Штампар који је оставио свој траг

ДА ЛИ си икада желео да пронађеш неки одломак у Библији али ниси могао да се сетиш где се налази? Ипак, сетивши се само једне речи, могао си да га пронађеш користећи библијску конкорданцију. Или си можда присуствовао неком хришћанском скупу где су стотине, или чак хиљаде, у публици могли да отворе своје Библије да би прочитали текст само неколико секунди након што је он наведен.

У оба случаја, дугујеш нешто једном човеку кога можда не познајеш. Он је олакшао твоје проучавање Библије, а такође је одиграо улогу у засигуравању тога да данас имамо прецизне Библије. Чак је и утицао на то како ће изгледати многе Библије.

Тај човек био је Робер Етјен.a Био је штампар, рођен као син једног штампара, у Паризу, у Француској, близу почетка 16. века. Био је то период ренесансе и реформације. Штампарска машина постала је средство и за једну и за другу. Анри Етјен, Роберов отац, био је славни штампар који је производио неке од најфинијих издања књига објављених током ренесансе. Његов рад је укључивао академска и библијска дела за Париски универзитет и његову теолошку школу — Сорбону.

Али усредсредимо се на сина, Робера Етјена. Мало се зна о његовом формалном образовању. Још од раног доба, владао је латинским а ускоро је исто тако научио грчки и хебрејски. Робер је од свог оца научио уметност штампања. Када је 1526. наследио Анријеву штампарију, Робер Етјен је већ био познат као научник високих лингвистичких мерила. Иако је објављивао критичка издања литературе на латинском и друга научна дела, његова прва и неоспорна љубав била је Библија. Горљив да за латинску Библију оствари оно што је већ било учињено за латинска класична дела, Етјен је наумио да обнови што је ближе могуће оригинални текст Јеронимове латинске Вулгата Библије из петог века.

Пречишћена Вулгата

Јероним је преводио с библијског изворног хебрејског и грчког језика, али до Етјенових дана, Вулгата је постојала већ хиљаду година. Многе грешке и нетачности увукле су се као последица преписивања Вулгате кроз генерације. Осим тога, током средњег века, божански надахнуте речи Библије постале су обавијене сплетом средњовековних легенди, парафразираних одломака и фалсификованих уметака. Све је то постало тако испреплетено с библијским текстом да се почело прихватати као надахнута списа.

Да би уклонио све оно што није било изворно, Етјен је применио методе текстуалног критицизма које су се користиле за проучавање класичне литературе. Трагао је за најстаријим и најбољим расположивим манускриптима. У библиотекама у Паризу и око њега и на таквим местима као што су Евре и Соасон, открио је неколико древних манускрипата, од којих је један очигледно потицао из шестог века. Етјен је брижљиво упоредио различите латинске текстове одломак по одломак, одабирајући само одломке који су изгледали да имају највећи ауторитет. Дело које је као последица тога настало, Етјенова Библија, први пут је било објављено 1528, и било је значајан корак напред у пречишћавању текстуалне тачности Библије. Уследила су Етјенова побољшана издања. Други пре њега покушавали су да исправе Вулгату, али његово издање било је прво које је пружило ефикасна критичка помоћна средства. На маргинама, Етјен је указао где је изоставио извесне сумњиве одломке или где је било могуће више од једне верзије. Такође је забележио изворе манускрипата који пружају ауторитет за те исправке.

Етјен је увео многа друга обележја сасвим нова за 16. век. Направио је разлику између апокрифних књига и Божје Речи. Књигу Дела апостолска ставио је након јеванђеља а пре Павлових писама. На врху сваке стране, понудио је неколико кључних речи да би помогао читаоцима да пронађу специфичне одломке. То је био најранији пример онога што се данас назива приглавни наслов. Уместо да користи тешка готичка слова, или готицу, слова која су настала у Немачкој, Етјен је био један од првих који је штампао целу Библију светлијим и лакшим за читање латиничним словима која су сада у уобичајеној употреби. Такође је пружио многе повезане референце и филолошке примедбе да би помогао да се разјасне извесни одломци.

Многи великаши и прелати ценили су Етјенову Библију, јер је била боља од било ког другог штампаног издања Вулгате. Због лепоте, вештине и предности, његово издање постало је мерило и ускоро је било опонашано широм Европе.

Краљевски штампар

„Видиш ли човека у свом послу вредна, он се код краљева држи и с простацима не дружи“, кажу Пословице 22:29. Етјенова иноваторска вештина и лингвистичка способност нису измакли пажњи Франсоа I, краља Француске. Етјен је постао краљев штампар латинског, хебрејског и грчког. Као такав, Етјен је произвео оно што још увек остаје нешто од ремек дела француског штампарства. Године 1539. почео је да производи прву и најфинију комплетну хебрејску Библију штампану у Француској. Године 1540. увео је илустрације у своју латинску Библију. Али уместо уобичајених измишљених описа библијских догађаја уобичајених за средњи век, Етјен је обезбедио поучне цртеже засноване на археолошким доказима или на димензијама и описима пронађеним у самој Библији. Ови отисци дрвеног клишеа приказивали су у детаље такве ствари као што су ковчег савеза, првосвештеничка одећа, шатор и Соломонов храм.

