Да ли је религиозна истина достижна?

У ШВЕДСКОЈ један духовно знатижељан човек у универзитетском граду Упсали, одлучио је да проучава веровања различитих религија у свом граду, чак посећујући њихова места обожавања. Слушао је док је њихово свештенство проповедало, и интервјуисао је неке чланове. Приметио је да су изгледа само Јеховини сведоци уверени да су „пронашли истину“. С обзиром на разноликост религиозних мишљења која постоје, питао се како су Сведоци могли тврдити тако нешто.

Да ли ти лично мислиш да је, што се тиче религије, могуће доћи до истине? Да ли би уопште било могуће одредити шта би се могло назвати коначном истином?

Филозофија и истина

Они који студирају филозофију развили су гледиште да је коначна истина ван домашаја човечанства. Можда знаш да се филозофија дефинише као „наука која настоји да објасни порекло постојања и живота“. Међутим, у стварности она ретко кад иде толико далеко. У Историји филозофије (Filosofins Historia), шведски писац Алф Алберг (Alf Ahlberg) написао је: „Многа филозофска питања су такве природе да на њих није могуће дати дефинитиван одговор... Многи људи су мишљења да сви метафизички проблеми [повезани с основним принципима ствари] припадају овој... групи.“

Као последица тога, они који су кроз филозофију настојали да пронађу одговор на значајна питања о животу често су завршавали у незадовољству или у очају. У својој књизи Правци мисли и религиозне вере (Tankelinjer och trosformer), шведски писац Гунар Аспелин (Gunnar Aspelin) је рекао: „Једна ствар коју схватамо јесте да природа није заинтересована за човека више него за лептира и комарца... Ми смо немоћни, апсолутно немоћни, у присутности оних сила које у космосу и у нашем унутрашњем свету играју своју игру. То је поглед на живот који се тако често појављивао у литератури пред крај века у коме су људи полагали своју веру у напредак и сањали о бољој будућности.“

Да ли је потребно откривење истине?

Очигледно је да искључиво људски напори у проналажењу истине о животу нису били успешни, а изгледа да неће никада ни успети. Онда постоји добар разлог да се закључи да је неопходна нека врста божанског откривења. Оно што многи зову мајка природа пружа извесно откривење. Иако она не пружа закључне детаље о пореклу живота, она показује да постоји нешто што далеко више задовољава него чисто материјалистичко објашњење живота. Једна травка која расте увис у ствари следи другачије законе од оних који управљају гомилом камења у рупи која се продубљује. Жива бића у природи изграђују се и организују на начин на који то не чине неживе ствари. Тако је један познати студент права и религије имао основе да закључи: „Невидљива савршенства Божја, вечна моћ његова и божанство његово, виде се заиста у делима његовим“ (Римљанима 1:20).

Али да бисмо сазнали ко стоји иза све те изградње и организовања, потребно нам је даљње откривење. Зар не би требало да очекујемо да такво откривење постоји? Зар не би било разумно очекивати да би Особа која је одговорна за живот на земљи открила себе својим створењима?

Библија тврди за себе да је такво откривење. У овом часопису често смо презентовали ваљане разлоге за прихватање ове тврдње, и многи људи који размишљају прихватили су их. Чињеница да су људи који су писали Библију били горљиви да разјасне да оно што су писали није било њихово, само по себи је сасвим вредно пажње. Више од 300 пута, налазимо да пророци Библије употребљавају такве изразе као што је: „Овако говори Господ [„Јехова“, NW]“ (Исаија 37:33; Јеремија 2:2; Наум 1:12). Вероватно знаш да су људи и жене који пишу књиге или чланке обично прилично брзи да потпишу своја дела. Ипак, они који су писали Библију држали су се у позадини; у неким случајевима тешко је одредити ко је написао извесне делове Библије.

Други аспект Библије који можеш сматрати значајним јесте њен унутрашњи склад. То је заиста вредно пажње, с обзиром да је 66 библијских књига било писано током периода од 1 600 година. Претпоставимо да одеш у градску библиотеку и изабереш 66 религиозних књига које су написане током периода од 16 векова. Затим те појединачне књиге повежеш у један том. Да ли би очекивао да тај том има заједничку тему и складну поруку? Тешко. То би захтевало једно чудо. Размотри ово: књиге Библије заиста имају такву заједничку тему, и оне заиста потврђују једна другу. То показује да мора постојати један махер, или аутор, који је управљао оним што су библијски писци записали.

