Колико је јака твоја вера у ускрсење?
„Ја сам ускрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (ЈОВАН 11:25).
1, 2. Зашто је обожаваоцу Јехове потребно поуздање у наду ускрсења?
КОЛИКО је јака твоја нада у ускрсење? Да ли те она подржава да се не плашиш смрти и теши те када ти смрт однесе вољене особе? (Матеј 10:28; 1. Солуњанима 4:13). Да ли си и ти попут многих Божјих слугу из давнина, који су ојачани својом вером у ускрсење подносили шибања, ругања, мучења и затворске окове? (Јеврејима 11:35-38).
2 Да, искрени обожавалац Јехове не треба нимало да сумња да ће бити ускрсења, и такво поуздање треба да утиче на његов начин живота. Дивно је размишљати о чињеници да ће у Божје одређено време, море, смрт и предео мртвих предати мртве, и те ускрснуле особе имаће изглед да живе заувек на рајској земљи (Откривење 20:13; 21:4, 5).
Сумње у погледу будућег живота
3, 4. Које веровање многи и даље имају о животу након смрти?
3 Хришћански свет већ дуго научава да након смрти постоји живот. Један чланак у часопису U.S. Catholic, рекао је: „Хришћани већ вековима покушавају да извуку најбоље што могу из разочарања и патњи овоземаљског живота тиме што ишчекују други живот, живот мира и задовољства, испуњености и среће.“ Иако су људи у приличном броју земаља хришћанског света световни и некако цинични према религији, многи и даље мисле да после смрти мора нешто постојати. Али има пуно тога у шта нису сигурни.
4 Један чланак у часопису Time приметио је: „Људи и даље верују у [некакав загробни живот]: само посреди је то да њихов концепт о тачном значењу тога постаје све замагљенији, и све ређе слушају о њему од својих пастора.“ Зашто о загробном животу религиозне слуге причају мање него што су то раније имале обичај? Изучавалац на пољу религије Џефри Бартон Расел каже: „Мислим да [свештеници] желе да се држе подаље од ове теме јер сматрају да би морали да пређу зид популарног скептицизма.“
5. Како данас многи гледају на науку о пакленој ватри?
5 У многим црквама, загробни живот се односи на рај на небу и огњени пакао. Ако свештена лица преко воље говоре о небу, онда с још мање воље говоре о паклу. Један новински чланак је рекао: „У ово време чак и цркве које верују у вечну казну у дословном паклу... приказују овај концепт неважним.“ Заиста, најсавременији теолози више не верују да је пакао дословно место мука, како је научавано у средњем веку. Уместо тога, њима је дража „хуманија“ варијанта пакла. Према многим модернистима, грешници у паклу не муче се дословно, већ пате зато што су „духовно одвојени од Бога“.
6. Како неки открију да им је вера недорасла када се суоче с трагедијом?
6 Ублажавање црквене науке тако да се не повреде савремени осећаји, може некима помоћи да избегну непопуларност, али милионе искрених посетилаца цркве оставља да се питају у шта да верују. Тако, када се нађу очи у очи са смрћу, често установе да им фали вера. Њихов став је попут става једне жене која је изгубила неколико чланова породице у једној трагичној несрећи. Када је упитана да ли јој је њена религија донела утеху, одговорила је оклевајући: „Ваљда.“ Али чак и да је с поуздањем рекла да јој њено религиозно уверење помаже, од какве би то било дуготрајне користи ако њена веровања не би била добро утемељена? Ово је важно размотрити јер, у ствари, оно што већина цркава учи о будућем животу веома је другачије од оног што Библија учи.
Гледиште хришћанског света о животу након смрти
7. (а) Шта углавном све цркве верују? (б) Како је један теолог описао науку о бесмртности душе?
