Караити и њихово трагање за истином

„ТЕМЕЉНО претражуј по [Писму] и не ослањај се на моје мишљење.“ Ове речи изговорио је водећи караит из осмог века н. е. Ко су били караити? Можемо ли ишта научити о вредности из њиховог примера? Да бисмо одговорили на ова питања, морамо се вратити назад у историју у дуготрајну контроверзу која је водила до караитског покрета.

Како је контроверза почела?

У завршним вековима пре наше ере, унутар јудаизма развила се нова филозофија. То је био концепт да је Бог дао два закона на гори Синај, један писани и један усмени.a До првог века н. е., било је жестоких сукоба између оних који су се залагали за ово ново учење и оних који су га одбацивали. Фарисеји су били покретачи, док су садукеји и есени били међу противницима.

Усред ове контроверзне сцене, као обећани Месија појављује се Исус из Назарета (Данило 9:24, 25; Матеј 2:1-6, 22, 23). Исус се суочио са свим тим сукобљеним групама Јевреја. У расправљању с њима, говорио је против тога да се Божја реч учини неважећом због њихове традиције (Матеј 15:3-9). Исус је такође поучавао духовним истинама на начин који је могућ једино Месији (Јован 7:45, 46). Сем тога, сами Исусови прави следбеници пружили су доказ божанске подршке. Постали су познати као хришћани (Дела апостолска 11:26).

Када је храм у Јерусалиму био уништен 70. н. е., фарисеји су били једина религиозна секта која је недирнута преживела. Сада без свештенства, жртава и храма, фарисејски јудаизам могао је измислити замене за све то, дозвољавајући традицији и тумачењу да замене писани Закон. То је отворило врата писању нових „светих књига“. Прво је дошла Мишна, са својим додацима и тумачењима њиховог усменог закона. Касније су биле додате друге колекције списа и назване Талмуд. У исто време, отпаднички хришћани почели су да се сувише слободно опходе са Исусовим учењима. Оба круга створила су моћне религиозне системе — на једној страни рабинску власт а на другој црквену власт.

Због сукоба Јевреја с паганским Римом и касније са „хришћанским“ Римом, центар јудаизма коначно је премештен у Вавилон. Тамо су списи Талмуда били уређени у свом најпотпунијем облику. Иако су рабини тврдили да Талмуд потпуније открива Божју вољу, многи Јевреји осетили су растући утицај рабинске власти и чезнули су за Божјом речју која им је објављена преко Мојсија и пророка.

У другој половини осмог века н. е., Јевреји у Вавилону који су се противили рабинској власти и веровали у њихов усмени закон одазвали су се ученом вођи по имену Анан бен Давид. Он је прогласио да сваки Јеврејин има право на неограничено проучавање хебрејских списа као јединог извора праве религије, без обзира на рабинско тумачење или на Талмуд. Анан је научавао: „Темељно претражуј по Тори [Божјем писаном закону] и не ослањај се на моје мишљење.“ Због овог истицања Писма, Ананови следбеници постали су познати као караими, хебрејско име које значи „читаоци“.

Сукоб караита и рабина

Који су неки примери караитских учења која су проузроковала запрепашћење у рабинским круговима? Рабини су забрањивали да се млеко и месо једу заједно. Они су то представили као усмено објашњење закона из Изласка 23:19, који каже: „Не кухај јагњета у млеку мајке његове.“ С друге стране, караити су научавали да овај стих значи баш оно што је рекао — ни више, ни мање. Они су тврдили да су рабинске забране биле људски изум.

Према њиховом тумачењу Поновљеног закона 6:8, 9, рабини су сматрали да Јеврејски мушкарци приликом молитве морају имати тефилиме, или филактерије и да је мезуза требало да се стави на сваки довратак.b Караити су сматрали да ови стихови имају само фигуративно и симболично значење, и с тога су одбацили такве рабинске одредбе.

У другим стварима караити су били далеко рестриктивнији од рабина. На пример, размотримо њихово гледиште о Изласку 35:3, који гласи: „Ватра се неће ложити у становима вашим у дан суботни.“ Караити су забрањивали да се лампа или ватра остави да гори чак и ако је упаљена пре сабата.

