Добили смо бисер веома велике вредности

ИСПРИЧАО РИЧАРД ГИНТЕР

Био је септембар 1959. Налазили смо се на италијанском путничком броду Јулије Цезар који је прелазио Атлански океан од Њујорка до Кадиза, у Шпанији. Watch Tower Society ме је доделио, заједно с мојом супругом Ритом и једним другим мисионарским паром, Полом и Евелин Хандертмарк, у ту иберијску земљу. Рачунали смо на суочавање с многим изазовима. Али како то да смо се одлучили за мисионарску каријеру?

РИТА и ја смо се крстили као Јеховини сведоци 1950. у Њу Џерсију, у САД. Ускоро након тога, решили смо да с временом стекнемо бисер веома велике вредности. Били смо у скупштини с довољно браће и сестара који брину за подручје. Зато смо се осећали обавезнима да понудимо да служимо тамо где је била већа потреба за проповедањем. На међународном скупу Јеховиних сведока у Њујорк Ситију у лето 1958, пријавили смо се за мисионарску службу.

Кратко након тога, били смо позвани у Библијску школу Гилеад Watchtowera, и за мање од годину дана били смо на нашем путу за Шпанију као мисионари. У великој мери запослени многим припремама и затрпани узбуђењем, нисмо одмах схватили шта нам је дато. Исус је говорио о бисеру веома велике вредности (Матеј 13:45, 46). Иако то није био смисао његове параболе, наша предност служења као мисионара за нас је била упоредива с таквим бисером. Гледајући уназад, сада потпуније ценимо овај драгоцен поклон службе у Јеховиној организацији.

Знаменито искуство

У то време мисионарски курс Гилеад спровођен је у предивном сеоском амбијенту у Фингр Лејкс области државе Њујорк. Тамо смо провели шест величанствених месеци у потпуности задубљени у проучавање Библије и право хришћанско друштво, одвојени од послова и невоља овог света. Други студенти су били из многих делова света, укључујући Аустралију, Боливију, Британију, Грчку и Нови Зеланд. Ускоро је ипак дошао и дан градуације. У августу 1959, опростили смо се са сузама у очима док смо пловили на наше појединачне мисионарске доделе. Месец дана касније крочили смо ногом на шпанско тло.

Нова култура

Искрцали смо се у јужној луци Алхесираса, поред огромне Стене Гибралтара. Те ноћи нас четворо, Рита и ја заједно са Хандертмарковима, ухватили смо воз за Мадрид. Отишли смо у хотел Меркадор, да бисмо тамо сачекали док не ступимо у везу с члановима тајне канцеларије подружнице Друштва. Шпанија је била под диктаторском владавином генералисима Франсиска Франка. То је значило да је једина законски призната религија у земљи била римокатоличка црква. Било је незаконито јавно практиковати било коју другу религију, а дело проповедања Јеховиних сведока од куће до куће било је забрањено. Чак је било забрањено и религиозно окупљање, тако да се Јеховини сведоци, којих је у то време било око 1 200 у 30 скупштина у Шпанији, нису могли састајати у Дворанама Краљевства као у другим земљама. Морали смо да се тајно састајемо у приватним домовима.

Учење шпанског и почетак наше активности

Наш први изазов био је да научимо језик. Првог месеца провели смо 11 сати дневно учећи шпански — 4 сата сваког јутра у разреду, а затим 7 сати проучавања приватно. Другог месеца јутарњи распоред је био исти, али поподнева су била посвећена проповедању од куће до куће. Можете ли замислити? Иако нисмо знали језик и само са уводом написаним на цедуљи и наученим напамет, Рита и ја смо сами отишли у службу од куће до куће!

Сећам се да сам куцао на једним вратима у Ваљесасу, једном радничком делу Мадрида. С цедуљом у руци, за сваки случај, рекао сам на шпанском: „Добро јутро. Ми обављамо једно хришћанско дело. Библија каже (прочитали бисмо један стих). Волели бисмо да имате ову брошурицу.“ Па, госпођа је само гледала, а затим је узела брошурицу. Када смо дошли у накнадну посету, позвала нас је унутра и док смо ми говорили она је само гледала. Започели смо библијски студиј с њом како смо најбоље знали и умели, а током студија она је само слушала и гледала. Након неког времена коначно нам је рекла да није разумела шта смо јој говорили на нашој првој посети али је чула реч Диос (Бог) и то је за њу било довољно да схвати да је то било нешто добро. С временом, је стекла знатно библијско спознање и крстила се, постајући тако један од Јеховиних сведока.