7 Поред свих разлика, скоро све деноминације хришћанског света слажу се да људи имају бесмртну душу која преживљава смрт тела. Већина их верује да када нека особа умре, њена душа може отићи на небо. Неки страхују да би њихова душа могла отићи у огњени пакао или у чистилиште. Али, замисао о бесмртној души јесте средиште њиховог гледишта о будућем животу. Теолог Оскар Кулман, у једном есеју објављеном у књизи Immortality and Resurrection, коментарисао је о томе. Записао је: „Ако бисмо данас упитали једног обичног хришћанина... шта мисли које је учење Новог завета у погледу људске судбине након смрти, уз неколико изузетака добили бисмо одговор: ’Бесмртност душе.‘“ Међутим, Кулман је додао: „Ова нашироко прихваћена идеја јесте једна од највећих заблуда хришћанства.“ Кулман је напоменуо да се подигла велика прашина када је ово први пут изнео. Међутим, био је у праву.
8. Коју је наду Јехова поставио пред првог човека и прву жену?
8 Јехова Бог није створио људе да би након смрти ишли на небо. Његова првобитна намера није била да људи икако умиру. Адам и Ева су били створени савршени и пружена им је могућност да напуне земљу праведним потомством (Постање 1:28; Поновљени закони 32:4). Нашим прародитељима је речено да ће умрети само ако не послушају Бога (Постање 2:17). Да су остали послушни свом небеском Оцу, заувек би остали да живе на земљи.
9. (а) Шта је тачно у вези с људском душом? (б) Шта се догађа с душом након смрти?
9 Међутим, Адам и Ева су нажалост, затајили у послушности Богу (Постање 3:6, 7). Апостол Павле је описао трагичне последице тога: „Као што по једном човеку дође на свет грех и по греху смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише“ (Римљанима 5:12). Наместо да вечно живе на земљи, Адам и Ева су умрли. Шта се затим десило? Да ли су имали бесмртну душу коју би онда због њиховог греха требало послати у огњени пакао? За разлику од тога, Библија каже да је раније, када је био створен, Адам ’постао душа жива‘ (1. Мојсијева 2:7, ДК). Човеку није била дата душа; он је постао душа, живо биће (1. Коринћанима 15:45). Али, није само Адам био „душа жива“ већ, као што се види из хебрејског језика на ком је написано Постање, и животиње које су ниже од њега такође су биле „душе живе“! (1. Мојсијева 1:24, ДК). Када су Адам и Ева умрли, постали су мртве душе. На крају им се догодило баш онако како је Јехова рекао Адаму: „Са знојем лица свога најешћеш се хлеба, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си ти прах и у прах ћеш се вратити“ (Постање 3:19).
10, 11. Шта New Catholic Encyclopedia признаје у вези с библијском науком о души, и како се то слаже са оним што каже Библија?
10 New Catholic Encyclopedia се у суштини слаже с овим. У чланку „Душа (у Библији)“, она наводи: „У СЗ [„Старом завету“, то јест Хебрејским списима] не постоји дихотомија тела и душе [подела на два дела].“ Она додаје да у Библији, реч „душа“ „никада не означава душу одвојену од тела или особе“. Заиста, душа често „значи поједини створ било да су у питању животиње било људи“. Оваква искреност је окрепљујућа, али неко се може питати зашто посетиоцима цркава у глобалу нису стављене до знања ове чињенице.
11 Колико би бриге и страховања посетиоци цркава били поштеђени да су знали једноставну библијску истину: „Душа која згреши она ће умрети!“, а не мучити се у пакленој ватри (Језекиљ 18:4). Иако се ово веома разликује од оног што научава хришћански свет, потпуно је сагласно са оним што је мудри човек Соломон под надахнућем написао: „Живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају, и њима нема више ни плате, јер се на успомену њихову заборавља. Све што рука твоја твојом снагом може учинити, учини; јер нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш“ (Проповедник 9:5, 10).
12. Одакле је хришћански свет преузео учење о бесмртној души?
