Истрајност води до напретка
ИСПРИЧАО ЖУЗЕ МАГЛОВСКИ
Када ме је полицајац шчепао за руке, тражио сам мог оца. Међутим, иако то нисам знао, он је већ био одведен у полицијску станицу. Када сам тамо стигао, полицајци су запленили све наше публикације, укључујући и наше Библије, и нагомилали их по поду. Када је то видео, мој отац је упитао: „Зар сте и Библије ставили на под?“ Шеф полиције се извинио а затим подигао Библије и ставио их на сто.
КАКО смо се нашли у полицијској станици? Шта смо учинили? Да ли смо били у атеистичкој држави под контролом полиције, тако да су нам одузели чак и Библије? Да бисмо одговорили на ова питања, мораћемо да се вратимо назад у 1925. годину, чак пре него што сам се родио.
Те године мој отац, Естефано Магловски, и моја мајка, Жулиана, напустили су тадашњу Југославију и преселили се у Бразил, настанивши се у Сао Паулу. Иако је отац био протестант а мајка католикиња, религија није била раздвајајући фактор између њих. У ствари, десет година касније догодило се нешто што их је религиозно ујединило. Очев пашеног му је донео једну четворобојну брошурицу на мађарском која је говорила о стању мртвих. Он је ту брошурицу добио као поклон, и замолио је оца да је прочита и да му да своје мишљење о садржају, нарочито о делу који се односио на „пакао“. Отац је провео целу ноћ увек изнова читајући брошурицу, а следећег дана, када је његов пашеног дошао да би чуо његово мишљење, отац се категорички изјаснио: „Овде је истина!“
Мали почеци
Пошто су то биле публикације Јеховиних сведока, обојица су почели да их траже како би научили више о њиховим веровањима и учењима. Када су коначно успоставили контакт неколико чланова наше породице почело је да има библијске дискусије са Сведоцима. Те исте године, 1935, започет је редован библијски студиј на мађарском, на коме је у просеку присуствовало осам особа, и од тог времена у нашој кући имамо редовне библијске студије.
Након две године проучавања Библије, отац се крстио 1937. и постао одушевљени Јеховин сведок, који је учествовао у проповедничком делу од куће до куће и такође служио као наименовани слуга и водитељ студија. Помагао је у формирању прве скупштине у Сао Паулу, у насељу Вила Мариана. Скупштина је касније премештена у центар града и постала је позната као Централна скупштина. Десет година касније формирана је друга скупштина, у подручју Ипиранга, а отац је тамо наименован као скупштински слуга. Године 1954. формирана је трећа скупштина, у насељу Моињо Вељо, где је такође служио као скупштински слуга.
Чим се та група добро утврдила, почео је да помаже оближњој групи у Сао Бернардо до Кампу. Захваљујући томе што је Јехова благословио напоре ових малих група Сведока током година, пораст је био изванредан, тако да је у 1994. тамо било преко 70 000 објавитеља у 760 скупштина у већем Сао Паулу. Нажалост, отац није доживео да види овај пораст. Умро је 1958. у старости од 57 година.
Тежња ка слеђењу очевог примера
Једна изванредна особина мог оца, као и других зрелих хришћана, била је његова гостољубивост. (Види 3. Јованову 1, 5-8.) Као резултат тога, имали смо предност да угостимо Антониа Андрадеа и његову супругу и сина, који су 1936. године дошли у Бразил из Сједињених Америчких Држава с братом и сестром Јул. У нашој кући гости су такође били и два апсолвента Библијске школе Гилеад Watchtowera, Хари Блек и Дилард Ледко, који су 1945. били први мисионари који су додељени у Бразил. Након њих следили су многи други. Та браћа и сестре била су стални извор охрабрења за све у нашој породици. Ценећи то, а и у корист моје породице, тежио сам да опонашам очев пример у погледу хришћанске особине гостољубивости.
Иако сам имао само девет година када је отац 1935. упознао истину, као најстарији син, почео сам да га пратим у његовим теократским активностима. Сви смо с њим посећивали састанке у Дворани Краљевства која је била смештена у централи Сведока у Сао Паулу у улици Еса де Кароз број 141. Захваљујући поучавању и васпитању које ми је отац пружио, развио сам горућу жељу да служим Јехови, и 1940. предао сам се Јехови, симболизујући то подрањањем под воду у сада загађеној реци Тиете, која протиче кроз центар Сао Паула.
Ускоро сам научио шта значи бити редован објавитељ добре вести садећи и заливајући поруку истине у другима и водећи с њима кућне библијске студије. Сада, када видим хиљаде преданих Јеховиних сведока у Бразилу, осећам дубоку радост знајући да ме је Он искористио да помогнем многима од њих да дођу до спознања истине или да продубе своје цењење истине.
