Наше богато духовно наслеђе
ИСПРИЧАО ФИЛИП Ф. СМИТ
„Запаљена је бакља које ће горети широм непознате Африке.“ Како смо били одушевљени читајући горње речи на 75. страни Годишњака Јеховиних сведока за 1992. (1992 Yearbook of Jehovah’s Witnesses)! Ове речи записао је 1931. године наш деда, Френк В. Смит, у писму брату Џозефу Ф. Ратерфорду, тадашњем председнику Watch Tower Societyja. Деда је писао да би известио о проповедничком путовању које су предузели он и његов брат.
Г ОДИШЊАК за 1992. објашњава: „Греј Смит и његов старији брат Френк, двојица одважних слугу пионира из Кептауна [у Јужној Африци], кренули су у британски део источне Африке да истраже могућности ширења добре вести. Узели су ауто, Ди Сото, који су претворили у караван (кућа-аутомобил), укрцали га на брод заједно са 40 кутија књига и отпловили за Момбас, морску луку Кеније.“
У свом писму брату Ратерфорду, деда је описао пут од Момбаса до Најробија, главног града Кеније: „Започели смо најкошмарније путовање аутомобилом које сам икада предузео. Требало нам је четири дана, путујући по читав дан, да пређемо 580 километара... Километар за километром морао сам да излазим како бих с лопатом изравнавао неравнине, пунио рупе и такође секао рогоз и дрвеће да бих направио пролаз кроз мочвару како би точкови ухватили.“
Када су стигли у Најроби, Френк и Греј су радили узастопно 21 дан да би дистрибуисали своју библијску литературу. „Судећи по ономе што смо чули“, писао је деда, „дело је узбуркало религиозни Најроби.“ Након тога, деда је чезнуо да се врати кући свом двогодишњем сину, Доновану, и супрузи Филис, која је очекивала друго дете, нашег оца, Френка. Деда се укрцао на први брод из Момбаса, али је умро од маларије пре него што је стигао кући.
Док смо моја сестра, брат и ја размишљали о том извештају из Годишњака, наше мисли су се вратиле нашем драгом оцу. Године 1991, само неколико месеци пре него што смо добили Годишњак за 1992, умро је од компликација операције на срцу. Иако никада није упознао свог оца, делио је очеву дубоку љубав према Јехови. Како би се деда радовао да зна да је 28 година касније, године 1959, његов син следио његове стопе као хришћански слуга у источној Африци!
Очев рани живот
Наш отац је рођен 20. јула 1931, у Кептауну, два месеца након смрти свог оца, по коме је добио име. Од раних година, тата је показивао своју љубав према Јехови. Када је имао само девет година, стајао је на главној железничкој станици у Кептауну сведочећи с плакатима док су школски другови збијали шалу с њим. У 11. години симболизовао је своје предање Јехови крштењем у води. Понекад је тати било додељено да сам сведочи у служби дуж целе улице. Већ са 18. година, водио је студиј Куле стражаре с једном групом старијих хришћанских сестара у предграђу Кептауна.
Године 1954. Watch Tower Society је објавио да следеће године треба да се одржи међународни конгрес у Европи. Тата је жарко желео да иде, али није имао довољно новца да тамо отпутује из Кептауна. Стога је уговорио да три месеца ради као хемичар у рудницима бакра у Северној Родезији (сада Замбија). Објекти где се обављало истраживање минералне руде били су смештени у афричкој дивљини.
Тата је знао да је у Северној Родезији било много афричких Сведока, па их је зато потражио када је стигао и сазнао је где су одржавали своје састанке. Иако није знао локални језик, ипак се дружио с њима и редовно посећивао састанке Јеховиних сведока у скупштини Рудник. Европљани у рудницима су имали расне предрасуде и показивали су их тиме што су често вербално злостављали Африканце. Међутим, тата је увек био љубазан.
