Теолошка дилема

„ЗАМИСАО о бесмртности душе и вера у ускрсење мртвих... јесу два концепта на потпуно различитим нивоима, између којих треба направити избор.“ Ове речи Филипа Менуа (Philippe Menoud) сажимају дилему с којом се суочавају протестантски и католички теолози у погледу стања мртвих. Библија говори о нади у ускрсење „у последњи дан“ (Јован 6:39, 40, 44, 54). Али нада многих верника, каже теолог Хисберт Хрешаг (Gisbert Greshake), „почива на бесмртности душе, која се приликом смрти одваја од тела и враћа Богу, док је нада у ускрсење у великој мери, ако не и потпуно, ишчезла.“

У том случају, објашњава Бернар Себуе (Bernard Sesboüé), појављује се један незгодан проблем: „Какво је стање мртвих током ’интервала‘ између њихове телесне смрти и коначног ускрсења?“ Изгледа да је ово питање у центру теолошке дебате у последњих неколико година. Шта је довело до тога? И што је још важније, каква је стварна нада за мртве?

Порекло и развој дилеме

Први хришћани су имали јасну представу о тој ствари. Они су из Писма знали да мртви нису свесни ничега, јер хебрејски списи кажу: „Јер живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају... Нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш“ (Проповедник 9:5, 10). Ти хришћани су се надали ускрсењу које ће наступити током будуће „Господове присутности“ (1. Солуњанима 4:13-17, NW). Они нису очекивали да негде другде буду свесни док чекају тај тренутак. Јозеф Рацингер (Joseph Ratzinger), садашњи префект Ватиканске скупштине за доктрину вере, каже: „У древној Цркви не постоји ни једна доктринарна тврдња о бесмртности душе.“

Међутим, Nuovo dizionario di teologia објашњава да када читамо дела црквених отаца, као што су Августин или Амброзије, „постајемо свесни нечег новог с обзиром на библијску традицију — појављивања грчке есхатологије, фундаментално различите од јудеохришћанства.“ Ова нова учења темељила су се на „бесмртности душе, на појединачном суђењу с наградом или казном одмах након смрти.“ Према томе, појавило се питање о „међустању“: ако душа преживљава смрт тела, шта се дешава с њом док чека ускрсење у ’последњем дану‘? То је дилема око чијег решавања теолози воде борбу.

У шестом веку н. е., папа Григорије I аргументовао је да приликом смрти, душе одмах одлазе на место њихове судбине. Папа Јован XXII из 14. века био је убеђен да ће мртви примити своју коначну награду у Судњем дану. Међутим, папа Бенедикт XII оповргнуо је свог претходника. На папској були Benedictus Deus (1336 н. е.), донео је декрет да „душе покојника улазе у стање блаженства [небо], прочишћавања [чистилиште] или проклетства [пакао] одмах након смрти, само да би поново биле сједињене са својим ускрснулим телима на крају света.“

Упркос контроверзи и дебати, то је вековима био став цркава хришћанског света, иако протестантске и православне цркве у принципу не верују у чистилиште. Међутим, од краја прошлог века, растући број научника указује на небиблијско порекло доктрине о бесмртности душе, и као последица тога, „савремена теологија сада често покушава да гледа на човека као на целину која потпуно нестаје приликом смрти“ (Енциклопедија религије⁄Encyclopedia of Religion). Стога, тумачи Библије сматрају да је тешко оправдати постојање неког „стања између“. Да ли Библија говори о њему, или да ли пружа другачију наду?

Да ли је Павле веровао у „међустање“?

Катехизам католичке цркве каже: „Да би ускрсли с Христом, морамо умрети с Христом; морамо ’оставити ово тело и код Господа пребивати‘ [2. Коринћанима 5:8]. У том ’одласку‘ који је смрт, душа је одвојена од тела [Филипљанима 1:23]. Она ће бити поново сједињена с телом на дан ускрсења мртвих.“ Али да ли у текстовима који су овде наведени, апостол Павле каже да душа преживљава смрт тела и онда чека „Последње суђење“ да би била поново сједињена с телом?

У 2. Коринћанима 5:1 (Ча), Павле указује на своју смрт и говори о ’земаљској кући‘ која се ’руши‘. Да ли је он мислио на тело које је напустила његова бесмртна душа? Не. Павле је веровао да човек јесте душа, не да има душу (Постање 2:7; 1. Коринћанима 15:45). Павле је био духом помазани хришћанин чија је нада, попут наде његове браће из првог века, била „задржана на небесима“ (Колошанима 1:5; Римљанима 8:14-18). Дакле, његова ’жеља‘ је била да буде ускрснут на небо као бесмртно духовно створење у од Бога одређено време (2. Коринћанима 5:2-4). Говорећи о овој нади, он је писао: ’Сви ћемо се изменити... кад затруби последња труба. Труба ће, наиме, затрубити, и мртви ће бити ускрснути нераспадљиви, а ми ћемо се изменити‘ (1. Коринћанима 15:51, 52, Ча).