Међутим, пронаћи ћеш једно обележје које доказује божанско порекло Библије више него било шта друго. Пророчанства — информације написане унапред о ономе што ће се недвосмислено догодити у будућности. Изрази као што су: „Биће у потоње време“ и „У то време... биће“ јединствени су за Библију (Исаија 2:2; 11:10, 11; 23:15; Језекиљ 38:18; Осија 2:21-23; Захарија 13:2-4). Стотинама година пре него што се Исус Христ појавио на земљи, пророчанства у хебрејским списима пружила су детаље о његовом животу — од рођења па до смрти. Не може се доћи ни до једног другог разумног закључка осим да је Библија извор истине о животу. Сам Исус то потврђује речима: „Реч је твоја истина“ (Јован 17:17).

Религија и истина

Чак и многи који полажу веру у Библију верују да апсолутна истина није достижна. Свештеник из САД Џон С. Спонг (John S. Spong) коментарисао је: „Морамо се... од размишљања да имамо истину и да други морају доћи до наше тачке гледишта помаћи ка разумевању да је коначна истина ван нашег домашаја.“ Римокатолички писац, Кристофер Дерик (Christopher Derrick), пружа један разлог за таква негативна гледишта с обзиром на проналажење истине: „Свако спомињање религиозне ’истине‘ подразумева неку врсту тврдње да знаш... Подразумеваш да неко други вероватно није у праву; и да се то уопште не може прихватити.“

Међутим, као особа која размишља било би добро да размотриш нека значајна питања. Кад истина не би била достижна, зашто би Исус Христ рекао: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити?“ И зашто би један од Исусових апостола рекао да је Божја воља да „се сви људи спасу, и да дођу до познања истине“? Зашто се реч ’истина‘ појављује преко сто пута у хришћанским грчким списима у повезаности с вером? Да, зашто, ако је истина недостижна? (Јован 8:32; 1. Тимотеју 2:3, 4).

У ствари, Исус није само указао да је истина достижна већ је показао да се захтева да пронађемо истину како би наше обожавање било признато од Бога. Када је једна Самарићанка питала који је облик обожавања био исправан — обожавање које су практиковали Јевреји у Јерусалиму или оно које су практиковали Самарићани на планини Гаризиму — Исус није одговорио говорећи да је истина недостижна. Уместо тога, рекао је: „Прави обожаваоци [ће се] молити Оцу у духу и истини, јер то су богомољци које Отац хоће. Бог је Дух, и који му се моле, — у духу и истини треба да му се моле“ (Јован 4:23, 24; курзив наш).

Многи људи тврде: ’Библија се може тумачити на различите начине, тако да особа никако не може бити сигурна шта је истина.‘ Али да ли је Библија заиста написана на тако нејасан начин да не можеш бити сигуран како је треба разумети? Мора се признати, известан пророчки и симболички језик може бити тежак за разумевање. На пример, Бог је рекао пророку Данилу да његова књига, која садржи много пророчког језика, неће бити у потпуности схваћена све до „крајњег времена“ (Данило 12:9). И очигледно је да извесне параболе и симболи треба да буду растумачени.

Међутим, јасно је да је што се тиче основних хришћанских учења и моралних вредности неопходних за обожавање Бога у истини, Библија веома отворена. Она не оставља места противречним тумачењима. У писму Ефесцима, о хришћанској вери се говори као о ’једној‘, показујући да не треба да постоји неколико вера (Ефесцима 4:4-6). Можда се можеш питати: ’Ако се Библија не може с правом тумачити на многе различите начине, зашто онда постоји толико много различитих „хришћанских“ деноминација?‘ Одговор налазимо ако се осврнемо на време кратко након што су умрли Исусови апостоли и када се развио отпад од праве хришћанске вере.