Међу онима којима сам помогао био је Жуакин Мело, кога сам срео у служби од врата до врата. Разговарао сам с тројицом других људи који су слушала али без много интереса. Затим сам приметио једног младића који нам се придружио и пажљиво слушао. Опазивши његов интерес, усмерио сам своју пажњу ка њему и, након доброг сведочанства, позвао сам га на скупштински студиј књиге. Није присуствовао студију, али се појавио на Теократској школи службе и након тога је редовно посећивао састанке. Добро је напредовао, крстио се и неколико година је служио као путујући слуга, у пратњи своје супруге.
Затим ту је био Арналдо Орси, кога сам упознао на свом радном месту. Редовно сам сведочио својим сарадницима али сам приметио да је један млади брадати човек увек слушао, тако да сам почео да му се директно обраћам. Био је из једне чврсте католичке породице али је постављао многа питања о таквим стварима као што су пушење, гледање порнографских филмова и практиковање борилачке вештине џудоа. Показао сам му шта је Библија имала да каже, и на моје радосно изненађење, следећег дана позвао ме да посматрам док је ломио своју лулу и упаљач заједно са својим распећем, и док је уништавао порнографске филмове и бријао своју браду. За неколико минута сасвим други човек! Такође је престао да упражњава џудо и тражио је да свакодневно са мном проучава Библију. Упркос противљењу његове жене и оца, добро је духовно напредовао уз помоћ браће која су живела близу њега. За кратко време, крстио се и данас служи као скупштински старешина. Његова жена и деца такође су прихватили истину.
Учествовање у служби за Краљевство
Када сам имао око 14 година, почео сам да радим у једној фирми за рекламирање, где сам научио како се исписују натписи. То се показало веома корисним, и неколико година био сам једини брат у Сао Паулу који је исписивао плакате и надуличне натписе који оглашавају јавна предавања и конгресе Јеховиних сведока. Скоро 30 година, имао сам предност да служим као надгледник конгресног одељења за натписе. Увек сам штедео годишњи одмор како бих радио на конгресима, чак сам и спавао у конгресној дворани да бих на време завршио натписе.
Такође сам имао предност да радим са Заједничиним звучним аутом, који је у то време био права новина. Ставили бисмо наше библијске публикације на тезгу и док је звучни ауто емитовао снимљену поруку, ми бисмо разговарали с људима који су излазили из својих домова да би видели шта се дешава. Још једно средство које смо употребљавали да бисмо објавили добру вест о Краљевству био је портабл грамофон, и још увек имам плоче које смо користили да бисмо представили публикације Друштва. Као резултат тога било је остављено доста литературе.
У тим данима католичка црква је имала дуге процесије на улицама Сао Паула, често с људима који су ишли испред и рашчишћавали пролаз. Једне недеље, отац и ја смо на улици нудили Кулу стражару и Пробудите се! када се појавила дуга процесија. Отац је по свом обичају носио шешир. Један човек испред процесије је узвикнуо: „Скини шешир! Зар не видиш да долази процесија?“ Кад отац није скинуо шешир, пришло је још више људи, гурајући нас на страну уз један излог стварајући метеж. То је привукло пажњу једног полицајца, који је дошао да види шта се дешава. Један од људи га је обухватио рукама, желећи да разговара с њим. „Склањај руке с моје униформе!“ наредио је полицајац, лупивши га по рукама. Затим је питао шта се дешава. Човек је објаснио да отац није хтео да скине шешир због процесије, додајући: „Ја сам апостолски римокатолик.“ Неочекивани одговор био је: „Кажеш да си Римљанин? Онда се врати у Рим! Ово је Бразил.“ Затим се окренуо према нама питајући: „Ко је овде био први?“ Када је отац одговорио да смо то били ми, полицајац је растерао људе и рекао нам да наставимо наш рад. Стајао је поред нас док није прошла цела процесија — а очев шешир је остао на његовој глави!
Инциденти попут овог били су ретки. Али када су се дешавали, било је охрабрујуће знати да постоје људи који верују у правду за мањине и који се нису клањали католичкој цркви.
Једном другом приликом, упознао сам једног тинејџера који је показао интерес и замолио ме да навратим следеће недеље. Када сам се вратио љубазно ме је примио и позвао ме унутра. Како сам био изненађен када сам се нашао окружен бандом младића који су ми се ругали и покушавали да ме испровоцирају! Ситуација се погоршавала, и осећао сам да ће ме ускоро напасти. Рекао сам ономе који ме је позвао унутра да ће једино он бити одговоран ако ми се нешто деси и да моја породица зна где сам. Питао сам их да ме пусте, и они су пристали. Међутим, пре него што сам отишао, рекао сам да ћу им бити на располагању ако ико од њих жели да насамо разговара са мном. Касније сам сазнао да су они били једна група фанатика, пријатељи локалног свештеника који их је наговорио на овај састанак. Био сам срећан што сам био ван њиховог домашаја.
