Упознала сам библијску истину у Румунији
ИСПРИЧАЛА ГОЛДИ РОМОЧАН
Године 1970, први пут за готово 50 година, посетила сам рођаке у Румунији. Народ је живео под угњетавачким комунистичким режимом и стално су ме упозоравали да пазим шта причам. А онда, док сам стајала у једној државној канцеларији у нашем родном селу, службеник ме је пожуривао да одмах напустим земљу. Пре него што објасним зашто, дозволите ми да испричам како сам упознала библијску истину у Румунији.
РОЂЕНА сам 3. марта 1903. у селу Ортелечу, у северозападној Румунији, близу града Залауа. Живели смо у предивној околини. Вода и ваздух били су чисти. Сами смо производили храну и у материјалном смислу нам ништа није недостајало. Кад сам била мала, земља је била у миру.
Народ је био јако религиозан. У ствари, наша породица је припадала трима различитим религијама. Једна моја бака је била ортодоксна католикиња, друга адвентисткиња, а моји родитељи су били баптисти. Пошто се нисам слагала ни са једном од њихових религија, моја породица је рекла да ћу постати атеиста. ’Ако постоји један Бог‘, размишљала сам, ’треба да буде само једна религија — а не три у једној породици.‘
Узнемиравало ме је оно што сам видела у религији. На пример, свештеник је долазио у куће да би скупљао црквену чланарину. Кад људи нису имали да дају новац, он је уместо тога узимао њихове најбоље вунене прекриваче. У католичкој цркви сам посматрала баку како се клечећи моли пред сликом Марије. ’Зашто ли се моли некој слици?‘ размишљала сам.
Тешка времена
Године 1912. тата је отишао у Сједињене Државе да заради новац како би исплатио неки дуг. Недуго после тога избио је рат, и мушкарци из нашег села отишли су да се боре — остали су само жене, деца и старци. Наше село је неко време било под мађарском влашћу, али онда су се румунски војници вратили и поново заузели село. Наредили су нам да одмах одемо. Међутим, у журби и сметености због паковања личних ствари и смештања малишана у једна воловска кола, ја сам заостала. Знате, била сам најстарија од петоро деце.
Отрчала сам код комшије, једног старог човека који је био остао, и он је рекао: „Иди кући. Закључај врата и никога не пуштај.“ Брзо сам га послушала. Кад сам појела мало пилеће супе и сарме што је остало у журби приликом одласка, клекла сам поред мог кревета и молила се. Убрзо сам чврсто заспала.
Кад сам отворила очи, био је дан и ја сам рекла: „Ох, хвала ти Боже! Жива сам!“ Зидови су били пуни рупа од метака, као да се пуцало целе ноћи. Када је мајка схватила да нисам с њима у суседном селу, послала је младог Ђеорђа Ромочана који ме је пронашао и одвео код њих. Убрзо смо могли да се вратимо у родно село и тамо наставимо живот.
Моја жеља за библијском истином
Моја мајка је желела да се крстим као баптиста, али ја то нисам желела јер нисам могла да верујем да би Бог пун љубави заувек пекао људе у паклу. Покушавајући да ми то објасни, мајка је рекла: „Па, ако су зли.“ Али ја сам одговорила: „Ако су зли, нека их убије, али нека их не мучи. Ја не бих мучила чак ни пса нити мачку.“
Сећам се да ме је мајка једног дивног пролећног дана, када сам имала 14 година, послала да чувам краве на једном пашњаку. Док сам лежала на трави покрај реке, са шумом у позадини, погледала сам у небо и рекла: „Боже, знам да си тамо; али не свиђа ми се ни једна од ових религија. Мора да имаш једну добру.“
Заиста верујем да је Бог чуо моју молитву јер су баш тог лета 1917, два Истраживача Библије (како су се Јеховини сведоци тада звали) дошла у наше село. Они су били колпортери, то јест пуновремене слуге, и дошли су у баптистичку цркву док је служба била у току.
