Чувај се самоправичности!
У ПРВОМ веку, фарисеји су уживали добар углед да су праведни обожаваоци Бога. Били су озбиљни истраживачи Писма и често су се молили. Неки људи су сматрали да су благи и разумни. Јеврејски историчар Јосиф је писао: „Фарисеји су срдачни једни према другима и развијају складне односе са заједницом.“ Није чудо да су вероватно били најпоштованији и високо цењени појединци у јеврејском друштву у то време!
Међутим, реч „фарисејски“ и повезани термини данас су увредљиви, синонимни са дволичан, самоправичан, лицемеран, претерано побожан и онај који даје празна обећања. Зашто су фарисеји изгубили своје добро име?
То је било зато што Исус Христ, за разлику од већине Јевреја, није био обманут спољашњим изгледом фарисеја. Упоредио их је са ’окреченим гробовима, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте‘ (Матеј 23:27).
Истина, они су изговарали дуге молитве док су стајали на јавним местима, али то је било само зато да их виде други, као што је Исус рекао. Њихово обожавање је било пуко претварање. Волели су истакнута места на вечерњим оброцима и прва места у синагогама. Иако су сви Јевреји били обавезни да носе ресе на својој одећи, фарисеји су покушавали да импресионирају људе тиме што су носили претерано дугачке ресе. Поносно су показивали своје увећане кутијице које су садржавале стихове које су носили као амајлије (Матеј 6:5; 23:5-8). Њихово лицемерство, похлепа и охолост коначно су им донели срамоту.
Исус је изразио Божје одбацивање фарисеја: „Лицемери! добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Народ овај устима својим ме поштује, али срце његово далеко је од мене. Узалуд ме они поштују учећи прописе људских заповести“ (Матеј 15:7-9). Њихова правичност била је заиста самоправичност. Разумљиво је што је Исус упозорио своје ученике: „Чувајте се квасца фарисејскога“ (Лука 12:1). И ми се данас морамо ’чувати‘ самоправичности, или пазити да не постанемо религиозни лицемери.
Чинећи то, треба да признамо да особа не постаје самоправична преко ноћи. Уместо тога, ова тенденција се прогресивно увлачи током времена. Чак нехотично појединац може стећи непожељне особине фарисеја.
Супериоран став
Које су неке особине којих се морамо ’чувати‘? Самоправични појединци обично „говоре, држе се и изгледају као да никада нису погрешили“, објашњава Encyclopædia of Religion and Ethics. Самоправичан је такође хвалисав и рекламира себе, што је био један од највећих проблема код фарисеја.
Исус је описао овај фарисејски став једном илустрацијом: „Два човека уђоше у храм да се моле; један беше фарисеј а други цариник. Фарисеј, укрућен, мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што ја нисам као други људи: грабљивци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим два пута у недељи, дајем десетак од свих прихода својих.“ Насупрот томе цариник је понизно признао своје пропусте и показао се праведнијим од хвалисавог фарисеја. Исус је упутио ову илустрацију онима који „увераваху себе да су праведници, а друге потцењиваху“ (Лука 18:9-14).
Као несавршени људи повремено можда сматрамо да смо бољи од других због наших природних способности или предности. Али хришћани треба брзо да одбаце такве мисли. Можда имаш много година искуства у хришћанском живљењу. Можда си вешт учитељ Библије. Или можда изјављујеш да си помазан да владаш са Христом на небу. Неки у скупштини уживају посебне предности као пуновремене слуге, старешине или слуге помоћници. Питај се: ’Како би се Јехова осећао ако бих искористио оно што ми је дао као основу да сматрам себе супериорнијим у односу на друге?‘ Сигурно је да му се то не би допало (Филипљанима 2:3, 4).
Кад хришћанин испољава дух супериорности због својих Богом даних способности, предности или ауторитета, он у ствари краде од Бога славу и част коју једино Он заслужује. Библија јасно опомиње хришћане да ’немају превелико мишљење о себи‘. Она нас подстиче: „Будите једне мисли међу собом. Не идите за оним што је високо, него да вас привуче оно што је смерно. Не будите пред очима својим мудри“ (Римљанима 12:3, 16).
„Не судите“
Према једној библијској енциклопедији, самоправична особа „сматра себе или морално честитом или да је у исправном односу с Богом због свог држања слова законских захтева без обзира на њихов дух“. Друго дело описује самоправичне као „претерано религиозне људе који све своје време троше на тражење злоће у другима“.
Фарисеји су били криви за то. С временом су њихова правила која су начинили људи изгледала важнија од Божјих закона и начела (Матеј 23:23; Лука 11:41-44). Наименовали су себе судијама и били су склони да осуђују свакога ко није удовољавао њиховим самоправичним мерилима. Њихов супериоран став и претерано самопоштовање створили су потребу да контролишу друге људе. Разбеснела их је њихова неспособност да контролишу Исуса тако да су планирали његово убиство (Јован 11:47-53).
