Настави сејати семе — Јехова ће учинити да расте

ИСПРИЧАО ФРЕД МЕТКАФ

ПОЧЕТКОМ 1948, за време своје службе од куће до куће, посетио сам малу фарму у околини Корка, на југу Ирске. Кад сам фармеру објаснио ко сам, поцрвенео је у лицу. Разбеснео се, дерући се да сам комунист, и отрчао да узме своје виле за сено. Без размишљања сам изјурио из дворишта фарме и скочио на бицикл који сам оставио уз пут. Брдо је на том месту било врло стрмо, али ја сам окретао педале што сам брже могао, не осврћући се и замишљајући како фармер баца за мном своје виле као копље.

ВЕЋ сам навикао на такве реакције у две године откако сам 1946. дошао из Енглеске у Републику Ирску као специјални пионир. Мала група објавитеља Краљевства којој сам се придружио, њих само око 24, већ је искусила паљбу непријатељства и клеветања. Међутим, био сам уверен да ће Јеховин дух коначно донети резултате (Галатима 6:8, 9).

Ипак, пре него што испричам како су се ствари одвијале, допустите да вам кажем нешто о својој младости и поучавању које се показало корисним у оваквим тешким оклоностима.

Добар родитељски пример и поука

Мој отац је дошао у дотицај са истином почетком 1914. Док је путовао кући са фудбалске утакмице у Шефилду у Енглеској, читао је библијски трактат који је објашњавао стање мртвих. Већ је био посетио бројне цркве у потрази за одговором на своја питања, али са малим успехом. Оно што је сада читао у том трактату узбудило га је. Наручио је шест тома Studies in the Scriptures о којима је говорио трактат и жељно их прочитао, често читајући у раним јутарњим сатима. Тата је брзо усвајао истину.

Убрзо је почео да се дружи са месном скупштином Јеховиних сведока. То дружење је трајало преко 40 година, а већину тог времена је служио као председавајући надгледник. На радост мог оца, његова два брата и све три сестре прихватили су истину. Један од његове браће сведочио је младој продавачици, и она и њена сестра су постале предане, помазане хришћанке. Мој отац и његов брат су оженили те две младе жене.

У мојој породици ја сам био један од четири дечака који су васпитани у ”одгоју и опомени Господовој“ (Ефешанима 6:4, King James Version). Драго ми је што моји родитељи нису штедели труда у усађивању истине у нас. У то време није било публикација посебно намењених за помагање родитељима како да поучавају своју децу библијским истинама; међутим, ми смо редовно одржавали породични библијски студиј два пута недељно користећи књигу The Harp of God (Харфа Божја), као и редовни разговор на темељу дневног цитата (Деутероном 6:6, 7; 2. Тимотеју 3:14, 15).

Отац и мајка су били диван пример и у свом цењењу састанака и ревности за службу. Уз своје дивне духовне особине, отац је имао и добар смисао за хумор који је пренео на своју децу. Напоран труд мојих родитеља уродио је добрим плодовима. Сва четири њихова сина, сада у 60-им годинама, још увек радосно служе Јехови.

У пионирској служби

Априла 1939, кад сам имао 16 година, завршио сам школу и постао општи пионир. Отац ми се придружио у пионирској служби и пружио ми сјајну поуку. Путујући на бициклима, потпуно смо обрадили подручје у пречнику од 11 километара од наше куће. Сваки дан смо узимали 50 брошура и нисмо се враћали кући док их нисмо све поделили.

Две године касније имао сам предност да будем међу првим именованим специјалним пионирима у Британији. Била је радост доживети такав благослов, али тешко је било напустити угодну сигурност теократског дома. Временом и уз Јеховину помоћ, ја сам се прилагодио.

Моја пионирска служба је била прекинута другим светским ратом, кад сам, са другим младим Сведоцима, био затворен због питања неутралности. У затвору у Дарему био сам сврстан у групу МЗ (Млади затвореници). То је значило да сам морао да носим кратке панталоне — што је изразито неповољно по хладном времену. Замисли само Вилфа Гуча (сада координатор Одбора британске подружнице), Питера Елиса (члана Одбора британске подружнице), Фреда Адамса и мене — све високе око метар и осамдесет — како стојимо заједно у кратким панталонама као школарци!

Задатак — Ирска

Након отпуштања из затвора, био сам пионир три године у различитим деловима Енглеске. Тада сам добио задатак који се показао као испит и бескрајно задовољство — Републику Ирску. Све што сам знао о јужној Ирској било је то да су тамо скоро сви католици. Али, нисам се обазирао на негативне примедбе неких и нисам оклевао да прихватим задатак. То је било време за ширење правог обожавања и био сам сигуран да ће ми Јехова пружити помоћ кроз свој свети дух.

Већина Сведока у Републици Ирској била је у главном граду Даблину. Само један или два били су расејани другде. Дакле, већина људи није никада ни видела неког Јеховиног сведока. Са још тројицом специјалних пионира почео сам да радим у Корку. Није било лако пронаћи ухо које слуша. Свештеник је на њиховој миси непрестано упозоравао против нас, називајући нас ”комунистичким ђаволима“. Такође су и новине упозоравале на наше активности.