Користећи посебан сет грчких слова која је одредио за штампање краљевске манускриптне колекције, Етјен је прешао на производњу првог критичког издања хришћанских грчких списа. Иако су прва два издања Етјеновог грчког текста била мало боља од дела Дезидерија Еразмоа, у трећем издању из 1550, Етјен је додао упоређивања и референце из око 15 манускрипата, укључујући и кодекс Bezae из петог века н. е. и Септуагинта Библију. Ово Етјеново издање било је толико широко прихваћено да је касније постало основа за такозвани Textus Receptus, или Прихваћени текст, на коме су били засновани многи каснији преводи, укључујући и King James Version из 1611.

Сорбона насупрот реформацији

Истовремено са идејама Лутера и других реформатора које су се шириле целом Европом, католичка црква је настојала да контролише оно о чему су људи размишљали тиме што је регулисала оно што су читали. Папа Лав X је 15. јуна 1520. издао једну булу, наређујући да се ни једна књига која садржи „јереси“ не штампа, продаје или чита у било којој католичкој земљи и захтевајући да световне власти примене булу унутар својих домена. У Енглеској, краљ Хенри VIII препустио је овај задатак цензуре католичком бискупу Катберту Тунсталу. Међутим, у већем делу Европе, неоспорна власт по питању доктрине, одмах до папе, био је теолошки професорат на париском универзитету — Сорбони.

Сорбона је била глас католичке ортодоксије. Вековима се на њу гледало као на бедем католичке вере. Сорбонски цензори противили су се свим критичким издањима и преводима Вулгате на стандардни језик, сматрајући такве не само „бескорисним за цркву већ и штетним“. То није било изненађујуће у време када су реформатори доводили у питање црквене доктрине, церемоније и традиције које нису биле засноване на ауторитету Писма. Међутим, многи теолози на Сорбони сматрали су да су поштоване црквене доктрине биле важније од тачног превода саме Библије. Један теолог је рекао: „Када су доктрине једном прихваћене, Писмо је попут скеле која се уклања након што је зид изграђен.“ Већина у професорату били су неуки у погледу хебрејског и грчког, ипак презирали су Етјенове студије и друге ренесансне научнике који су копали по изворним значењима речи употребљених у Библији. Један сорбонски професор чак се осмелио да каже да би „пропагирање спознања грчког и хебрејског проузроковало разарање целокупне религије.“

Сорбона напада

Иако су рана издања Етјенове Вулгате прошла факултетске цензоре, то није било без контроверзи. Давно у 13. веку, Вулгата је затворена у светилиште као универзитетска службена Библија, и за многе је њен текст био непогрешив. Факултет је чак осудио уваженог научника Еразмоа за његов рад на Вулгати. Чињеница да је локални штампарски лаик имао дрскости да исправља службени текст за неке је била алармантна.

Оно што је можда више од било чега бринуло теологе, биле су Етјенове белешке на маргинама. Те белешке бациле су сумњу на исправност текста Вулгате. Етјенова жеља да разјасни извесне одломке довела је до тога да је био оптужен за мешање у област теологије. Он је порицао оптужбу тврдећи да су његове белешке били само кратки сажеци или да су биле филолошке природе. На пример, његова белешка о Постању 37:35 објашњава да се реч „пакао“ [латински infernum] овде не би могла разумети да је место где се зли кажњавају. Факултет га је оптужио да пориче бесмртност душе и посредничку моћ „светаца“.

Међутим, Етјен је имао наклоност и заштиту краља. Франсоа I је показао велики интерес за ренесансне студије, нарочито за рад свог краљевског штампара. Наводно је Франсоа I чак посетио Етјена и једном је стрпљиво чекао док је Етјен у последњи минут правио неке исправке у тексту. Уз краљеву подршку, Етјен је одолео Сорбони.

Теолози забрањују његове Библије

Ипак, године 1545. догађаји су проузроковали да се потпуни бес сорбонског професората усмери на Етјена. Увидевши користи од представљања уједињеног фронта против реформатора, католички универзитети из Келна (Немачка), Лувена (Белгија) и Париза раније су се сложили да сарађују у цензури неортодоксних учења. Када су теолози Лувенског универзитета писали Сорбони изражавајући своје изненађење што се Етјенове Библије не појављују на париској листи забрањених књига, Сорбона је лажно одговорила да би их заиста забранили да су их видели. Етјенови непријатељи унутар професората сада су били уверени да ће удружени ауторитети факултета у Лувену и Паризу бити довољни да убеде Франсоа I у грешке његовог штампара.

