’Оборен сам, али нисам уништен‘

ИСПРИЧАО УЛФ ХЕЛГЕСОН

Јула 1983, лекари који су били нагнути нада мном узвикнули су: „Будан је!“ У компликованој операцији која је трајала 15 часова из моје кичмене мождине је био уклоњен тумор дуг 12 центиметара. Остао сам потпуно парализован.

НЕКОЛИКО дана касније, пребачен сам у једну болницу удаљену скоро 60 километара од мог родног града Хелсингборга, на југу Шведске. Тамо сам започео с програмом рехабилитације. Физиотерапеут је рекао да ће бити изузетно тешко, али сам ја ипак једва чекао да почнем. Збиља сам желео да опет ходам. Марљиво се држећи свакодневног петочасовног програма вежби, брзо сам напредовао.

Месец дана касније кад је путујући надгледник служио нашој скупштини, он и друге хришћанске старешине су прешли дугачак пут да би у мојој болничкој соби одржали састанак са скупштинским старешинама. Како се моје срце обрадовало том доказу братске љубави! Сестре са одељења су након састанка целу групу послужиле чајем и сендвичима.

Лекари су у почетку били запањени мојим напретком. Након три месеца могао сам да седим усправно у својим колицима и чак да стојим неколико тренутака. Био сам срећан и потпуно решен да опет ходам. Моја породица и сухришћани су ми током својих посета пружали пуно охрабрења. Чак сам могао да идем кући на краће периоде.

Право погоршање

Међутим, након тога нисам постигао никакав даљњи напредак. Ускоро ми је физиотерапеут саопштио болну вест: „Неће вам бити ништа боље него што је сад!“ Сада је циљ био да ме ојачају како бих се сам могао кретати у колицима. Питао сам се шта ће бити са мном. Како ће се снаћи моја жена? И она сама је имала озбиљну операцију и била јој је потребна моја помоћ. Да ли ће ми бити потребна стална нега у некој установи?

Пао сам у дубоку депресију. Моја снага, храброст и енергија су се истрошили. Пролазили су дани, а ја сам остао непокретан. Нисам био само физички парализован, већ сам такође био умртвљен емоционално и духовно. Био сам ’оборен‘. Увек сам себе сматрао духовно јаким. Имао сам чврсто укорењену веру у Божје Краљевство (Данило 2:44; Матеј 6:10). Био сам уверен у библијско обећање да ће све болести и слабости бити излечене у Божјем праведном новом свету и да ће тамо цело човечанство бити обновљено до савршеног здравља (Исаија 25:8; 33:24; 2. Петрова 3:13). Сада сам се осећао парализовано не само физички већ и духовно. Осећао сам да сам ’уништен‘ (2. Коринћанима 4:9, Ча).

Пре него што наставим, дозволите ми да вам кажем нешто о свом пореклу.

Срећна породица

Родио сам се 1934. и увек сам имао добро здравље. Почетком 1950-их, упознао сам Ингрид и узели смо се 1958. и настанили у граду Ерстерсенду, у централној Шведској. Прекретница у нашем животу наступила је 1963. кад смо почели да проучавамо Библију с Јеховиним сведоцима. До тада смо имали троје мале деце — Еву, Бјорна и Лину. Ускоро је цела наша породица проучавала и добро напредовала у спознању библијских истина.

Убрзо након што смо почели да проучавамо, преселили смо у Хелсингборг. Тамо смо се моја жена и ја предали Јехови и крстили се 1964. Били смо још срећнији кад се 1968. крстила наша најстарија кћерка, Ева. Седам година касније, 1975, Бјорн и Лина су се такође крстили, а следеће године ја сам био наименован за старешину у хришћанској скупштини.

Мој световни посао ми је омогућавао да се добро бринем за материјалне потребе моје породице. Наша срећа се повећала кад су Бјорн и Лина кренули у пуновремену службу. Бјорн је ускоро био позван да служи у канцеларији подружнице Јеховиних сведока у Арбоги. Живот нам се, да тако кажем, смешио. Онда сам, почетком 1980, почео да осећам физичке последице тумора који је коначно био уклоњен у оној великој операцији из 1983.

Надвладавање духовне парализе

Кад ми је било речено да више нећу ходати, изгледало ми је да се око мене све срушило. Како сам повратио духовну снагу? Било је лакше него што сам мислио. Једноставно сам узео своју Библију и почео да читам. Што сам више читао, добијао сам више духовне снаге. Највише сам ценио Исусову Беседу на гори. Читао сам је увек изнова и медитирао о њој.

Обновио сам свој радостан став према животу. Кроз читање и медитирање, почео сам да запажам могућности уместо препрека. Поново сам стекао жељу да другима преносим библијске истине, и ту жељу сам задовољио тако што сам сведочио особљу болнице и другима које сам сретао. Моја породица ме је у потпуности подупирала и били су поучени како да се брину за мене. Коначно сам могао да напустим болницу.