Једног дана ми је берберин скраћивао косу равном бритвом. У току разговора, питао ме је шта радим у Корку. Кад сам му рекао, он се разбеснео и почео да ме псује. Његове руке су се тресле у бесу и већ сам видео себе како излазим из бербернице са својом главом под руком! Какво олакшање је било изаћи из његове радње у једном комаду!

Насиље светине

Понекад смо морали да се суочимо са насиљем светине. На пример, једног мартовског дана 1948, док смо били врло запослени у служби од куће до куће, светина је напала мог партнера Фреда Чафина. Прогоњен од мноштва, Фред је дотрчао до полазне аутобуске станице и замолио возача аутобуса и кондуктера за помоћ. Уместо тога, они су се придружили у нападу. Фред је отрчао даље до пута и успео да се сакрије иза високог зида који је окруживао свештеникову кућу.

Ја сам у међувремену отишао по свој бицикл. Да бих се вратио у центар града, кренуо сам споредним путем. Међутим, кад сам изашао на главни пут, тамо ме је чекала светина. Два човека су зграбила моју торбу и све што је било у њој бацили у ваздух. Затим су почели да ме ударају рукама и ногама. Изненада се појавио неки човек. Био је то полицајац у цивилу који је зауставио напад. Затим је одвео мене и нападаче у полицијску станицу.

Тај напад је пружио темељ за ’одбрану и законско утврђивање добре вести‘ (Филипљанима 1:7, NW). Кад је случај дошао до суда, сведочио је полицајац који ме је избавио, који је и сам био католик, и шест особа је било проглашено кривим. Случај је показао да смо имали право да идемо од куће до куће и послужио је као средство одвраћања других који су можда размишљали о прибегавању насиљу.

У почетку се сматрало сувише опасним да пошаљемо сестре као пионире у места као што је Корк. Међутим, често се показало да би било боље да сестре посете заинтересоване жене. Зато је Друштво, непосредно пре напада, послало две врсне пионирке у Корк. Једна од њих, Евелин МекФарлен, касније је постала мисионарка која је одлично деловала у Чилеу. Друга, Керолајн Френсис, која је у Лондону продала своју кућу како би била пионир у Ирској, постала је моја супруга.

Семе истине ниче

Лако смо могли да помислимо да расипамо своје време сејући семе истине Краљевства под таквим околностима. Ипак, посматрајући како истина ниче ту и тамо, били смо поткрепљени у нашем поуздању у Јеховину моћ да омогући да то семе расте. На пример, Друштво је једном послало име и адресу човека који је писао тражећи примерак књиге Let God Be True. Адреса је била из Фермоја, малог градића око 35 километара од Корка. Тако сам једног недељног јутра отишао бициклом да пронађем ту особу.

Кад сам стигао у Фермој, питао сам неког човека за смер. ”Ах“, рекао је, ”то је још 14 километара даље.“ Кренуо сам даље и коначно стигао до фарме уз уски сеоски пут. Младић који је наручио књигу стајао је на капији фарме. Кад сам се представио, рекао је: ”Та књига је злата вредна!“ Водили смо диван разговор, тако да сам с лакоћом превалио 50 километара вожње бициклом натраг кући. Чак и данас, више од 40 година касније, велико ми је задовољство сваке године на конгресима срести тог ”младића“, Чарлса Рина. Данас на подручју Корка има десет скупштина.

Током 1950-их Керолајн и ја смо посејали семе истине у унутрашњости Ирске. Године 1951. били смо охрабрени да истрајемо кад су се понизне особе попут ”Грени“ Хамилтона и његове снахе брзо одазвале. ”Грени“ Хамилтон је постао први крштени објавитељ у покрајини Лонгфорд (1. Солуњанима 2:13).

Смештај је представљао проблем. Чим се на власнике куће почео вршити притисак, они су од нас тражили да одемо. Тако смо, након што смо брзо узастопце напустили три различита стана, купили шатор, непропусно платно и вреће за спавање, носећи их стално са собом у једном Форду. Постављали смо шатор где год смо могли на крају сваког дана сведочења. Касније смо добили 4 метра дугу приколицу. Била је малена са мало савремених погодности — за питку воду смо морали да пешачимо пола километра — и без изолације, али за нас је то био луксуз. Једног дана био је на испиту мој смисао за хумор кад сам се оклизнуо на влажан корен дрвета и упао у дугу, уску, али не тако дубоку рупу. Ипак, у нашу приколицу смо прихватили путујућег надгледника и његову супругу кад су нас посећивали.

Временом су доброћудни људи показали неочекивану љубазност. На пример, 1958. смо отишли у Слајгау у западном делу Ирске, осам година након што је из тог града био избачен један други пар пионира. Молили смо Јехову за помоћ у проналажењу места за приколицу. Након вишечасовне потраге, прешли смо преко великог, некоришћеног каменолома. Човек који је чувао стадо уз уски пут нам је рекао да каменолом припада његовој породици. ”Можемо ли да га употребимо?“ питали смо и рекли да смо заступници библијског друштва. Рекао је да би то било добро.

