Толико патње

„ЗАШТО постоји сва ова ужасна појединачна и заједничка патња...? Бог је наводно персонификација свег смисла, па ипак у овом свету има толико тога што је бесмислено, толико безвезне патње и неразумног греха. Да ли је Бог можда онакав за каквог га је Ниче оптужио: деспот, хохштаплер, варалица, џелат?“ (On Being a Christian, од Ханса Кинга).

Можеш видети да католички теолог Ханс Кинг просто износи један проблем који збуњује многе — зашто један свемоћан Бог, пун љубави дозвољава толику патњу? Зар ниси чуо да људи постављају такво питање? Свако ко има самилости жалости се над оним што Кинг описује као „бескрајан поток крви, зноја и суза, бола, жалости и страха, усамљености и смрти“. У ствари, то је више попут бујице, поплаве ужаса и бола која је кроз историју разарала животе милиона (Јов 14:1).

Испуњене ’муком и невољом‘

Размисли само о патњи која проистиче из рата, о болу који осећају не само непосредне жртве већ и они који су остали да жале, као што су родитељи и рођаци деце жртава и других који су брутално убијени. „За последњих 10 година“, рекао је недавно Црвени крст, „1,5 милион деце убијен је у оружаним сукобима.“ У Руанди је 1994. године, извештава Црвени крст, „стотине хиљада мушкараца, жена и деце било брутално и систематски поклано“.

Не треба да превидимо ни бол који наносе педофилични изопаченици. Једна ожалошћена мајка, која је рекла да је њен син извршио самоубиство након што га је злостављао један васпитач, изјавила је: „Тај човек који је злостављао мог сина... уништио је њега и један број других дечака на крајње систематичан, перверзан начин који се може замислити.“ А шта је с болним кошмарима од којих пате жртве окорелих или серијских убица, попут оног ухваћеног у Британији који је „25 година некажњено отимао, силовао, мучио и убијао“? Изгледа да током историје није било границе ономе што су мушкарци и жене наносили једни другима у погледу бола и патње (Проповедник 4:1-3).

Додај томе патњу коју узрокују емоционалне и физичке болести и страшну муку жалости која разара породице кад вољене особе прерано умру. Ту је и стрепња коју осећају жртве глади или других такозваних природних катастрофа. Мало њих се неће сложити с Мојсијевом изјавом да је наших 70 или 80 година испуњено ’муком и невољом‘ (Псалам 90:10).

Део Божје намере?

Да ли је можда, као што неки тврде, ова непрестана патња део неке несхватљиве Божје намере? Да ли сада морамо патити да бисмо ценили живот ’на оном свету‘? Да ли је истина, као што је веровао француски филозоф Тејар де Шарден, да је „патња која убија и разара неопходна за људско биће да би оно могло живети и постати дух“? (The Religion of Teilhard de Chardin; курзив наш). Сигурно није!

Да ли би један обзиран конструктор намерно створио смртоносну средину, а затим тврдио да је саосећајан кад спасава људе од последица тога? Тешко! Зашто би онда Бог пун љубави урадио тако нешто? Зашто онда Бог допушта патњу? Да ли ће патња икада престати? Следећи чланак размотриће ова питања.

[Извор слике на 3. страни]

WHO photo by P. Almasy