Да ли се предодређење може ускладити с Божјом љубављу?

„МИ ДЕФИНИШЕМО предодређење као Божји вечни план, помоћу кога је одредио шта жели да учини са сваким човеком. Јер их није све створио у истим условима, него је неке унапред одредио за вечни живот а друге за вечно проклетство.“

Овако је протестантски реформатор Жан Калвин дефинисао свој концепт о предодређењу у књизи Начела хришћанске религије. Овај концепт се темељи на идеји да је Бог свезнајућ и да поступци његових створења не могу довести у питање његове намере или га обавезати да учини промене.

Да ли је то заиста оно на шта Библија указује о Богу? Што је још важније, да ли је такво објашњење у сагласности с Божјим особинама, посебно с његовом најистакнутијом особином — љубављу?

Бог који је способан да предсказује будућност

Бог може да предскаже будућност. Он описује себе као онога који ’од почетка јавља што ће бити, унапред јавља што се још није збило. Говори: Остаће решења моја и сву вољу своју ја ћу извршити!‘ (Исаија 46:10). Кроз људску историју, Бог је дао да се запишу његова пророчанства да би показао да може употребити своје знање унапред и предсказати догађаје пре него што се остваре.

На овај начин, у данима Валтасара, краља Вавилона, када је пророк Данило имао један сан о две дивље звери, од којих једна истискује другу, Јехова му је дао тумачење тога: „Ован што си видео, који има два рога, то су краљеви Мидски и Персијски. Јарац је краљ Јавански [Грчки, ДК]“ (Данило 8:20, 21). Очигледно, Бог је употребио своје знање унапред да открије редослед светских сила. Тада владајуће Вавилонско царство наследиће Медо-Персија а онда Грчка.

Пророчанства се такође могу тицати и неког појединца. На пример, пророк Михеј је објавио да би требало да се Месија роди у Витлејему (Михеј 5:2). Поново, у овом случају Бог је употребио своје знање унапред. Међутим, овај догађај је био објављен с једном посебном намером — идентификовање Месије. Овај случај не оправдава уопштавање неке доктрине о предодређењу која укључује сваког појединца.

Насупрот томе, Писмо открива да постоје ситуације у којима Бог изабира да не предвиди исход. Непосредно пре уништења Содоме и Гоморе он је објавио: „Зато ћу да сиђем, да видим раде ли као што глас до мене дође; а ако то није тако знаћу“ (Постање 18:21). Овај текст нам јасно показује да Бог није унапред знао степен изопачености у овим градовима пре него што је испитао ствари.

Истина, Бог може да предвиди извесне догађаје, али у многим случајевима, он изабира да не искористи своје знање унапред. Пошто је Бог свемогућ, он је слободан да употреби своје способности како он то жели, а не према жељама несавршених људи.

Бог који може рашчистити ствари

Попут Калвина, неки кажу да је Бог унапред одредио човеков пад пре његовог стварања и да је он предодредио ’изабране особе‘ пре тог пада. Али, да је то био случај, зар не би било лицемерно од Бога да Адаму и Еви понуди изглед вечног живота, потпуно свестан да они неће бити у могућности да га остваре? Осим тога, Писмо нигде не пориче да је првом људском пару дат избор: или да следе божанска упутства и живе заувек или да их одбаце и умру (Постање, 2. поглавље).

Али да ли је грех Адама и Еве стварно осујетио Божју намеру? Не, јер је одмах након што су згрешили Бог објавио да ће подигнути „семе“ да уништи Сотону и његове заступнике и да ће поново средити ствари на земљи. Баш као што неколико инсеката не може спречити баштована да производи добре плодове, тако ни непослушност Адама и Еве неће спречити Бога од претварања земље у рај (Постање, 3. поглавље).

Бог је касније открио да ће постојати једна Краљевска владавина која ће бити поверена једном потомку краља Давида и да ће други бити придружени у том Краљевству. Ти други се називају „свеци Свевишњега“ (Данило 7:18; 2. Самуилова 7:12; 1. Летописа 17:11).a

Предсказати није исто што и предодредити

Чињеница да Бог није изабрао да зна који ће правац човечанство изабрати није га спречила од прорицања последица човекових добрих или лоших поступака. Један механичар који упозорава неког возача на лоше стање његовог аутомобила не може сносити одговорност ако се деси нека несрећа или бити оптужен да ју је предодредио. Исто тако, Бог не може бити оптужен за предодређење жалосних последица поступака појединаца.

То је исто био случај с потомцима првог људског пара. Пре него што је Каин убио свог брата, Јехова је пред Каина поставио избор. Да ли ће он господарити над грехом или ће грех загосподарити над њим? Ништа у извештају не указује да је Јехова предодредио да Каин начини лош избор и убије свог брата (Постање 4:3-7).