Нарочито после Ананове смрти, вође караита често се нису слагале у степену и природи извесних ограничења, а њихова порука није увек била јасна. Караитима је недостајало јединство зато што нису признали било ког појединачног вођу већ су наглашавали лично читање и тумачење Писма, као супротност рабинском стилу власти. Међутим, упркос томе караитски покрет напредовао је у популарности и утицају далеко изван вавилонске јеврејске заједнице и ширио се кроз Средњи исток. Један од главних караитских центара био је чак успостављен и у Јерусалиму.

Током деветог и десетог века н. е., караитски изучаваоци одликовали су се обновљеним проучавањем хебрејског језика и доживели су неку врсту златног доба. Сматрали су да је писани текст хебрејских списа свет, а не усмене традиције. Неки караити су постали брижљиви преписивачи хебрејских списа. У ствари, био је то караитски изазов који је подстакао масоретско проучавање Писма међу свим Јеврејима, обезбеђујући тако тачније очување данашњег библијског текста.

Током тог периода брзог раста, караитски јудаизам упустио се у отворено мисионарско дело међу другим Јеврејима. То је представљало јасну претњу рабинском јудаизму.

Како су одговорили рабини?

Рабински контранапад био је жестоки вербални рат, уз препредену флексибилност и прилагођавање учења. Током века који је следио након Анановог напада, рабински јудаизам усвојио је бројне караитске методе. Рабини су постали вештији у цитирању Писма, прикључујући се караитском стилу и методи у њиховој реторици.

Неоспоран вођа ових вербалних такмичења с караитима био је Садија бен Јосиф, који је постао поглавар јеврејске заједнице у Вавилону у првој половини десетог века н. е. Садијино највеће дело, Књига веровања и мишљења (The Book of Beliefs and Opinions), превео је на енглески Самјуел Розенблат (Samuel Rosenblatt) који је у свом уводу рекао: „Иако је чак... био ауторитет у свом времену што се тиче Талмуда, [Садија] прилично шкрто користи овај извор јеврејске традиције, очигледно због тога што је желео да њиховим сопственим оружјем порази караите који су једино прихватали писани Закон као облигацион.“

Следећи Садијине стопе, рабински јудаизам коначно је добио превласт. То је постигао тиме што се прилагодио само толико да одузме динамичну силу од караитских тврдњи. Последњи ударац задао је Мојсије Мајмонид, запажени изучавалац Талмуда из 12. века. Својим толерантним ставом према караитима с којима је боравио у Египту, као и својим убедљивим научним стилом, придобио је њихово дивљење и ослабио позицију њиховог властитог управљања.

Покрет караита губи темпо

Сада с недостатком јединства и без добро усклађених противмера, покрет караита изгубио је и темпо и следбенике. С проласком времена, караити су модификовали своја гледишта и начела. Леон Нимој (Leon Nemoy), аутор караитског покрета пише: „Иако је Талмуд теоретски остао забрањен, много талмудског материјала било је неупадљиво укључено у караитско практиковање закона и обичаја.“ У суштини, караити су изгубили своју првобитну намеру и прихватили много од рабинског јудаизма.

У Израелу још увек има око 25 000 караита. Још неколико хиљада могу се пронаћи у другим заједницама, углавном у Русији и Сједињеним Државама. Међутим, поседујући своје властите усмене традиције, они се разликују од првих караита.

Шта можемо научити из историје караита? Да је озбиљна грешка ’укинути реч Божју за предања своја‘ (Матеј 15:6). Да бисмо се ослободили тегобних људских традиција захтева се тачно спознање Писма (Јован 8:31, 32; 2. Тимотеју 3:16, 17). Да, они који траже да знају и да чине Божју вољу не ослањају се на људске традиције. Уместо тога, они марљиво истражују Библију и примењују корисна упутства из Божје надахнуте Речи.

[Фусноте]

[Слика на 30. страни]

Група караита

[Извор]

Из књиге The Jewish Encyclopedia, 1910.