Слеђење стопа мојих родитеља

ИСПРИЧАЛА ХИЛДА ПАЏЕТ

„Мој живот је посвећен служби Највишега“, гласи новински извештај, „и ја не могу служити двојици господара“. Ове речи из моје изјаве пред британским Министарством рада и властима Државне службе године 1941. представљале су мој разлог за одбијање њиховог налога да обављам болнички посао током Другог светског рата. Кратко након тога осуђена сам и изречена ми је казна од три месеца затвора због мог одбијања.

ШТА ме је довело у ову неприлику? Не, није то био неки младалачки ћеф или бунтовно понашање. Уместо тога, разлози потичу још из времена кад сам још била дете.

Татина ревност за Краљевство

Рођена сам 5. јуна 1914. у Хорсфорту у близини Лидза, на северу Енглеске. Моји родитељи, Аткинсон и Пети Паџет, били су учитељи у недељној школи и чланови хора у Првобитној методистичкој цркви где је тата свирао оргуље. Кад сам била беба, наш дом је био срећан дом осим у једној ствари. Стање у свету је забрињавало тату. Мрзео је рат и насиље и веровао је у библијску заповест: „Не убиј“ (Излазак 20:13).

Године 1915. влада је подстицала све младе мушкарце да се добровољно придруже војсци и тако избегну регрутовање. Упркос неким сумњама тата је цео дан стајао на киши чекајући свој ред да се пријави као војник. Баш следећег дана, цео његов живот се променио!

Док је радио као водоинсталатер у једној великој кући, разговарао је с другим радницима о светским догађајима. Баштован му је уручио један мали трактат, Сакупљање Господових драгуља. Тата га је донео кући, читао и опет читао. „Ако је ово истина“, рекао је, „онда је све друго погрешно.“ Следећег дана је тражио више информација и три недеље сваке ноћи до раних јутарњих сати проучавао је Библију. Знао је да је пронашао истину! За недељу, 2. јануар 1916, његов дневник каже: „Ујутро отишао у цркву, увече отишао код IBSA [Удружење међународних истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати у Енглеској] — проучавање Јеврејима 6:9-20 — моја прва посета браћи.“

Ускоро се појавило противљење. Наши рођаци и пријатељи из цркве мислили су да је тата полудео. Али тата се одлучио. Живео је за састанке и проучавање и до марта је симболизовао своје предање Јехови крштењем у води. Након неколико недеља колико је тата ишао сам на састанке, мајци је било доста. Ставила ме је у колица и пешачила осам километара до Лидза, и стигла баш кад се састанак завршио. Можете само замислити татину радост. Од тада па надаље, наша породица је била уједињена у Јеховиној служби.

Татин положај је био веома тежак — добровољац у војсци а онда за неколико недеља, лице које одбија да служи војску због моралних и верских убеђења. Кад је био позван одбио је да узме пушку а до јула 1916. суочио се с првим од пет суђења пред војним судом и био осуђен на 90 дана затвора. Након што је одслужио прву казну, тата је имао две недеље одмора, након чега је уследило друго суђење и још 90 дана затвора. Након другог периода казне затвора, премештен је у санитетску јединицу британске војске, а 12. фебруара 1917. отпловио је транспортним бродом за Руан, у Француској. Његов дневник наводи да је тамо сваког дана постајао све огорченији због свог положаја. Схватио је да је једноставно крпио војнике да би се вратили назад и борили.

Поново је одбио да сарађује. Овога пута војни суд му је изрекао казну од пет година у британском војном затвору у Руану. Кад је тата стално питао да буде премештен у државни затвор као лице које одбија да служи војску због моралних и верских убеђења, кажњен је с три месеца на хлебу и води, након чега је следила редовна затворска храна све док му се није повећала тежина; затим је цео процес поновљен. Дању су му руке биле везане лисицама на леђима а током ноћи и у време оброка спреда. Целог живота је носио ожиљке на ручним зглобовима где су се премале лисице заривале у његово месо, и правиле гнојаве ране. Такође је имао ланац на нози повезан с његовим појасом.