Учење шпанског за мене је било изузетно тешко. Док сам путовао у град, обично сам напамет учио глаголске промене. Оно што сам запамтио једне недеље заборавио сам следеће! То је било веома обесхрабрујуће. Много пута скоро сам се предао. Пошто сам тако ужасно говорио шпански, шпанска браћа су морала бити веома стрпљива док сам преузимао вођство међу њима. На једном обласном конгресу, један брат ми је дао да с подијума прочитам обавештење писано руком. Пошто сам тешко читао његов рукопис, објавио сам: „Донесите сутра своје мулетас (штаке) на стадион.“ Обавештење је требало да гласи: „Донесите сутра свој малетас (пртљаг) на стадион.“ Наравно, мноштво се смејало, а ја сам свакако био збуњен.

Рани испити у Мадриду

Првих неколико година у Мадриду биле су емоционално веома тешке за Риту и мене. Веома много нам је недостајао наш дом и наши пријатељи. Сваки пут када смо добили писмо из Сједињених Америчких Држава, прекрио би нас талас чежње за домом. Ти периоди носталгије били су поразни, али су прошли. Уосталом, одрекли смо се дома, породице и пријатеља да бисмо уместо тога стекли један бисер веће вредности. Било је потребно да се прилагодимо.

За наш почетак у Мадриду, живели смо у веома бедном пансиону, или приватном хотелу. Имали смо нашу собу и три оброка дневно. Била је то једна мала мрачна соба, а душеци су били од сламе. Месечни закуп прождирао је наш скромни месечни џепарац. Обично смо у подне ту ручали, а газдарица је обично остављала нашу вечеру у рерни да би остала топла тако да бисмо касно увече имали нешто за јело. Међутим, ходајући улицама током дана и вечери, веома бисмо огладнели. Ако нам није остало ништа од џепарца, трошили бисмо наша ограничена лична средства да бисмо купили најјефтинију чоколаду коју смо могли пронаћи. Међутим, ситуација се ускоро променила с посетом зонског надгледника Друштва. Видео је наше незгодно стање и рекао да би могли да тражимо мали стан који би се користио као мисионарски дом. Па, то је било много боље него купање у кади на поду кухиње. Сада бисмо имали туш, фрижидер да бисмо у њему чували храну и решо на коме смо припремали наше оброке. Били смо веома захвални за овај обзир.

Величанствена искуства у Мадриду

Проповедање од куће до куће обављано је веома опрезно. Свакодневни метеж у Мадриду био је једна предност која нас је штитила тако да нисмо били превише упадљиви. Покушавали смо да се облачимо и понашамо попут других тако да не бисмо одударали као странци. Наша метода за проповедање од врата до врата била је да уђемо у једну зграду, покуцамо на врата, разговарамо са особом и онда напустимо зграду, ту улицу и подручје. Увек је постојала могућност да домаћин позове полицију и стога није било мудро остати у суседству. У ствари, иако су били опрезни у коришћењу ове методе, Пол и Евелин Хандертмарк били су ухапшени и истерани из земље 1960. Отишли су у суседни Португал, где су служили неколико година, уз Полово старање за тајну канцеларију подружнице. Данас је он надгледник града у Сан Дијегу, Калифорнија.

Међутим, за нас се остварило изједначење. Само неколико месеци касније, било је наређено да шест мисионара који су додељени у Португал напусте земљу! То је донело један срећан развој догађаја зато што су Ерик и Хејзел Бевериџ, који су такође били у нашем разреду Гилеада, сада били упућени да напусте Португал и дођу у Шпанију. Тако смо у хотелу Меркадор били још једном у фебруару 1962. — овог пута да изразимо добродошлицу Ерику и Хејзел на њиховом доласку.

Било је то током тих раних дана у Мадриду када смо Рита и ја имали лично искуство с религиозним лицемерством. Проучавали смо Библију с једним брачним паром, Бернардом и Маријом, који су живели у једној колиби направљеној од било ког одбаченог грађевинског материјала који је Бернардо могао да пронађе. Проучавали смо с њима касно ноћу и након студија понудили би нас хлебом, вином и сиром или с било чим што су имали. Приметио сам да је сир био баш као амерички сир. Једне ноћи након студија, изнели су конзерву у којој је стигао сир. Крупним словима на енглеском било је написано: „Од америчког народа шпанском народу — не продавати.“ Како је ова сиромашна породица добила сир? Влада је користила католичку цркву да га дистрибуише сиромашнима. Али свештеник га је продавао!

