руанди, главне етничке групе, Хуту и Тутси дуго су мрзеле једна другу. Откад су ове земље 1962. стекле независност од Белгије, чланови ове две етничке групе периодично су се међусобно клали на хиљаде. Стога, какво је усхићење видети чланове тих етничких група који су постали Јеховини сведоци како раде заједно у миру! Истинска љубав коју они показују једни према другима охрабрује многе друге да слушају библијске истине.

Исто тако, етничке групе у Кенији — често су имале своје несугласице. Какав контраст постоји унутар хришћанског братства Јеховиног народа у Кенији! Можеш видети људе из различитих етничких група уједињене у обожавању у Дворанама Краљевства. Било ми је задовољство видети многе од њих који напуштају своје племенске мржње и показују истинску љубав према својој браћи и сестрама из других етничких група.

Срећни због нашег братства

Када се осврнем на преко 50 година дружења с Божјом организацијом, захвалност Јехови и његовом Сину, Исусу Христу, испуњава моје срце. Заиста је задивљујуће посматрати шта су они остварили на земљи! Не, стање међу Божјим народом није увек било савршено, није ни данас. Али не може се очекивати да стотине година расистичког поучавања од стране Сотониног света могу бити избрисане преко ноћи. Коначно, ми смо још увек несавршени (Псалам 51:5).

Када упоредим Јеховину организацију са светом, моје срце се прелива цењењем за наше истинско, светско братство. Још увек се с нежношћу сећам оне браће у Кливленду, свих белаца, који су ме одгојили у истини. И када сам видео нашу браћу на југу Сједињених Америчких Држава, и белце и црнце, који су заменили своја осећања предрасуда искреном братском љубављу, моје срце се радовало. Затим, путовати у Африку и из прве руке видети како Јеховина Реч може избрисати племенске мржње чини да још више ценим наше светско братство.

Заиста, краљ Давид старог доба добро је то изразио када је рекао: „Како је лепо и красно кад су браћа заједно!“ (Псалам 133:1).

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

Сахрана моје баке

[Слика на 24. страни]

Тутси и Хуту Сведоци раде заједно у миру

[Слика на 25. страни]

Са мојом супругом, Лоис