Стогодишњак а и даље крепак

ИСПРИЧАО РАЛФ МИЧЕЛ

Мој отац, човек средње висине, био је методистички проповедник. Сваке две или три године премештали су га од цркве до цркве у низу углавном малих градова, међу којима је и Ашвил, у Северној Каролини, у САД, где сам рођен фебруара 1895. Тако сам одрастао прилично упућен у хришћански свет.

СЕЋАМ се како су ме као дечака водили до „клупе ожалошћених“ на састанцима буђења вере да се напуним светим духом — како бих „примио веру“, како су то они називали. Рекли су ми да исповедам своје грехе, држим Десет заповести и будем добар. Тако ћу отићи на небо кад будем умро. ’Па‘, рекао сам себи, ’мислим да ћу ићи у пакао јер не могу бити довољно добар за небо.‘ Сматрао сам да су само одрасли — нарочито проповедници — живели по библијским мерилима.

Али чак и пре мојих тинејџерских година, почео сам да примећујем лицемерство у религији. На пример, мој отац би жртвовао материјалне потребе своје породице само да би обезбедио велику суму новца за бискупов фонд на генералном састанку. Надао се да ће му ово дати службу у некој већој цркви. Сећам се једног локалног проповедника који је био и узгајивач памука. Чезнуо је да добије истакнут положај, па је продао сто бала памука и отишао на састанак с џеповима пуним пара. Кад је изгледало да су добили сав могући новац од присутних — који су углавном били проповедници — овај проповедник и узгајивач памука, скочио је и повикао: „Је ли ово све што дајете вашем бискупу? На сваког проповедника који да̂ пет долара, ја ћу дати десет долара!“ Прикупљено је преко хиљаду долара, и бискуп је наименовао овог човека да буде председавајући старешина моме оцу. Нисам могао веровати да је овакво наименовање долазило од Бога. Од тада па надаље био сам сумњичав на све што је имало везе с религијом.

Регрутовали су ме кад су се Сједињене Државе уплеле у Први светски рат. Добро се сећам како сам слушао војне свештенике који су нама војницима проповедали о лојалној борби за нашу домовину и то је само повећало моје гнушање према религији. Моји циљеви су били да преживим, довршим своје школовање и да се затим оженим. У мојим плановима за будућност није било места за религију.

Промена мишљења

Године 1922. заљубио сам се у једну девојку по имену Луиза. Као што се испоставило, била је побожна католикиња и кад смо одлучили да се венчамо желела је католичко венчање. Пошто нисам желео никакву религиозну церемонију, сложила се да се венчамо у општинској згради у Њујорку.

У почетку нисмо имали никаквих религиозних сукоба. Једноставно сам јој објаснио да немам поверења у религију и да ћемо се добро слагати све док то не помињемо. Затим, између 1924. и 1937. године, дошла су и деца — једно за другим, све док нисмо имали пет дечака и пет девојчица! Луиза је желела да наша деца похађају католичку школу. Нисам желео да имају било коју врсту религиозног васпитања, па смо се свађали око тога.

Почетком 1939. десило се нешто што ће сасвим изменити моје гледиште о религији. Хенри Вебер и Хари Пајат, два Јеховина сведока, дошли су до моје куће у Роселу, у Њу Џерсију. Брзо је постало очигледно да су желели да разговарају о једној теми о којој нисам желео да дискутујем — о религији. Што се тиче моје вере још увек сам био озлојеђен чињеницом да су свештеници у војсци говорили: ’Борите се за своју земљу‘, док су проповедници код куће говорили: ’Не убиј‘. Какво лицемерство! Мислио сам да ћу исправити ова два Сведока. „Да вам кажем нешто“, рекао сам. „Ако је ваша религија истинита онда су све остале криве. Чак и да је само једна од других истинита, онда су све остале, укључујући и вашу, криве. Може постојати само једна права религија.“ На моје велико изненађење сложили су се са мном!