12 Зашто хришћански свет научава нешто толико другачије од оног што каже Библија? New Catholic Encyclopedia, у свом чланку „Душа, човек, бесмртност“, каже да су за своје веровање у бесмртну душу, рани хришћански оци нашли подршку не у Библији, већ код „песника и филозофа и у општој традицији грчке мисли... Касније, схоластичари су више хтели да користе Платона или да користе Аристотелова начела“. Она наводи да је „утицај платонске и неоплатонске мисли“ — укључујући и веровање у бесмртну душу — коначно ушло у „саму срж хришћанске теологије“.
13, 14. Зашто је неразумно очекивати просветљење од паганских грчких филозофа?
13 Да би сазнали нешто о нечему тако темељном као што је нада у живот након смрти, да ли је требало да се они који су исповедали хришћанство окрену паганским грчким филозофима? Наравно да није. Павле је када је писао хришћанима који су живели у Коринту, у Грчкој, рекао: „Мудрост овога света лудост [је] пред Богом, јер је писано: ’Хвата мудре у лукавству њихову.‘ И још: ’Зна Господ помисли мудрих, зна да су ништаве‘“ (1. Коринћанима 3:19, 20). Стари Грци су обожавали идоле. Како је онда од њих могла потицати истина? Павле је Коринћанима поставио питање: „Како се слаже храм Божји с идолима? Јер смо ми храм Бога живога, као што рече Бог: ’Уселићу се у њих, и живећу међу њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ‘“ (2. Коринћанима 6:16).
14 Откривање светих истина је у почетку било пружано преко израелске нације (Римљанима 3:1, 2). Након 33. н. е. пружано је преко помазане хришћанске скупштине првога века. Павле је говорећи о хришћанима првога века рекао: ’Нама је Бог Духом својим открио [ствари које је припремио за оне који га воле]‘ (1. Коринћанима 2:10; види такође и Откривење 1:1, 2). Доктрина хришћанског света о бесмртности душе потиче из грчке филозофије. Није обелодањена преко Божјих откривења Израелу нити преко скупштине помазаних хришћана првога века.
Стварна нада за мртве
15. Која је према Исусу стварна нада за умрле?
15 Ако не постоји бесмртна душа, која је стварна нада за мртве? Наравно, то је ускрсење, средишна библијска наука и заиста предивно божанско обећање. Исус је пружио наду у ускрсење када је својој пријатељици Марти рекао: „Ја сам ускрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јован 11:25). Веровати у Исуса значи веровати у ускрсење, не у бесмртну душу.
16. Зашто је разумно веровати у ускрсење?
16 Исус је и раније говорио о ускрсењу када је неким Јеврејима рекао: „Не чудите се овоме јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега и излазиће из њих“ (Јован 5:28, 29). Оно што Исус овде описује сасвим је другачије од описа бесмртне душе која преживљава смрт тела и иде право на небо. То је будући ’излазак‘ људи из гробова, од којих се неки у њима налазе вековима или чак хиљадама година. То је повратак мртвих душа у живот. Немогуће? Не за Бога „који даје живот мртвима, и зове ствари које нису ту као да би ту биле“ (Римљанима 4:17). Скептици се могу подсмевати замисли да се људи враћају из мртвих, али то се савршено слаже с чињеницом да је ’Бог љубав‘ и да „награђује оне који га траже“ (1. Јованова 4:16; Јеврејима 11:6).
17. Шта ће Бог остварити путем ускрсења?
17 Уосталом, како би Бог наградио оне који су се показали као ’верни до саме смрти‘ ако их не би повратио у живот? (Откривење 2:10). Надаље, ускрсење омогућује Богу да оствари оно о чему је писао апостол Јован: „Син се Божји зато јави да уништи дела ђавола“ (1. Јованова 3:8). Давно у еденском врту, када је наше прародитеље навео на грех и смрт Сотона је постао убица целе људске врсте (Постање 3:1-6; Јован 8:44). Исус је почео да уништава Сотонина дела када је дао свој савршени живот као одговарајућу откупнину, отварајући тако човечанству пут за ослобођење од наслеђеног робовања греху које је било последица Адамове намерне непослушности (Римљанима 5:18). Ускрсење оних који умиру због тог адамског греха биће додатно уништење Ђаволових дела.