На крају та три месеца, један радник Африканац који није био Сведок пришао је тати и питао: „Знаш ли како те зовемо?“ Човек се насмејао и рекао: „Зовемо те Бвана [Господин] Кула стражара.“
Године 1955, тата је могао да присуствује конгресу „Победоносно Краљевство“ у Европи. Тамо је упознао Мери Захарију, која је следеће године постала његова супруга. Након њиховог венчања, настанили су се у Парми, Охајо, у САД.
У источну Африку
Током обласног конгреса у Сједињеним Државама, упућен је позив делегатима конгреса да служе тамо где је потреба за слугама била већа. Наши родитељи су одлучили да оду у источну Африку. Учинили су баш онако како је предлагао Watch Tower Society. Уштедели су довољно новца да купе повратну карту у случају да тата нема успеха у добијању посла, пошто је само онима који имају дозволу за рад допуштано да станују на тој територији.
Након што су добили пасоше, визе и вакцине, у јулу 1959, тата и мама су трговачким бродом отпловили из Њујорк Ситија у Момбас преко Кептауна. Путовали су четири недеље. У пристаништу у Момбасу хришћанска браћа која су пре њих дошла да служе тамо где је потреба била већа изразили су им срдачну добродошлицу. Када су стигли у Најроби, тата је пронашао писмо које га је чекало. Био је то одговор на његов захтев за радно место хемичара у Одељењу за геолошка мерења у Ентебу, у Уганди. Тата и мама су путовали возом до Кампале, у Уганди, где је тата имао разговор и где је примљен на посао. У то време, у подручју Ентебу-Кампала био је само један Сведок, Џорџ Каду.
Колонијална влада платила је тати да учи локални језик, луганда. Био је одушевљен, пошто је планирао да га у сваком случају научи тако да би могао бити ефикаснији у служби. Касније, тата је чак помагао у превођењу брошурице „Добра вест о Краљевству“ на луганда језик.
Тата је био неустрашив у сведочењу другима. Разговарао је са свим Европљанима у свом одељењу и редовно је учествовао у проповедању Уганђанима. Чак је и сведочио Африканцу јавном тужиоцу Уганде. Човек не само да је слушао поруку о Краљевству већ је позвао тату и маму на вечеру.
Моја сестра, Анти, рођена је 1960, а ја сам се родио 1965. Наша породица је постала веома привржена браћи и сестрама у малој али напредној скупштини у главном граду, Кампали. Као једини Сведоци белци у оближњем Ентебу, имали смо нека забавна искуства. Једном је татин пријатељ неочекивано прекинуо путовање у Ентебу и покушао да контактира с татом. Није успео све док није питао: „Познајете ли овде европски пар који су Јеховини сведоци?“ Особа га је одмах одвезла право до мамине и татине куће.
Такође смо имали тешка искуства, укључујући живот кроз две оружане побуне. Владине трупе су једно време пуцале на све из извесне етничке групе. И дању и ноћу се непрестано пуцало. Пошто је полицијски час био од 18.00 до 6.00, састанци су се одржавали током поподнева у кући мојих родитеља у Ентебу.
Касније, када је укинут полицијски час, тата нас је возио у Кампалу на студиј Куле стражаре. Војник је уперио пушку на нас, зауставио наш ауто и захтевао да зна где смо кренули. Тада сам био само беба а Анти је имала пет година. Када је тата мирно објаснио, показујући војнику наше Библије и литературу, пустио нас је да идемо.
Године 1967, након скоро осам година у Уганди, наши родитељи су одлучили да се врате у Сједињене Држава због здравствених проблема и породичних одговорности. Постали смо део скупштине Канфилд, у Охају, где је тата служио као старешина. Тамо су моји родитељи наставили да воле браћу толико јако колико су волели малу скупштину у Кампали.
Хришћанско одгајање пуно љубави
Године 1971. родио се мој брат Дејвид. Док смо одрастали, одгајани смо у кућној атмосфери која је била пуна љубави и топлине. Нема сумње да је то потицало из односа пуног љубави који су наши родитељи међусобно уживали.