Војне власти су чиниле све што је било у њиховој моћи да сломе његов дух али безуспешно. Одузели су му Библију и књиге. Није имао ни једно писмо од куће, нити је могао да пошаље иједно. Након две године одлучио је да покаже своје поштење тиме што је почео штрајк глађу. Седам дана држао се своје одлуке, нити је јео нити је пио, што је довело до тога да буде премештен у затворску болницу, озбиљно болестан. Доказао је оно што је желео, мада је због тога скоро изгубио живот. У каснијим годинама је признао да је било погрешно што је угрозио свој живот на овај начин и да више никада не би предузео такав корак.

Рат се завршио у новембру 1918. а тата је још увек био у затвору у Руану, али почетком следеће године био је премештен у државни затвор у Енглеској. Замислите његову радост када је примио сва мамина писма и пошиљке које су се накупиле, заједно с његовом драгоценом Библијом и књигама! Одведен је у затвор Винчестер, где се сусрео с једним младим братом чије је искуство из ратног доба било слично његовом. Звао се Франк Плат, који је касније служио у лондонском Бетелу много година. Средили су да се сретну следећег дана, али до тада је Франк био премештен негде другде.

Дана 12. априла 1919. мама је добила телеграм: „Халелуја! Долазим кући — зови Лондон.“ Какво време радовања након три године испита, кушње и раздвојености! Татина прва мисао била је да телефонира и да се сретне с браћом из лондонског Бетела. У улици Крејван Терас 34 изражена му је добродошлица пуна љубави. Након што се окупао, обријао, обукао позајмљено одело и ставио шешир, тата се вратио кући. Можете ли замислити наше поновно сједињење? Тада сам имала скоро пет година и нисам га се сећала.

Први састанак који је тата посетио након што је добио слободу био је Меморијал. Кад се попео степеницама у дворану, кога је требало да сретне ако не Франка Плата, који је био премештен у војну болницу у Лидзу. Какву су радост имали у дељењу својих искустава! Од тада па до његовог изласка из болнице, Франк је наш дом учинио својим другим домом.

Мамина верна служба

Све време док тата није био ту, мама је другима прала веш да би допунила свој оскудан приход од власти. Браћа су била тако љубазна према нама. Сваких неколико недеља један од скупштинских старешина уручио јој је један мали коверат који је садржавао анонимни поклон. Мама је увек говорила да је љубав браће оно што ју је привукло ближе Јехови и помогло да издржи кроз та искушавајућа времена. Верно је посећивала скупштинске састанке кроз све време татине одсутности. Њен најжешћи испит био је када више од годину дана није знала да ли је тата жив или мртав. Као додатно бреме, и мама и ја смо 1918. оболеле од шпанске грознице. Људи су умирали свуда око нас. Суседи који су одлазили да помогну суседима оболевали су и умирали. Нема сумње да је несташица хране у то време потпомогла томе да се смањи отпорност људи на инфекцију.

За нашу породицу показале су се тако истинитима речи апостола Петра: „Бог... он да вас, пошто за кратко време претрпите, усаврши, утврди, укрепи и утемељи“! (1. Петрова 5:10). Патња мојих родитеља уградила је у њих непоколебљиву веру у Јехову, апсолутно уверење да се он брине за нас и да нас ништа не може раздвојити од љубави Божје. Била сам нарочито благословљена што сам имала такво одгајање у вери (Римљанима 8:38, 39; 1. Петрова 5:7).

Служба у младости

Након татиног ослобођења, служба за Краљевство постала је центар нашег живота. Не сећам се да смо икада пропустили неки састанак, осим због болести. Ускоро након што се вратио кући, тата је продао свој фото-апарат с фотографском плочом и мамину златну наруквицу да бисмо могли да присуствујемо једном конгресу. Иако себи нисмо могли приуштити одморе, никада нисмо пропустили ове скупове, укључујући и оне у Лондону.

Прве две или три године после рата биле су време освежења. Тата и мама су у потпуности искористили све прилике за пријатељство и дружење. Могу се сетити како бисмо посећивали другу браћу и сестре, и ја, као мала девојчица, седела бих бојећи и цртајући док су одрасли разговарали сатима и сатима о новим разумевањима истине. То што су разговарали, певали уз оргуље, уживали у љубазном пријатељству, учинило их је веома срећним и освеженим.