’Пшеница и кукољ‘

Исус је прорекао овај отпад у својој параболи о пшеници и кукољу. Сам Исус је објаснио да ’пшеница‘ представља праве хришћане; ’кукољ‘ представља лажне, или отпадничке, хришћане. „Кад људи поспаше“, рекао је Исус, „непријатељ“ посеја кукољ на пшенично поље. Ово сејање је започело након што су апостоли заспали смртним сном. Ова парабола показује да ће се то неразликовање правих хришћана од лажних наставити све до „свршетка система ствари“ (NW). Према томе, кроз векове, идентитет правих хришћана био је нејасан зато што су религиозним пољем доминирали они који су само по имену били хришћани. Међутим, на „свршетку система ствари“ (NW), догодиће се промена. „Послаће син човјечији анђеле своје“ да одвоје лажне хришћане од правих хришћана. То је значило да ће се тада хришћанска скупштина лако препознати, пошто има статус који је имала у време апостола (Матеј 13:24-30, 36-43, ДК).

Пророчанства и Исаије и Малахије проричу такво поновно окупљање правих обожавалаца „у завршном делу дана̂“ (NW). Исаија каже: „Биће у потоње време [„у завршном делу дана̂“, NW] да ће гора дома Господњега утврђена бити уврх гора, узвишена изнад хумова, и сви ће народи у њој се стицати. Ићи ће ту многи народи и казаће: Дођите да се попнемо на гору Господњу, идимо у дом Бога Јаковљева, да нас својим путевима учи, да ходимо стазама његовим.“ Јасан поглед на чињенице показује да се Исаијино пророчанство испуњава у наше време (Исаија 2:2, 3; Михеј 4:1-3).

Међутим, раст хришћанске скупштине не дешава се посредством неког људског напора. Исус је прорекао да ће он ’послати анђеле своје‘ да изврше дело сакупљања. Такође је указао на сасвим посебну намеру с тим: „Тада ће се праведници засјати као сунце у краљевству Оца свога“ (Матеј 13:43). Ово показује да ће хришћанска скупштина извршити једно просветљавајуће, или образовно, дело широм света.

Јеховини сведоци виде испуњење ових пророчанстава у образовном делу које они данас спроводе у 232 земље. Упоређујући веровања, мерила понашања и организацију Сведока с Библијом, непристрасни људи могу јасно видети да је то у складу с веровањима, мерилима понашања и организацијом хришћанске скупштине првог века. Сведоци говоре о својој вери као о ’истини‘ али нису мотивисани неком претпоставком о личној супериорности. Уместо тога, они то раде зато што су обимно проучавали Божју Реч, Библију, и следе је као једино мерило на основу кога се религија с правом може проценити.

Рани хришћани су указивали на своју веру као на ’истину‘ (1. Тимотеју 3:15; 2. Петрова 2:2; 2. Јованова 1). Оно што је за њих била истина и за нас данас такође мора бити истина. Јеховини сведоци позивају свакога да се у то са̂м увери проучавајући Библију. Надамо се да ћеш чинећи то такође осетити радост која произлази не само из проналажења религије која надмашује друге већ из проналажења истине!

[Оквир на 5. страни]

НЕКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ НАСУПРОТ ИСТИНИ

ПОЗИТИВИЗАМ: Гледиште да су све идеје религиозне природе недоказиве бесмислице и да је циљ филозофије да обједини позитивне науке у једну целину.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ: На његове заступнике веома много су утицали ужаси Другог светског рата и због тога су стекли једно песимистичко гледиште о животу. Он наглашава истраживање човекове патње приликом суочавања са смрћу и испразношћу живота. Писац егзистенцијалиста Жан Пол Сартр рекао је да пошто Бог не постоји, човек је напуштен и постоји у свемиру који је апсолутно индиферентан.

СКЕПТИЦИЗАМ: Сматра да је кроз посматрање и резоновање немогуће допрети до било ког циља, општег спознања — било које истине — о постојању.

ПРАГМАТИЗАМ: Процењује праву вредност наших уверења једино на основу њиховог практичног значаја за људске интересе, као у преобликовању образовања, морала и политике. Не сматра да истина само по себи има икакву вредност.

[Извор слике на 2. страни]