Корени атеизма

МИ ЖИВИМО на планети испуњеној кризом; летимичан поглед на новинске наслове потврђује ту чињеницу свакодневно. Очајно стање нашег света наводи многе да сумњају у постојање Бога. Неки, који тврде да су атеисти, чак поричу његово постојање. Да ли је то случај и с тобом?

Веровање или неверовање у Бога може дубоко утицати на твој поглед на будућност. Без Бога, преживљавање људске расе лежи потпуно у човековим рукама — црна мисао, с обзиром на човеков деструктивни потенцијал. Ако верујеш да Бог постоји, онда вероватно прихваташ да живот на овој планети има одређену сврху — сврху која још увек може бити остварена.

Иако су током читаве историје постојала спорадична порицања постојања Бога, популарност атеизма се проширила тек у недавним вековима. Да ли знаш зашто?

Запажање корена

Дрво које се уздиже попут куле импресиван је призор. Ипак, очи могу запазити само листове, гране и стабло. Корени — извор живота дрвета — леже сакривени дубоко у земљи.

Умногоме је исто с атеизмом. Попут високог дрвета, порицање Божјег постојања нарасло је до 19. века до импресивне висине. Да ли би живот и свемир могли постојати без једног натприродног Праузрока? Да ли је обожавање таквог једног Створитеља губљење времена? Одговори водећих филозофа тог времена били су јасни и гласни. „Баш као што нам више не треба морални кодекс, тако нам не треба ни религија“, изјавио је Фридрих Ниче. „Религија је сан људског ума“, тврдио је Лудвиг Фојербах. А Карл Маркс, чији ће списи имати велики утицај у наредним деценијама, одважно је објавио: „Желим да повећам слободу ума из окова религије.“

Мноштва су била импресионирана. Међутим, оно што су они примећивали били су само листови, гране и стабло атеизма. Корени су били на месту и избијали су дуго пре него што је започео 19. век. Изненађујуће, савремени развој атеизма био је унапређен од стране религија хришћанског света! Како то? Због своје покварености, те религиозне институције су изазвале велику меру разочарања и протеста.

Семе је посејано

Током средњег века, католичка црква је имала снажан стисак над својим поданицима. „Хијерархија је изгледала лоше опремљена да брине за духовне потребе народа“, примећује Америчка енциклопедија. „Више свештенство, посебно бискупи, било је узето из племства и гледало је на своју службу углавном као на извор престижа и моћи.“

Неки, као што су Џон Калвин и Мартин Лутер, покушали су да реформишу цркву. Међутим, њихове методе нису биле увек налик Христовим; реформацију је карактерисала нетрпељивост и проливање крви. (Упореди Матеј 26:52.) Неки напади су били тако покварени да је три века касније Томас Џеферсон, трећи председник Сједињених Америчких Држава, писао: „Било би опростивије уопште не веровати ни у каквог бога, него хулити на њега ужасним стварима повезаним с Калвином.“a

Јасно је да реформација није обновила чисто обожавање. Ипак, она је умањила моћ католичке цркве. Ватикан није више имао монопол над религиозним веровањем. Многи су се придружили новоформираним протестантским сектама. Други, разочарани у религију, учинили су људски ум својим предметом обожавања. Из тога је произашао либералан став, који дозвољава различита мишљења о Богу.

Развија се скептицизам

У 18. веку, рационално размишљање обично је било узвисивано као панацеја за светске проблеме. Немачки филозоф Имануел Кант тврдио је да се човеков прогрес спречава његовом зависношћу од политичког и религиозног вођства. „Усуди се да знаш!“ подстицао је он. „Имај храбрости да користиш своју сопствену интелигенцију.“

Овај став је карактерисао просвећеност, такође познату као ера разума. Трајући кроз 18. век, овај период је био обележен опсесивним трагањем за спознањем. „Скептицизам је заменио слепо веровање“, каже књига Milestones of History. Сва стара правоверја била су стављена под упитник.“

Једно такво ’старо правоверје‘ које је дошло под помно испитивање била је религија. „Људи су променили своје гледиште према религији“, каже књига The Universal History of the World. „Они више нису били задовољни обећањима о наградама на небу; тражили су бољи живот на земљи. Почели су да губе своју веру у натприродно.“ Заиста, већина филозофа просвећености с презиром је гледала на религију. Нарочито су осуђивали моћи гладне вође католичке цркве за држање људи у незнању.

Незадовољни религијом, многи од тих филозофа постали су деисти; они су веровали у Бога али су држали да се он не занима за људе.b Мали број њих постали су отворени атеисти, као што је Пол Анри Тири Олбак, који је тврдио да је религија „извор подела, лудила и криминала.“ Како су године пролазиле, многи су још постали уморни од хришћанског света и делили су Олбакова осећања.

Како је иронично што је хришћански свет подстакао раст атеизма! „Цркве су биле тло атеизма“, пише професор теологије Мајкл Џ. Бакли (Michael J. Buckley). „Западњачка савест је била дубоко скандализована и огорчена од стране конфесионалних религија. Цркве и секте су опустошиле Европу, ковале масакре, захтевале религиозни отпор револуцији, покушавале да екскомуницирају или да свргну монархе.“

Атеизам достиже свој врхунац

У 19. веку, порицање Бога је било отворено и напредно. Филозофи и научници се нису устручавали да одважно објављују своја гледишта. „Наш непријатељ је Бог“, изјавио је један отворени атеиста. „Мржња према Богу почетак је мудрости. Да би човечанство направило прави напредак, то мора бити на темељу атеизма.“

Међутим, током 20. века појавио се незнатан заокрет. Порицање Бога је постало мање милитантно; почела је да се шири једна другачија врста атеизма, утичући чак и на оне који тврде да верују у Бога.

[Фусноте]

[Слика на 3. страни]

Карл Маркс

[Слика на 3. страни]

Лудвиг Фојербах

[Слика на 3. страни]

Фридрих Ниче

[Извор слике на 2. страни]

НАСЛОВНА СТРАНА: Земља: уз допуштење Британске библиотеке; Ниче: ауторско право Британског музеја (види такође 3. страну); Калвин: Историјски музеј реформације, Женева (фото Ф. Мартин); Маркс: фото Националних архива САД (види такође 3. страну); планете, инструменти, крсташи, локомотива: The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck; Фојербах: Архив Bettman (види такође 3. страну)