Плодна служба с војском

Ускоро се догодило нешто дивно што се на крају показало као богат благослов за нас и за многе друге. Добили смо једну белешку од канцеларије подружнице којом смо замољени да посетимо једног младића по имену Волтер Кидаш, који је био стациониран у Ратном ваздухопловству САД у бази у Торехону, који је смештен неколико километара од Мадрида. Посетили смо њега и његову супругу и тамо започели библијски студиј с њима и једним другим паром из Ратног ваздухопловства.

Током тог времена, водио сам око пет библијских студија с персоналом Ратног ваздухопловства САД, наравно све на енглеском. Од њих, седморо је касније крштено и након што су се вратили у Сједињене Америчке Државе, четири мушкарца постали су скупштинске старешине.

Било је то време када је постојало врло мало начина да књиге, часописи и Библије уђу у земљу зато што је наше дело било под забраном. Међутим, нешто литературе доносили су туристи и наше америчке везе. Подружница ми је доделила да руководим тајним магацином литературе. Он се налазио у складишту иза продавнице канцеларијског материјала у Ваљесасу. Власникова жена била је Јеховин сведок. Иако није био Сведок, власник је поштовао наше дело и уз велики ризик за њега и његов бизнис, дозволио ми је да користим ову задњу просторију за припремање пакета литературе да би их слао градовима широм земље. Пошто је ова соба увек морала да изгледа као оно што је наводно требало да буде — прашњава, неуредна соба пуна картона — морао сам да изградим радну тезгу и полице за књиге које би могле да се брзо поставе и припреме за рад а онда да се у веома кратком времену сакрију. На крају дана, чекао бих све док никога није било у продавници и онда бих брзо изашао с мојим пакетима.

Била је права предност учествовати у дистрибуисању духовног материјала, као што су часописи Кула стражара и Пробудите се! и друга литература, до скупштина широм земље. Била су то веома узбудљива времена.

Рита је имала радост да води кућне библијске студије са 16 особа, од којих је отприлике пола постало крштени Јеховини сведоци. Долорес је била једна млада удата жена која је због срчаних проблема хладне зиме проводила у кревету. У пролеће је могла да устане и да се мало активира. Долоресина вера била је снажна, тако да када је дошло време за наш обласни конгрес у Тулузу у Француској, она је веома много желела да иде. Лекар ју је упозорио да то не би било мудро због стања њеног срца. Обучена у кућну одећу, с папучама на ногама и без пртљага, сишла је на железничку станицу да би се поздравила са својим супругом, својом мајком и осталима. Са сузама у очима, није могла поднети да гледа како одлазе без ње, тако да се укрцала у воз и отпутовала за Француску! Рита није знала да се то десило. Али како је била изненађена када је тамо на конгресу видела Долорес која се смејала од уха до уха.

Један необичан библијски студиј

Не можемо закључити овај извештај о нашој мадридској додели а да не укључимо дон Бенигна Франкоа, „ел професора“. Један локални Сведок ме је одвео у посету једном старијем господину који је живео са својом супругом у веома бедној стамбеној кући. Започео сам библијски студиј с њим. Након што смо проучавали отприлике око годину и по дана, замолио је да се крсти и постане Јеховин сведок.

Овај старији господин, дон Бенигно Франко, био је рођак Франсиска Франка, шпанског диктатора у то време. Изгледа да је дон Бенигно одувек био особа која је волела слободу. Током шпанског грађанског рата, био је симпатизер Републике и био је против свог рођака — генерала који је добио рат и успоставио католичку диктатуру. Од тог доба, дон Бенигно био је лишен права на рад и био је ограничен веома оскудним средствима за живот. Тако је рођак генералисима Франсиска Франка, каудиља Шпаније, постао Јеховин сведок.

Изненађујућ позив

Године 1965. шпанска канцеларија подружнице позвала нас је да започнемо с путујућим делом у Барселони. То је значило напустити сву љубазну браћу у Мадриду с којима смо постали веома блиски. Сада је требало да почне не само ново искуство већ и испит за мене. Искуство је било застрашујуће зато што сам увек сумњао у своју способност. Веома добро сам знао да је Јехова био тај који ми је омогућио да будем ефикасан у служби на терену.