Затим су ме замолили да узмем своју Библију и да отворим 1. Коринћанима 1:10. Тамо сам прочитао: „Молимо вас, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви ви једно говорите и да не буду међу вама распре, него да будете потпуно сложни у једном духу и у једном осећању.“ Овај стих је побудио моје интересовање. Истовремено сам се плашио да ова два човека покушавају да ме увуку у некакав култ. Ипак сам научио нешто — да међу хришћанима не треба да буде подела. У мислима сам имао многа друга питања. На пример: шта се дешава с душом приликом смрти? Како сам волео да о том питању разговарам с њима! Али сам помислио да би то створило превише религиозног неслагања у породици.

Онда је један од њих двојице рекао: „Волели бисмо да следеће недеље поново дођемо и разговарамо с вама.“ Покушао сам да их тактично одбијем али је моја жена отворено говорила. „Ралф“, казала је, „они желе да знају када могу поново да дођу.“ Ово ме је изненадило пошто је била ревносна католикиња! Ипак сам помислио: ’Можда ћемо ипак моћи да пронађемо неке заједничке тачке по питању религије.‘ Тако сам пристао да Хенри Вебер и Хари Пајат поново наврате следећег петка.

Тако сам почео да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима. Недуго након овог, позвали су ме да присуствујем конгресу у Медисон сквер гардену у Њујорку. Јасно се сећам говора Џозефа Ф. Ратерфорда „Влада и мир“, којег је одржао 25. јуна 1939. Био сам један од 18 000 присутних. У ствари, 75 000 је чуло ово предавање, кад убројите и оне који су били повезани међународном мрежом радио-станица које су користиле радио-телефонске везе.

Међутим ствари нису ишле глатко. Следбеници католичког свештеника Чарлса Коглина претили су да ће растурити конгрес и наравно отприлике на половини предавања брата Ратерфорда стотине разбеснелих људи почеле су да урлају и узвикују пароле као што су: „Хајл Хитлер!“ и „Живео Франко!“. Био је такав урнебес да се метеж могао чути преко телефонских линија! Требало је око 15 минута да разводници угуше гужву. Све време, незастрашен, брат Ратерфорд је наставио да говори, док му је понављани аплауз из публике давао подршку.

Сада сам стварно био радознао. Зашто би католички свештеник подстицао толико пуно мржње против Јеховиних сведока? Сматрао сам да је морало бити нешто у ономе што је Ратерфорд проповедао — нешто што свештенство није желело да људи као што сам ја чују. Тако сам наставио да проучавам Библију и да напредујем. Коначно, у октобру 1939, симболизовао сам своје предање Јехови крштењем у води. Нека од моје деце крстила су се следеће године, а моја жена, Луиза, крстила се 1941.

Суочавање с искушењима

Убрзо након што сам прихватио истину, моја мајка је умрла и морао сам да се вратим у Северну Каролину због сахране. Сматрао сам да не бих могао мирне савести присуствовати служби која би се одржала у методистичкој цркви. Зато сам телефонирао свом оцу пре него што сам кренуо на пут и замолио га да задржи ковчег у капели. Пристао је, али кад сам стигао били су на путу ка цркви мислећи да ћу им се тамо засигурно придружити.

Па, нисам им се придружио и то је изазвало поприличну гужву у мојој породици. Иако смо моја сестра Една и ја увек били блиски, након мајчине сахране није разговарала са мном. Писао сам писма али није одговарала на њих. Сваког лета кад је Една долазила у Њујорк да присуствује учитељским курсевима на градском универзитету, покушавао сам да је видим. Али она би ме одбила говорећи да је заузета. На крају сам одустао, јер је изгледало да сам је само узнемиравао. Много година је прошло пре него што сам је поново чуо.