Родитељи су ме веома строго одгајали. У школи сам се издвајала као другачија, чак у петој години, тако што сам носила свој „Нови завет“ да га читам док је разред учио катехизам. Касније сам парадирала пред целом школом као „лице које одбија да служи војску због моралних и верских убеђења“ јер нисам учествовала у прослави Дана примирја.a Није ми жао због мог одгоја. У ствари, била је то заштита и олакшало ми је да останем на ’тесном путу‘. Где год су моји родитељи ишли, на састанак или у службу, била сам тамо (Матеј 7:13, 14).

Нарочито се сећам тог недељног јутра када сам први пут почела сама да проповедам. Имала сам само 12 година. Када сам била у тинејџерским годинама сећам се да сам једног недељног јутра најавила да ћу остати код куће. Нико ме није критиковао или присиљавао да изађем, тако да сам седела у врту проучавајући своју Библију и осећајући се потпуно нелагодно. Након две или три недеље таквог понашања, рекла сам тати: „Мислим да ћу овог јутра ићи с вама!“ Од тада па надаље увек сам ишла напред.

Како је била дивна 1931. година! Не само да смо добили наше ново име, Јеховини сведоци, већ сам била подроњена док смо били на националном конгресу у дворани Александра Палас, у Лондону. Никада нећу заборавити тај дан. Носили смо дугачке, црне одоре и мени се десило да имам једну мокру коју је већ користио други кандидат!

Као дете увек сам имала амбицију да будем колпортер, како су тада били познати пуновремени проповедници. Док сам одрастала, осећала сам да треба да учиним више у Јеховиној служби. Тако сам се у марту 1933, у 18. години, придружила редовима пуновремених слугу.

Посебна радост за нас биле су „пионирске недеље“ у извесним великим градовима, где је до дванаест пуновремених слугу долазило заједно, остајало код локалне браће и радило као тим. Уручивали смо брошурице религиозним вођама и другим истакнутим људима. Требало је храбрости да им се приђе. Углавном смо примани с презиром, и многима од нас су залупили врата пред носом. То нас није бринуло јер је наш ентузијазам био толико велик да смо се радовали да нас грде због Христовог имена (Матеј 5:11, 12).

У Лидзу смо адаптирали једна колица, трицикл и татин мотоцикл и приколицу, а касније његов ауто да носе машину за преношење снимљених емисија. Два брата би изашла на улицу с машином, пустили музички снимак да привуче људе и изведе их на врата, а онда би уследио петоминутни снимљени говор брата Ратерфорда. Затим би се преместили у следећу улицу док смо ми, објавитељи, наступали и нудили библијску литературу.

Годинама смо сваке недеље увече након састанка одлазили на трг испред градске већнице где се налазио кутак за говорнике и пружали подршку тиме што смо слушали један једночасовни снимљени говор брата Ратерфорда, уручивали летке и контактирали са свима који су показивали интерес. Тамо смо постали добро познати. Чак нас је и полиција поштовала. Једне вечери сакупили смо се као и обично када смо у даљини чули звук добоша и оркестра. Ускоро је парада од око сто фашиста марширала низ друм. Марширали су унаоколо иза нас и зауставили се с високо подигнутим заставама. Оркестар је стао и завладала је тишина баш кад се проломио глас брата Ратерфорда: „Нек поздрављају своје заставе и прослављају људе ако желе. Ми ћемо обожавати и прослављати једино Јехову нашег Бога!“ Питали смо се шта ће се затим догодити! Ништа се није десило, осим што су добили добро сведочанство а полиција их је ућуткала тако да смо могли одслушати остатак јавног предавања.

До сада је фонограф улазио у употребу да би нам помогао да дамо велико сведочанство. На прагу смо пажљиво гледали у плочу да бисмо охрабрили људе да пуних пет минута слушају снимљену библијску проповед. Домаћини су нас често позивали унутра и било им је драго да поново дођемо и пустимо више плоча.

Година 1939. била је пуна посла и тешкоћа, уз избијање противљења и насиља. Пре једног од наших конгреса, браћа су доживела поприлично уличних насртања руље и узвикивања. Тако су током тог скупа направили планове да посебна група браће у аутомобилима проповеда у немирним подручјима док су сестре и друга браћа одлазили тамо где је било сигурније. Радећи с групом у једној улици, отишла сам низ пасаж да посетим куће иза улице. Док сам била на вратима, чула сам да је почела нека гунгула — било је викања и довикивања на улици. Једноставно сам наставила да разговарам са особом на вратима, продужавајући разговор док нисам чула да су се ствари стишале. Онда сам изашла из пасажа и крочила на улицу да бих сазнала да су друга браћа и сестре направили панику кад нису могли да ме пронађу! Ипак, касније у току дана изазивачи нереда су покушали да прекину наш састанак, али су их браћа извела напоље.