У 2. Коринћанима 5:8, Павле каже: „Пуни смо поуздања и више волимо оставити ово тело и код Господа пребивати.“ Неки верују да ове речи указују на неко међустање чекања. Такве особе такође указују на Исусово обећање својим верним следбеницима да ће ићи да им припреми место на које ће их ’узети к себи‘. Али када ће се остварити такви изгледи? Христ је рекао да ће то бити када он ’поново дође‘ у својој будућој присутности (Јован 14:1-3). Слично томе, у 2. Коринћанима 5:1-10, Павле је рекао да је заједничка нада за помазане хришћане била да наследе небески стан. То ће се остварити, не кроз неку наводну бесмртност душе, већ кроз ускрсење током Христове присутности (1. Коринћанима 15:23, 42-44). Егзегет Шарл Масон (Charles Masson) закључује да се 2. Коринћанима 5:1-10 „онда може добро разумети а да се не мора прибегавати хипотези о ’међустању‘“.

У Филипљанима 1:21, 23 (NW), Павле каже: „За мене је живот Христ, а смрт добитак. Те две ствари ме притискају; али оно што ја желим јесте ослобођење и да будем са Христом, јер је то, сигуран сам, далеко боље.“ Да ли Павле овде указује на неко „међустање“? Неки тако мисле. Међутим, Павле каже да је био стављен под притисак две могућности — живота или смрти. „Али оно што ја желим“, додао је, спомињући трећу могућност, „јесте ослобођење и да будем са Христом“. Да ли ће „ослобођење“ да би био са Христом бити одмах након смрти? Па, као што смо већ видели, Павле је веровао да ће верни помазани хришћани бити ускрснути током Христове присутности. Дакле, мора да је у мислима имао догађаје тог периода.

То се може видети из његових речи које налазимо у Филипљанима 3:20, 21 и 1. Солуњанима 4:16. Такво „ослобођење“ током присутности Христа Исуса омогућиће Павлу да прими награду коју је Бог припремио за њега. Да је то била његова нада видљиво је у његовим речима упућеним младићу Тимотију: „Мени је већ припремљен венац правде, који ће ми у тај дан дати Господ, праведан судија, и не само мени него и свима који се радују његовом појављењу“ (2. Тимотеју 4:8).

Ускрсење — величанствена библијска истина

Први хришћани су сматрали ускрсење догађајем који ће почети током Христове присутности, и стекли су снагу и утеху на основу те величанствене библијске истине (Матеј 24:3; Јован 5:28, 29; 11:24, 25; 1. Коринћанима 15:19, 20; 1. Солуњанима 4:13). Они су верно ишчекивали ту будућу радост, одбацујући отпадничка учења о бесмртности душе (Дела апостолска 20:28-30; 2. Тимотеју 4:3, 4; 2. Петрова 2:1-3).

Наравно, ускрсење није ограничено на хришћане с небеском надом (1. Петрова 1:3-5). Патријарси и друге древне слуге Божје исказивале су веру у Јеховину способност да мртве врати у живот на земљи (Јов 14:14, 15; Данило 12:2; Лука 20:37, 38; Јеврејима 11:19, 35). Чак и милијарде оних који током векова никада нису познавали Бога имају прилику да се поново врате у живот у земаљском рају, јер „ће бити ускрсење праведника и неправедника“ (Дела апостолска 24:15; Лука 23:42, 43). Зар то није узбудљив изглед?

Уместо да од нас тражи да верујемо да ће патње и смрт заувек постојати, Јехова усмерава нашу пажњу на време када ће ’последњи непријатељ, смрт‘ заувек бити уклоњен и када ће верно човечанство вечно живети на земљи обновљеној у Рај (1. Коринћанима 15:26; Јован 3:16; 2. Петрова 3:13). Како ће бити величанствено видети наше вољене како се враћају у живот! Колико је много боља ова сигурна нада од хипотетичне бесмртности људске душе — доктрине која се заснива, не на Божјој Речи, већ на грчкој филозофији! Ако своју наду темељиш на Божјем сигурном обећању, и ти можеш такође бити сигуран да ускоро „смрти неће више бити“! (Откривење 21:3-5).

[Слика на 31. страни]

Ускрсење је величанствена библијска истина