Најзад сам био код куће. Како је то срећан дан био за све нас! Моја породица је направила један распоред који је укључивао бригу за мене. Мој син, Бјорн, одлучио је да напусти рад у канцеларији подружнице Јеховиних сведока и вратио се кући да помогне у бризи око мене. Било је изузетно утешно бити предмет тако много љубави и бриге од стране моје породице.

Суочавање с још једним погоршањем

Међутим, с проласком времена моје здравље се погоршавало и тешко сам се кретао. Напослетку, упркос преданим напорима моје породице, више нису могли да се брину за мене код куће. Зато сам мислио да би било најбоље да уђем у дом за збрињавање. То је опет значило промене и нову рутину. Али, нисам дозволио да то буде духовно погоршање.

Никада нисам престајао да читам Библију и истражујем. Стално сам размишљао о томе шта могу да учиним, а не шта не могу. Медитирао сам о духовним благословима које имају сви Јеховини сведоци. Остао сам близу Јехове у молитви и користио сам сваку прилику да проповедам другима.

Сада ноћи и део дана проводим у дому за збрињавање. Послеподнева и вечери проводим или код куће или на нашим хришћанским састанцима. Социјална служба се брине за редован превоз на састанке и са њих, и до мог дома и назад. Моја одана породица, браћа из скупштине и особље дома за збрињавање на диван се начин брину за мене.

Чиним шта могу

Себе не сматрам инвалидом, и моја породица као и моја хришћанска браћа не поступају са мном као с инвалидом. Ја сам збринут с пуно љубави, што ми омогућује да и даље ефикасно служим као старешина. Сваке седмице водим један Скупштински студиј књиге, као и седмични скупштински студиј Куле стражаре у Дворани Краљевства. Тешко ми је да окрећем странице Библије, тако да је неко додељен да ми помаже да то радим на састанцима. Водим састанке и држим предавања са својих колица.

Тако још увек могу обављати многе ствари у којима сам уживао раније, укључујући вршење пастирских посета (1. Петрова 5:2). То чиним кад ми браћа и сестре дођу за помоћ или савет. Такође користим телефон, преузимајући иницијативу тако што телефонирам другима. Охрабрење које произилази из тога је узајамно (Римљанима 1:11, 12). Један брат је скоро рекао: „Баш онда кад сам обесхрабрен, ти ме назовеш и развеселиш.“ Али, и ја сам охрабрен, знајући да Јехова благосиља моје напоре.

Пре и после састанака, имам дивно друштво деце из скупштине. Пошто седим у својим колицима, ми разговарамо на истој висини. Свиђа ми се њихова искреност и отвореност. Један дечачић ми је једном рекао: „Ти си изузетно леп инвалид!“

Тиме што се усредсређујем на оно што могу да урадим уместо да се секирам због онога што не могу, ја уживам док служим Јехови. Много сам научио из онога што ми се догодило. Схватио сам да се ми обучавамо и јачамо кроз кушње кроз које пролазимо (1. Петрова 5:10).

Примећујем да многи здрави људи не увиђају да увек морамо озбиљно схватити обожавање нашег небеског Оца. Ако то не учинимо, наш распоред проучавања, састанака и службе на терену може постати само рутина. Сматрам да су те припреме од животног значаја за преживљавање кроз крај овог света у Божји обећани земаљски Рај (Псалам 37:9-11, 29; 1. Јованова 2:17).

У својим срцима увек морамо одржавати живом наду у живот у Божјем новом свету који долази (1. Солуњанима 5:8). Такође сам научио да се не предајем у борби против било које тенденције да се обесхрабрим. Научио сам да на Јехову гледам као на свог Оца и на његову организацију као на своју Мајку. Сада схватам да ако ми уложимо напор, Јехова може употребити било кога од нас да буде његов ефикасан слуга.

Иако сам понекад осећао да сам, такорећи, ’оборен‘, ја нисам ’уништен‘. Јехова и његова организација ме никада нису оставили, а исто тако ни моја породица и моја хришћанска браћа. Захваљујући томе што сам посегнуо за Библијом и почео да је читам, повратио сам духовну снагу. Захвалан сам Јехови Богу, који даје ’снагу изнад оног што је нормално‘ кад се уздамо у њега (2. Коринћанима 4:7, NW).

С потпуним уверењем и тоталним поуздањем у Јехову, ја једва чекам будућност. Уверен сам да ће Јехова Бог веома скоро испунити своје обећање о обновљеном рају овде на земљи заједно са свим дивним благословима које ће он донети (Откривење 21:3, 4).