У међувремену, пошто је био упозорен у вези с намерама својих непријатеља, Етјен је први посетио краља. Етјен је предложио да кад би теолози направили листу било каквих грешака које су пронашли, он би био сасвим вољан да их штампа заједно са исправкама теолога и да их укључи у сваку продату Библију. Ово решење наишло је на краљев пристанак. Замолио је Пјера ди Шастела, свог краљевског лектора, да се побрине око те ствари. У октобру 1546. професорат је писао Ди Шастелу протестујући да су Етјенове Библије биле „храна за оне који поричу нашу Веру и потпора актуелне... јереси“ и да је била толико пуна грешака да је заслужила да у „целини буде уништена и искорењена“. Неуверен, краљ је сада лично наредио професорату да направи цензуре тако да би оне могле бити штампане са Етјеновим Библијама. Обећали су да ће то урадити, али наравно учинили су све што је било могуће да избегну прављење детаљне листе наводних грешака.

Франсоа I умро је у марту 1547, а с њим је нестао Етјенов најмоћнији савезник против сорбонске моћи. Када је Хенри II ступио на престоље, обновио је заповест свог оца да професорат направи своје цензуре. Ипак, примећујући како су немачки владари искористили реформацију за политичке циљеве, Хенри II био је мање забринут за наводне предности или мане краљевског штампара Библија него за то да задржи Француску католичком и уједињеном под њеним новим краљем. Дана 10. децембра 1547, краљев државни Савет одлучио је да продаја Етјенових Библија треба да буде забрањена док теолози не буду могли да направе своју листу цензура.

Оптужен да је јеретик

Професорат је сада тражио начин да Етјенов случај преда посебном суду који је недавно био успостављен да би судио случајеве јереси. Етјена није требало опомињати на опасност у којој се налазио. Унутар две године од свог оснивања, суд је постао познат као chambre ardente, или „горућа соба“. Око 60 жртава било је послато на стуб, укључујући неке штампаре и продавце књига који су живи спаљени на Плас Моберу, само неколико минута хода од Етјеновог прага. Етјенова кућа била је више пута претраживана због неких ситних доказа против њега. Испитано је преко 80 сведока. Доушницима је обећана четвртина његове имовине ако би успели да га осуде за јерес. Још увек, њихов једини доказ било је оно што је Етјен отворено штампао у својим Библијама.

Поново је краљ наредио да се листа професоратових цензура преда његовом државном Савету. Тврдокорно, професорат је одговорио да ’теолози немају навику да у писаном облику изражавају разлоге због којих нешто осуђују као јеретичко већ одговарају једино усменом речју у коју морате веровати, иначе неће бити краја писању.‘ Хенри је пристао. Заведена је коначна забрана. Скоро свако библијско дело које је Етјен икада произвео било је конфисковано. Иако је избегао пламен Плас Мобера, одлучио је да напусти Француску под околностима тоталне забране његових Библија и вероватношћу даљњих узнемиравања.

Прогнани штампар

У новембру 1550, Етјен се преселио у Женеву, у Швајцарској. Професорат је прогласио незаконитим објављивање било које Библије осим Вулгате у Француској. Сада слободан да објављује оно што је он желео, Етјен је поново штампао свој грчки „Нови Завет“ 1551, с две латинске верзије (Вулгата и Еразмоова) у паралелним колонама. Затим је 1552. уследио француски превод грчких списа у паралелним колонама са Еразмоовим латинским текстом. У ова два издања, Етјен је увео свој систем за поделу библијског текста на нумерисане стихове — исти систем који се и данас универзално користи. Иако су други раније испробали различите шеме за поделу стихова, Етјенова форма постала је прихваћена. Његова француска Библија из 1553. била је прва комплетна Библија која је пружила његове поделе стихова.

Етјенова латинска Библија у две верзије из 1557. такође је вредна пажње због своје употребе Божјег личног имена, Јехова, кроз хебрејске списе. На маргини другог псалма, забележио је да је замена Adhonai за хебрејски тетраграматон (יהוה) била заснована једино на јеврејском празноверју и да је треба одбацити. У свом издању, Етјен је користио курзив да укаже на латинске речи које су биле додате да употпуне смисао хебрејског. Ово правило касније је било прихваћено и у другим Библијама, што је наслеђе које често збуњује данашње читаоце навикнуте на савремену употребу курзива да би се показало наглашавање.

Одлучан да своје сазнање стави на располагање другима, Етјен је посветио свој живот објављивању Светог Писма. Они који данас цене Реч Божју могу бити захвални за његове напоре и за рад других који су брижљиво стремили ка откривању библијских речи онако како су првобитно записане. Процес који су они започели наставља се док стичемо више тачног спознања о древним језицима и док откривамо старије и тачније манускрипте Божје Речи. Кратко пре своје смрти (1559), Етјен је радио на новом преводу грчких списа. Упитали су га: „Ко ће га купити? Ко ће га читати?“ С уверењем је одговорио: ’Сви учени људи оданости Богу.‘

[Фуснота]

[Слика на 10. страни]

Напори Робера Етјена помогли су генерацијама студената Библије

[Извор]

Национална библиотека, Париз

[Слика на 12. страни]

Етјенове поучне илустрације генерацијама су биле опонашане

[Извор]

Национална библиотека, Париз