У почетку, наравно, напредак у Бразилу био је спор, скоро неприметан. Били смо у почетној фази ’сађења‘, с мало расположивог времена за ’гајење‘ и ’жетву‘ плодова нашег рада. Увек смо се сећали онога што је апостол Павле записао: „Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који залива, него Бог који даје да расте“ (1. Коринћанима 3:6, 7). С доласком прве двојице апсолвената Гилеада 1945. године, осећали смо да је дошло време за овај дуго очекивани пораст.
Одважност у суочавању с противљењем
Међутим, напредак није дошао без противљења, нарочито након што је у Европи почео Други светски рат. Наступило је потпуно прогонство јер уопште узев, људи и неке власти нису разумели наш неутралан став. Једном приликом, 1940, док смо обављали улично дело с плакатима у центру Сао Паула, један полицајац ми је пришао с леђа, поцепао плакате и шчепао ме рукама да би ме одвео у полицијску станицу. Уоколо сам тражио свог оца, али га нигде нисам могао видети. Иако то нисам знао, он и неколико друге браће и сестара, укључујући брата Јула, који је надгледао дело у Бразилу, већ су били одведени у полицијску станицу. Као што је указано у уводном одломку, тамо сам поново срео свог оца.
Пошто сам био малолетан, нису ме могли задржати и ускоро ме је један полицајац одвео кући и предао мојој мајци. Те исте вечери сестре су такође биле ослобођене. Касније је полиција одлучила да ослободи сву браћу, око десеторо њих, изузев брата Јула. Међутим, браћа су инсистирала: „Или ћемо сви ићи или неће нико.“ Полицајац је био непопустљив, тако да су сви заједно провели ноћ у једној хладној соби на бетону. Следећег дана сви су били безусловно ослобођени. Неколико пута браћа су била хапшена због сведочења с плакатима. Натписи су објављивали јавно предавање и такође брошурицу под насловом Фашизам или слобода, а неке власти су схватиле да то значи да смо били наклоњени фашизму, што је наравно водило до неспоразума.
Обавезна војна служба такође је представљала проблем за младу браћу. Године 1948. био сам прва особа у Бразилу која је затворена због тог питања. Власти просто нису знале шта да раде са мном. Преместили су ме у војне бараке у Касапави и дали ми да у башти садим поврће и да се бринем о њему, као и да чистим собе које су официри користили за мачевање. Имао сам многе прилике да сведочим људима и да им оставим публикације. Надзорник је био први који је прихватио примерак Заједничине књиге Деца. Касније, чак ми је било додељено да дајем часове о религији за око 30 или 40 војника који нису могли да вежбају и који су били везани за собу. Коначно, након око десет месеци у затвору, изведен сам на суђење и ослобођен. Осећао сам захвалност према Јехови, који ми је пружио снагу да се суочим с претњама, понижењима и исмејавањем које су ми упућивали неки људи.
Веран и лојалан помоћник
Дана 2. јуна 1951. оженио сам се Барбром, и од тада она је била лојалан и веран друг у образовању наше деце и њиховом одгајању у „науци и у страху од Господа“ (Ефесцима 6:4). Од наше петоро деце, четворо радосно служи Јехови у различитим својствима. Надамо се да ће, заједно с нама, и даље истрајати у истини и да ће допринети напретку организације и делу које се обавља. Чланови породице на заједничкој фотографији су предане Јеховине слуге осим најмлађег, бебе у наручју. Четворица су старешине а двојица су такође општи пионири, што илуструје истинитост Пословица 17:6: „Деца синова венац су стараца, а оцеви понос својих синова.“
Сада, у 68. години, моје здравље није најбоље. Године 1991. подвргао сам се операцији уграђивања троструког бај-паса а касније ангиопластици. Међутим, срећан сам што могу наставити да служим као председавајући надгледник у скупштини у Сао Бернардо до Кампу, следећи стопе свог оца, који је био међу првима који су овде започели дело. Наша генерација је заиста јединствена, пошто има прилику да учествује у непоновљивој предности објављивања успоставе Јеховиног Месијанског Краљевства. Зато никада не смемо заборавити Павлове речи упућене Тимотеју: „Али ти... врши дело јеванђеља, испуни дужност службе своје“ (2. Тимотеју 4:5).
[Слика на 23. страни]
Моји родитељи, Естефано и Жулиана Магловски
[Слика на 26. страни]
Жузе и Барбра с члановима своје породице преданих Јеховиних слугу