Избија Други светски рат

До сада је регрутација била на снази и многа млада браћа била су затворена од три до дванаест месеци. Тата је тада добио додатну предност, предност да посећује браћу у затвору. Сваке недеље водио је Студиј Куле стражаре у локалном затвору. Средом увече је посећивао браћу у њиховим ћелијама. Зато што је и сам имао тако дуго и тешко затворско искуство током Првог светског рата, било му је нарочито драго да служи онима који су пролазили кроз сличне кушње. То је радио 20 година, све до своје смрти 1959.

До 1941. навикли смо се на огорченост и непријатељство који су многи људи изражавали због нашег става неутралности. Није било лако стајати на улицама с часописима и суочавати се с тим. У исто време радовали смо се да помажемо избеглицама које су се сместиле у нашем подручју. Летонци, Пољаци, Естонци, Немци — каква је била радост видети како су њихове очи светлуцале кад су угледали Кулу стражару или Утеху (сада Пробудите се!) на свом језику!

Затим је дошла моја кушња због неутралног става који сам заузела током Другог светског рата. Закључана у својој ћелији 19 сати дневно, схватила сам да је затворски живот тежак. Прва три дана су била најтежа, јер сам била сама. Четвртог дана, позвана сам у управникову канцеларију где сам затекла две друге девојке које су стајале. Једна од девојака ми је шапнула: „Зашто си у затвору?“ Рекла сам: „Изненадила би се да знаш.“ Питала је напетим шапатом: „Јеси ли ЈС?“ Друга девојка ју је чула и питала нас обе: „Јесте ли ви ЈС?“ и све три смо се бациле једна другој у загрљај. Више нисмо биле саме!

Дивна пуновремена служба

Ослобођена из затвора, наставила сам своју пуновремену службу, а једна шеснаестогодишња девојка која је управо напустила школу придружила ми се. Преселиле смо се у Илкли, диван град на граници јоркширске долине. Пуних шест месеци ревно смо покушавале да пронађемо подесно место за наше састанке. Коначно смо изнајмиле малу гаражу, коју смо претвориле у Дворану Краљевства. Тата нам је дошао у помоћ, побринувши се за осветљење и грејање. Такође је украсио ту грађевину за нас. Годинама нас је подупирала оближња скупштина, додељујући браћу сваке недеље да држе јавна предавања. Уз Јеховин благослов напредовали смо и расли и коначно је успостављена скупштина.

У јануару 1959. тата је изненада оболео. Позвана сам кући, а он је умро у априлу. Године које су следиле биле су тешке. Мамино здравље је попуштало а с њим и њено памћење, што је за мене представљало борбу. Али Јеховин дух ме је држао, и била сам у могућности да се бринем за њу све до њене смрти 1963.

Имала сам много благослова од Јехове кроз све ове године. Превише их је да бих их испричала. Посматрала сам како моја матична скупштина расте и дели се четири пута, и како шаље објавитеље и пионире, неке као мисионаре у земље тако далеке као што су Боливија, Лаос и Уганда. Околности да се удам и скрасим никада ми нису биле наклоњене. Нисам жалосна због тога; била сам презапослена. Иако немам својих телесних рођака, имам много деце и унучади у Господу, чак стоструко (Марко 10:29, 30).

Често позивам младе пионире и друге младе у мој дом да се радују хришћанском дружењу. Заједно се припремамо за Студиј Куле стражаре. Такође причамо искуства и певамо песме Краљевства, баш као што су то радили моји родитељи. Окружена срећном групом младих људи, задржавам младалачку и срећну перспективу. За мене не постоји бољи живот од пионирске службе. Захвална сам Јехови што сам имала предност да следим стопе мојих родитеља. Молим се да и даље могу служити Јехови у сву вечност.

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

Хилда Паџет са својим родитељима, Аткинсоном и Пети

[Слика на 23. страни]

Трактат који је подстакао татин интерес за истину