Убрзо после тога он је питао: ”Ком библијском друштву ви припадате?“ То је био узбудљив тренутак. Рекли смо му да смо Јеховини сведоци. На наше велико олакшање, остао је пријатељски расположен. Неколико седмица касније уручио нам је признаницу за годишње изнајмљивање тог места. ”Не желимо ваш новац“, рекао је. ”Знамо за противљење са којим се суочавате, и ако вас било ко пита за право да будете на овом месту, имате потврду.“

Док смо били у Слајгауу, чули смо за добро познатог трговца и фудбалског играча који је показао извесно занимање док су пређашњи пионири још били у граду. Ипак, током осам година имао је мало дотицаја, и занимало нас је како је он сада. Одговор је стигао у облику широког осмеха на лицу Метија Берна кад сам му се представио. Семе истине посејано годинама раније није усахло. Он је још увек члан активне мале скупштине у Слајгауу.

Промена ставова

Место које је у малом показало непријатељско становиште многих према нама био је град Етлоун. Кад се тамо 1950. почело са појачаним сведочењем, свештеници су организовали да сви који су живели у једном делу града потпишу петицију која каже да не желе да их Јеховини сведоци посећују на њиховим вратима. То су послали влади, чиме су за неколико година веома отежали дело проповедања у Етлоуну. Једна група омладинаца ме је препознала као једног од Сведока и почела да баца камење. Кад сам стао испред прозора трговине, власник ме увео у своју трговину — више да заштити прозор него мене — и пустио ме да одем кроз задња врата.

Међутим, кад сам недавно, августа 1989, држао погребни говор у Етлоуну за једног верног брата, нисам могао да одолим чуђењу како је Јехова учинио да тамо семе расте. Осим чланова скупштине, око 50 мештана са поштовањем је слушало погребни говор у дивној Краљевској дворани коју су браћа саградила.

Посебна поука у Гилеад школи

Године 1961. био сам позван на десетомесечни течај у Гилеад библијску школу Друштва Кула стражара. Тај специјални течај био је само за браћу, тако да смо Керолајн и ја тај позив учинили предметом разматрања уз молитву. Нисмо се раздвајали 12 година. Осим тога, будући да је и моја жена имала горљиву жељу да похађа Гилеад школу и да постане мисионар, била је изразито разочарана што и она није позвана. Али, у својој великодушности она је ставила интересе Краљевства на прво место и сложила се да идем сам. Течај је био дивна предност. Међутим, била је радост вратити се кући и укључити се у посао Одбора подружнице Друштва, охрабрујући више од 200 Сведока који су сејали и заливали у Ирској раних 1960-их.

Неколико година касније, 1979, Керолајн је могла да пође у светску централу Јеховиних сведока у Њујорку, кад сам био позван на посебан течај Гилеада за чланове Одбора подружнице. То је био врхунац, како се касније показало, последњег дела њеног живота. Две године касније она је умрла. Кроз све 32 године у којима смо заједно служили у пуновременој служби, Керолајн никад није изгубила ревност за Јеховину службу, ни поуздање да ће Он учинити да семе расте.

Веома ми је недостајала. Једна од ствари које су ми помогле да се борим био је чланак у тадашњем Пробудите се! под насловом ”Научи да живиш без вољене особе“ (8. фебруар 1981, енгл.). Сузе су ми навирале кад год сам помислио на своју изгубљену дружицу, али учинио сам што је тај чланак саветовао и остао запослен у Јеховиној служби.

Јеховини благослови се настављају

Годину пре тога, априла 1980, био сам присутан кад је брат Лајман Свингл из Водећег тела свечано отворио нову зграду подружнице у Даблину. Како је било узбудљиво видети 1 854 објавитеља с тог подручја, које је у то време укључивало и Северну Ирску! А данас, десет година касније, Yearbook извештава највећи број од 3 451 објавитеља за 1990.!

У међувремену сам доживео још један додатни благослов. Док сам служио као водитељ Школе службе за Краљевство, упознао сам Евелин Холфорд, љупку и ревну сестру која се преселила у Ирску да служи где је већа потреба. Венчали смо се маја 1986. и она се показала као истинска подршка у свим мојим теократским активностима.

Откако сам пре 51 годину напустио школу и ступио у пуновремену службу, 44 године сам провео у Ирској. Охрабрујуће је видети многе којима сам помогао како и даље служе Јехови, неки као старешине и слуге помоћници. Без оклевања могу рећи да је једна од највећих радости коју неко може да доживи помагање неком другом на путу живота.

Посматрати како у Ирској цвета право обожавање у једном месту за другим, упркос жестоком противљењу, јачало је веру. Данас је са преко 90 скупштина широм те земље повезано око 3 500 објавитеља. Заиста, нема границе ономе што Јехова може да учини. Он ће учинити да семе расте ако ми марљиво сејемо и заливамо (1. Коринћанима 3:6, 7). Знам да је то истина. Видео сам да се то догодило у Ирској.

[Слика Фреда и Евелин Меткаф на 25. страни]

[Слика Фреда Меткафа на 28. страни]