Касније, Мојсијев закон је упозорио Израелце на то шта ће им се догодити ако се одврате од Јехове, на пример, узимајући жене међу паганским нацијама. Догодило се оно што је било проречено. То се може видети из примера краља Соломона, на кога су у његовим каснијим годинама утицале његове жене странкиње да практикује идолопоклонство (1. Краљевима 11:7, 8). Да, Бог је упозорио свој народ, али он није предодредио какви ће бити њихови појединачни поступци.

Изабрани су охрабрени да истрају ако не желе да буду лишени обећане награде владања на небесима с Христом (2. Петрова 1:10; Откривење 2:5, 10, 16; 3:11). Као што су неки теолози у прошлости питали: зашто су дате такве опомене ако је позив изабраних био дефинитиван?

Предодређење и Божја љубав

Пошто је човек створен по ’обличју Божјем‘, била му је дата слободна воља (Постање 1:27). Слободна воља је била неопходна да би људи давали част и служили Богу из љубави, не као роботи код којих је сваки покрет унапред одређен. Љубав коју показују разумна, слободна створења омогућила би Богу да оповргне неправедне оптужбе. Он каже: „Буди, сине, мудар, срце ми обрадуј, па ћу лако одговорити оном који ме ружи“ (Пословице 27:11).

Да су Божје слуге биле предодређене — или, тако рећи, програмиране — зар не би искреност њихове љубави према свом Створитељу могла бити доведена у питање? Такође, зар не би било супротно Божјој непристрасности да направи унапред одређен избор особа за које је суђена слава и срећа а да њихове личне заслуге не узме у обзир. Осим тога, ако се с некима поступа на такав повлашћен начин, док је другима суђена вечна казна, тешко да би то изазвало искрена осећања захвалности код „изабраних“ (Постање 1:27; Јов 1:8; Дела апостолска 10:34, 35).

Коначно, Христ је рекао својим ученицима да проповедају добру вест читавом човечанству. Да је Бог већ изабрао особе да буду спасене, зар то не би умањило ревност коју хришћани показују у јеванђелизирању? Зар то не би дело проповедања учинило суштински бесмисленим.

Непристрастна љубав од Бога јесте најснажнија сила која може покренути људе да га за узврат воле. Највећи израз Божје љубави био је тај што је жртвовао свог Сина у корист несавршеног, грешног човечанства. Божје знање унапред у погледу његовог Сина јесте један посебан случај, али то нас уверава да ће се обећања о обнови која се заснивају на Исусу заиста испунити. Дакле, положимо веру у тог Сина и приближимо се Богу. Покажимо своје цењење прихватајући Божји позив да успоставимо диван однос с нашим Створитељем. Данас, Бог упућује овај позив свима који желе да искажу своју слободну вољу и да покажу своју љубав према њему.

[Фуснота]

[Оквир на 7. страни]

ПРЕДОДРЕЂЕНИ КАО ГРУПА

„Јер које је унапред знао, њих је и предодредио да буду саобразни лику његовога Сина, да он буде првенац међу многом браћом. Које је пак предодредио, те је и позвао; а које је позвао, те је и оправдао, а које је оправдао, те је и прославио“ (Римљанима 8:29, 30, Ча). Како треба да разумемо израз „предодредио“ који Павле користи у овим стиховима?

Павлово резоновање овде није пресудан аргумент у прилог предодређењу појединца. Раније, у нашем веку, Речник католичке теологије објаснио је Павлове аргументе (Римљанима, поглавља 9-11) на следећи начин: „Све више и више, преовладавајуће мишљење међу католичким научницима јесте да концепт о предодређењу за вечни живот у ствари није описан.“ Исто референтно дело затим цитира М. Лагранжа (M. Lagrange) како каже: „Питање које је првобитно развио Павле уопште није питање предодређења и осуде на вечно проклетство већ само питање позива пагана у милост хришћанства, са својом антитезом неверства Јевреја... Оно се бави групама — паганима, Јеврејима, а не непосредно специфичним појединцима.“ (Наглашено од нас.)

У скорије време, Јерусалимска Библија је понудила исти закључак у погледу ових поглавља (9-11), наводећи: „Дакле, предмет ових поглавља није проблем предодређења појединца за славу, или чак веру, већ удео Израиља у развоју историје спасавања човечанства, једини проблем који је покренут изјавама у С[таром] З[авету].“

Последњи стихови 8. поглавља Римљанима припадају истом контексту. Према томе, ови стихови могу нас с правом подсетити да је Бог предвидео постојање једне класе, или групе из човечанства која ће бити позвана да влада с Христом, као и захтеве којима ће морати да удовоље — и то је учињено без претходног одређивања специфичних појединаца који ће бити изабрани, јер би то било супротно његовој љубави и правди.