Због одбијања да поздраве заставу, шесторо моје деце било је избачено из школе 1941, као и многа друга деца у Сједињеним Државама и Канади. Да би одговорили законском захтеву о образовању, Сведоци су организовали своје сопствене школе које су звали Школе Краљевства. Бивши хотел у Лејквуду, у Њу Џерсију, био је место за школу коју су похађала моја деца. Дворана Краљевства је била на првом спрату заједно са школском учионицом, кухињом и трпезаријом. Спаваће собе за девојчице биле су на другом спрату а за дечаке на трећем. Била је то добра школа. Већина деце која су тамо живела одлазила су кући само преко викенда. Она која су живела даље одлазила су кући сваког другог викенда.

Од мојих раних година у истини имао сам горућу жељу да постанем пионир, како су се звали пуновремени јеванђелизатори Јеховиних сведока. На конгресу 1941. у Св. Луису, у Мисурију, брат је у програму говорио како је могао да пионири иако је одгајао 12 деце. Мислио сам ’ако он може да пионири са 12, ја могу да пионирим са 10‘. Међутим, моје околности нису дозвољавале да започнем с пионирењем све до 19 година касније. Коначно, октобра 1960, могао сам да почнем да служим Јехови као општи пионир.

Изненадна посета

Године 1975. примио сам телефонски позив од моје сестре Едне. Сада сам имао 80 година а Едну нисам видео нити чуо њен глас неких 20 година. Звала је с аеродрома и замолила да дођем по њу и њеног супруга. Добро је било поново видети Едну, али највеће изненађење је тек требало да дође. На путу кући њен супруг је рекао: „Имате обраћеника.“ Нисам знао шта је тиме мислио. Кад смо стигли кући још једном је рекао: „Овде имате обраћеника.“ Моја супруга је одмах разумела. Окренувши се мојој сестри питала је: „Една, јеси ли Сведок?“ „Наравно да јесам“, одговорила је Една.

Како је Една прихватила истину? Па, 1972. године с циљем да поправим наш отуђени однос, послао сам јој поклон претплату на Кулу стражару. Отприлике годину дана касније, Една се разболела и била је везана за кућу. Часописи су још увек били на њеном столу, увијени. Из радозналости Една је отворила један и почела да чита. Након што је завршила с читањем, помислила је у себи: ’Ово је истина!‘ Док су је Јеховини сведоци посетили код куће она је прочитала читаву гомилу часописа Кула стражара. Прихватила је библијски студиј и с временом је постала Јеховини сведок.

Излажење на крај с губитком

Моја супруга, Луиза, добила је на крају дијабетес и њено стање се погоршавало све док није умрла 1979. у 82. години. Кад је Луиза умрла, умро је и један део мене. Читав мој свет је стао. Нисам знао шта да радим. Нисам имао никакве планове за будућност и очајно ми је било потребно охрабрење. Путујући надгледник, Ричард Смит, охрабрио ме је да наставим моје пионирење. Увидео сам да је моја највећа утеха била у утешавању других који су изгубили вољене у смрти.

Watch Tower Society је организовао путовање у Израел 1979, па сам се и ја пријавио. Ово путовање је било велики подстицај за мене и кад сам стигао кући одмах сам се вратио пионирској служби. Од тада сваке године, гледам да на сваки начин помогнем у недодељеним и ретко обрађиваним подручјима у неком другом делу земље. Упркос мојим поодмаклим годинама, још увек се могу ставити на располагање за ову предност.

Процењујем да сам у току ових година имао радост у помагању неких 50 особа на путу за живот. Већина моје деце је у истини. Две моје кћери служе као општи пионири. Једна друга кћи, Луиза Блантон, служи у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку, са својим супругом, Џорџом, а један од мојих синова служи као старешина већ много година.

Наравно, због несавршенства које смо наследили од наших првих родитеља, сви смо подложни болести и смрти (Римљанима 5:12). Сигурно мој живот није био без болова и патњи. Сада болујем од артритиса у левој нози. Понекад ми задаје доста неугодности, али то ме не спречава да и даље будем активан. И молим се да ме не спречи. Желим да и даље наставим. Моја највећа жеља је да наставим с пионирском службом до самог краја и да радим све што могу да објавим Јеховино име и његове намере.

[Слика на 23. страни]

Са својом кћерком Ритом