Како је непријатно бити у друштву некога ко себе поставља судијом, увек тражећи пропусте, проучавајући и контролишући све око себе. Заиста, нико у скупштини нема ауторитет да другима намеће своја мишљења и правила која је сам направио (Римљанима 14:10-13). Уравнотежени хришћани схватају да многи аспекти свакодневног живота спадају у област личних одлука. Нарочито они који имају тенденцију да буду перфекционисти и захтевни, морају избегавати да суде другима.
Истина, хришћанска скупштина је овлашћена да има смернице које доприносе глатком функционисању Јеховине земаљске организације (Јеврејима 13:17). Али неки изврћу те смернице или додају своја властита правила. У једном подручју сви мушкарци у Теократској школи службе морају носити одело и закопчати сако када држе говор. Ученик који би пропустио да то учини био би дисквалификован од држања будућих говора. Уместо да се праве таква крута правила зар не би било разумније и у складу с духом Божје Речи пружити љубазно, лично вођство ако је потребно (Јаков 3:17).
Самоправичност такође може унапређивати гледиште да ако хришћанин подноси многе личне тешкоће он мора бити духовно мањкав. То је управо оно што су самоправични Елифас, Вилдад и Софар мислили о верном Јову. Они нису имали комплетну слику о ситуацији, тако да је било дрско од њих да оптуже Јова за чињење зла. Јехова их је укорио због њихове изврнуте процене Јовових кушњи. (Види Јов, поглавља 4, 5, 8, 11, 18, 20.)
Погрешно вођена ревност
Самоправичност и ревност су често међусобно повезане. Апостол Павле је говорио о Јеврејима наклоњеним религији као да имају „ревност за Бога, али без разума [“али не према тачном спознању“, NW]. Не познајући правде Божје, и гледајући да своју правду утврде, они се не покорише правди Божјој“ (Римљанима 10:2, 3). Као фарисеј, Павле је и сам био екстремно реван, иако је његова ревност била погрешно вођена и није била заснована на Јеховиној правичности (Галатима 1:13, 14; Филипљанима 3:6).
Библија прикладно опомиње: „Не буди преко мере праведан, и не покажи се сувише мудар: Зашто себе да упропастиш?“ (Проповедник 7:16). У скупштини један хришћанин може стартовати савесно, али његова савесност и ревност могу се дегенерисати у самоправичност. Када је вођена људском мудрошћу уместо Јеховином правичношћу, религиозна ревност може повредити друге. Како?
На пример, родитељи могу постати преокупирани бригом за духовне потребе других, и у току тога могу занемарити потребе своје властите породице. Или родитељи могу бити претерано ревни, захтевајући од своје деце више него што она могу урадити (Ефесцима 6:4; Колошанима 3:21). Нека деца, у немогућности да испуне такве неразумне захтеве, реагују тако што воде двоструки живот. Разуман родитељ ће узети у обзир ограничења своје породице и учиниће подесна прилагођавања. (Упореди с Постањем 33:12-14.)
Екстремна ревност такође нас може лишити такта, уживљавања и нежности, што је од виталног значаја у нашем поступању с другима. Особа може радити веома напорно на унапређивању интереса Краљевства. Међутим, њена екстремна ревност може повредити људе дуж тог пута. Павле је рекао: „Кад бих имао и дар прорицања, и знање свих тајни, и цело познање, и кад бих имао и сву веру, да бих и горе могао да премештам, а љубави не имао, био бих ништа. И кад бих раздао све имање своје да сиромахе нахраним, и предао и тело своје да се сажеже, а љубави не имао, ништа ми све то не би помогло“ (1. Коринћанима 13:2, 3).
Бог показује наклоност према понизнима
Као хришћани потребно је да препознамо претњу самоправичности пре него што она избије. Морамо избегавати супериоран став, навику да судимо другима и слепу ревност засновану на људској мудрости.
Док се ’чувамо‘ фарисејских ставова, уместо да судимо другима као самоправични, било би боље да се усмеримо на наше властите тенденције и нагињања. Истина, Исус је судио фарисејима и осудио их као ’пород гујин‘ који заслужује вечно уништење. Али Исус је могао читати људска срца. Ми не можемо (Матеј 23:33).
Тражимо Божју правду а не нашу властиту (Матеј 6:33). Само тада можемо имати Јеховину наклоност, јер све нас Библија саветује: „Сви се један према другом опашите смерношћу, јер ’Бог се супротставља охолима, а понизнима даје благодат‘“ (1. Петрова 5:5, Ча).