Када смо били мали, тата би нам увек пред спавање читао библијске приче, молио се и онда, без маминог знања, давао би нам чоколаду умотану у сјајан златни папир. Увек смо заједно као породица проучавали нашу Кулу стражару, без обзира где смо били. Док смо били на одмору, једном смо проучавали на планинској падини а једном другом приликом док смо посматрали океан. Тата је често указивао да су то биле неке од његових најсрећнијих успомена. Рекао је да жали оне који су пропустили велику радост коју може донети породични студиј.
Када се ради о показивању љубави према Јехови, тата је поучавао примером. Кад год су стигли нови примерци Куле стражаре или Пробудите се! или када смо добили неку другу публикацију Watchtowera, тата би горљиво гутао њен садржај. Од њега смо научили да на библијску истину не треба гледати олако већ је треба поштовати као драгоцено благо. Један од наших најдрагоценијих поседа је татина Библија с референцама. Практично свака страна је испуњена белешкама сакупљеним из његових проучавања. Сада када читамо његове коментаре с маргина, скоро да још увек можемо чути како нас поучава и саветује.
Веран до краја
Дана 16. маја 1991, док је био у служби на терену, тата је имао срчани напад. Недељу дана касније, имао је операцију на отвореном срцу за коју се чинило да је успешна. Међутим, током ноћи након операције, примили смо телефонски позив из болнице. Тата је крварио, а лекари су били веома забринути. Те ноћи два пута је враћен у операциону салу у настојању да се заустави крварење али није било помоћи. Татина крв се није згрушавала.
Следећег дана, док се татино стање рапидно погоршавало, лекари су прво одвели на страну моју мајку а затим млађег брата да би вршили притисак на њих да пристану да се тати да̂ трансфузија крви. Ипак, тата је претходно разговарао с лекарима да неће прихватити трансфузију крви ни под којим околностима. Објаснио им је своје библијске разлоге за одбијање крви али је рекао да би прихватио бескрвну алтернативу (Левитска 17:13, 14; Дела апостолска 15:28, 29).
Једва приметљиво непријатељство од стране неколико чланова медицинског особља створило је веома напету атмосферу на ОИН (Одељењу интензивне неге). То је, заједно с татиним погоршавајућим стањем, понекад изгледало више од онога што смо могли носити. Понизно смо молили Јехову за помоћ и такође смо настојали да примењујемо практичне предлоге које смо примали. Зато када смо посећивали ОИН, увек смо били добро одевени и пуни поштовања према медицинском особљу. Активно смо се интересовали за татино стање постављајући смисаона питања и захвалили смо се сваком члану особља који је био укључен у бригу око тате.
Наши напори нису остали незапажени од стране медицинског особља. За неколико дана, напета атмосфера променила се у љубазност. Медицинске сестре које су се бринуле за тату наставиле су да проверавају његово напредовање чак и када им више није било додељено да се брину за њега. Један лекар који је био веома груб према нама омекшао је чак до те мере да је питао маму како се сналази. Наша скупштина и рођаци такође су нас подржавали с пуно љубави. Слали су храну, многе утешне дописнице и молили су се за нас.
Нажалост, тата никада није реаговао на начин лечења. Умро је десет дана након прве операције. Дубоко жалимо за татом. Повремено нас савладају осећања губитка. На срећу, наш Бог обећава да ће ’свакодневно носити бреме за нас‘ (NW) а ми смо научили да се ослањамо на њега као никада пре (Псалам 68:20).
Сви смо одлучни да и ми наставимо да верно служимо Јехови тако да ћемо имати радост да тату видимо у новом свету (Марко 5:41, 42; Јован 5:28; Дела апостолска 24:15).
[Слика на 21. страни]
Френк Смит са својом мајком, Филис, у Кептауну
[Слика на 22. страни]
Тата и мама у време њиховог венчања
[Слика на 23. страни]
За прво крштење у Ентебу, браћа су изнајмила један од главних афричких базена
[Слика на 23. страни]
Поздрав на уобичајен начин
[Слика на 24. страни]
Тата и мама кратко пре татине смрти