Тело и душа
18. Како су неки грчки филозофи реаговали на Павлову изјаву да је Исус ускрснуо, и зашто?
18 Када је апостол Павле био у Атини, проповедао је добру вест мноштву у ком је било и неких грчких филозофа. Слушали су Павлово разматрање о једином правом Богу и његовом позиву на покајање. Али шта се затим збило? Павле је закључио свој говор, рекавши: „[Бог је] одредио дан у који ће целоме свету судити по правди, преко човека кога утврди, о чему даде свима поуздан доказ, ускрснувши га из мртвих.“ Ове речи су изазвале пометњу. „Кад чуше реч о ускрсењу из мртвих, тад се једни ругаху“ (Дела апостолска 17:22-32). Теолог Оскар Кулман примећује: „Грцима који су веровали у бесмртност душе било је теже прихватити хришћанско проповедање о ускрсењу него што је то било другима... Учење великих филозофа Сократа и Платона ни у ком случају се не може довести у склад [сагласност] са учењем из Новог завета.“
19. Како су теолози хришћанског света покушали да ускладе учење о ускрсењу с доктрином о бесмртности душе?
19 Чак и поред тога, након великог отпада после смрти апостола̂, теолози су настојали да сједине хришћанско учење о ускрсењу с Платоновим веровањем у бесмртну душу. С временом, неки су пристали на потпуно ново решење: приликом смрти, душа се одваја (како неки кажу „ослобађа“) од тела. Затим, према Outlines of the Doctrine of the Resurrection, од Р. Џ. Кука, на Судњи дан ће „свако тело поново бити сједињено са својом душом, и свака душа са својим властитим телом“. За ово поновно будуће сједињење тела и бесмртне душе каже се да је ускрсење.
20, 21. Ко су они који доследно научавају истину о ускрсењу, и како им то користи?
20 Оваква теорија је и даље званична доктрина главне струје цркава. Док овај појам изгледа логичан неком теологу, већина посетилаца цркви није упозната с њим. Они једноставно верују да ће када умру отићи право на небо. Из тог разлога, Џон Гарви је у издању Commonweal од 5. маја 1995, изнео оптужбу: „Веровање већине хришћана [што се тиче живота након смрти] изгледа да је много ближе неоплатонизму него било чем заиста хришћанском, и нема библијску основу.“ Заиста, замењујући Библију Платоном, свештенство хришћанског света је свом стаду угасило библијску наду у ускрсење.
21 С друге стране, Јеховини сведоци одбацују паганску филозофију и држе се библијског учења о ускрсењу. Они схватају да такво учење изграђује, испуњује и теши. У чланцима који следе, видећемо колико је добро утемељена и логична библијска наука о ускрсењу, и за оне који имају земаљску наду и за оне који имају изглед за ускрсење у небески живот. Као припрему за осматрање наредних чланака, препоручујемо ти да пажљиво прочиташ 15. поглавље прве посланице Коринћанима.
Да ли си запамтио?
◻ Зашто треба да развијамо чврсто уверење у ускрсење?
◻ Који изглед је Јехова поставио пред Адама и Еву?
◻ Зашто је нелогично истину тражити у грчкој филозофији?
◻ Зашто је ускрсење разумна нада?
[Слика на 10. страни]
Када су сагрешили, наши прародитељи су изгубили наду у вечни живот на земљи
[Слика на 12. страни]
Црквени изучаваоци су дошли под утицај Платоновог веровања у бесмртну душу
[Извор слике]
Musei Capitolini, Roma