Посећивање скупштина сваке недеље значило је живети у домовима наше браће. Морали смо живети с коферима и скоро сваке две недеље селили смо се у други дом. То је нарочито тешко за жену. Али убрзо су нас Хосе и Росер Ескуде, који су живели у Барселони, позвали да останемо с њима по неколико дана. То је било веома љубазно с њихове стране, јер је то значило да бисмо имали стално место на коме бисмо оставили наше личне ствари и редовно место да се вратимо кући у недељу увече.

Рита и ја смо провели следеће четири године у путујућем делу у провинцији Каталоније, која је смештена на медитеранској обали. Сви наши библијски састанци одржавани су тајно у приватним домовима, а наше проповедање од куће до куће такође је обављано уз опрез тако да не бисмо привлачили пажњу. Понекад смо имали читаву скупштину заједно у недељу на „пикнику“ у шуми, нарочито када се одржавао покрајински састанак.

Увек ћемо се дивити многој оданој духовној браћи који су ризиковали своје послове и слободу и који су се напрезали да скупштину одрже уједињеном и активном. Многи од њих преузели су вођство у проширивању дела у варошима изван градова. То је створило основу за велики пораст у Шпанији након што је скинута забрана и додељена религиозна слобода 1970.

Морали смо да напустимо нашу страну доделу

Током наших десет година у Шпанији, наше уживање у овом посебном благослову служења Јехови било је умањено ситуацијом наших родитеља. У много прилика, скоро да смо морали да напустимо нашу доделу и одемо кући да би се бринули о мојој мајци и оцу. Међутим, захваљујући љубазној браћи и сестрама у скупштинама у близини мојих родитеља, могли смо и даље да будемо у Шпанији. Да, предност служења тих година у мисионарском делу била је делимично могућа захваљујући другима који су учествовали с нама у стављању интереса Божјег Краљевства на прво место.

Коначно, у децембру 1968. отишли смо кући да би се бринули за моју мајку. Тог истог месеца мој отац је умро а моја мајка је сада остала сама. Пошто смо још увек били релативно слободни да пуновремено служимо, добили смо доделу да служимо у путујућем делу, али овог пута у Сједињеним Америчким Државама. Следећих 20 година, служили смо у шпанским подручјима. Иако смо изгубили наш мисионарски бисер веома велике вредности, у наше руке стављен је други.

Проповедање усред дроге и насиља

Сада смо служили заједно с многом браћом и сестрама који су живели у злочином преплављеним деловима града. Па, баш прве недеље у путујећем делу у Бруклину, у Њујорку, Рити су зграбили ташну.

Једном приликом Рита и ја били смо с једном групом која је учествовала у делу проповедања од куће до куће у једном другом делу Њујорк Ситија. Скрећући иза угла једне улице, приметили смо неке људе који су се поређали испред једне рупе у зиду напуштене зграде. Док смо направили неколико корака уз улицу, приметили смо да један младић стоји на тротоару и гледа у нас. Тамо на удаљеном углу био је још један који је пазио на полицијске аутомобиле. Упали смо усред операције с дрогом! Први стражар је био изненађен, али онда је видео часопис Кулу стражару и било му је лакше. Уосталом, могао сам бити полицајац! Онда је повикао на шпанском, „¡Los Atalayas! ¡Los Atalayas!”, (Кулостражари! Кулостражари!). Они су знали ко смо ми доводећи нас у вези с часописом, и све је било у реду. Док сам му се приближавао рекао сам: „¿Buenos dias, como está?” (Добро јутро, како сте?). Одговорио је тиме што ме је замолио да се молим за њега!

Тешка одлука

Године 1990. постало је очигледно да бих морао да будем с мојом мајком сваког дана. Снажно смо покушавали да останемо у путујућем делу, али мудрост је налагала да је било немогуће испунити обе обавезе. Сигурно смо желели да будемо уверени да је мајка била збринута с пуно љубави. Али још једном смо морали да оставимо један бисер веома велике вредности, нешто што нам је било веома драгоцено. Сви дословни драгуљи на свету и све оно што они могу учинити за особу веома је мало у поређењу с драгуљем служења као мисионар или као путујући надгледник у Јеховиној организацији.

Рита и ја смо сада у нашим 60-им годинама. Ми смо сасвим задовољни и уживамо служећи с локалном шпанском скупштином. Док се осврћемо уназад на наше године у Јеховиној служби, ми му захваљујемо јер нам је поверио неке бисере веома велике вредности.

[Слика на 23. страни]

Са Ритом и Полом и Евелин Хандертмарк (десно) испред мадридске арене за борбу с биковима

[Слика на 24. страни]

Служење скупштини на једном „пикнику“ у шуми