Библијска истина се шири у Румунији
Неколико година пре тога, 1911, Карол Сабо и Јосиф Кис, који су постали Истраживачи Библије у Сједињеним Државама, вратили су се у Румунију да би тамо донели библијску истину. Настанили су се у Тиргу-Мурешу, мање од 160 километара југоисточно од нашег села. За неколико година, дословно стотине људи одазвало се на поруку о Краљевству и латило се хришћанске службе (Матеј 24:14).
Но, када су та два млада Истраживача Библије дошла у баптистичку цркву у нашем селу Ортелечу, Ђеорђ Ромочан, иако је имао само 18 година, водио је службу и покушавао да објасни значење Римљанима 12:1. На крају, један од младих колпортера је устао и рекао: „Браћо, пријатељи, шта апостол Павле овде покушава да нам каже?“
Кад сам то чула, била сам толико узбуђена! Мислила сам: ’Ови људи сигурно знају да објасне Библију.‘ Али већина присутних је узвикнула: „Лажни пророци! Знамо ми ко сте ви!“ Уследила је гужва. Али онда је Ђеорђов отац устао и рекао: „Умукните сви! Какав је то дух — дух који излази из боце? Ако ови људи имају нешто да нам кажу а ви не желите да саслушате, позивам их у своју кућу. Свако ко жели да дође добродошао је.“
Узбуђено сам отрчала кући и испричала мајци шта се десило. Била сам једна од оних који су прихватили позив у Ромочанов дом. Колико сам била одушевљена те вечери кад сам сазнала из Библије да не постоји горући пакао и кад сам у својој властитој Библији на румунском видела Божје име, Јехова! Колпортери су извршили припреме да један Истраживач Библије посећује Ромочанов дом сваке недеље да би нас поучавао. Следећег лета, када сам имала 15 година, крстила сам се у знак предања Јехови.
С временом су практично сви из породица Продан и Ромочан прихватили библијску истину и предали свој живот Јехови. Многи други из нашег села учинили су исто, укључујући и један млади брачни пар чија је кућа раније служила као баптистичка црква. Касније су је претворили у место где су се Истраживачи Библије састајали ради проучавања. Библијска истина брзо се ширила у оближњим селима и до 1920. у Румунији је било око 1 800 објавитеља Краљевства!
За Сједињене Државе
Једва смо чекали да оно што смо сазнали поделимо с мојим оцем, Петером Проданом. Али, на наше изненађење, пре него што смо стигли да му пишемо, добили смо једно писмо од њега у коме нам каже да је постао крштени Јеховин слуга. Проучавао је са Истраживачима Библије у Акрону, у Охају, и желео је да му се сви придружимо у Сједињеним Државама. Међутим, мајка није хтела да напусти Румунију. Стога сам се 1921. године придружила оцу у Акрону, искористивши новац који ми је послао. Ђеорђ Ромочан и његов брат већ су претходне године мигрирали у Државе.
Када сам бродом стигла на острво Елис, у Њујорку, службеник за имигранте није знао како да моје име, Аурелија, преведе на енглески, па је зато рекао: „Ти си Голди.“ То је моје име до дан-данас. Убрзо након тога, 1. маја 1921, Ђеорђ Ромочан и ја смо се венчали. Отприлике годину дана касније, отац се вратио у Румунију, а 1925. довео је у Акрон моју млађу сестру, Мери. Затим се отац вратио у Румунију да би био с мајком и остатком породице.
Наша почетна служба у Америци
Ђеорђ је био јако лојалан, предан Јеховин слуга. Између 1922. и 1932. били смо благословљени с четири слатке кћеркице — Естером, Ен, Голди Елизабет и Ајрином. У Акрону је била основана скупштина на румунском, а састанци су се у почетку одржавали у нашој кући. Коначно, сваких шест месеци један представник из светске централе Истраживача Библије у Бруклину, у Њујорку, посећивао је нашу скупштину и боравио код нас.
Многе недеље смо у потпуности посветили делу проповедања. Паковали смо наше торбе с књигама и ручак, сместили девојчице у наш Форд модел Т, и проводили дан проповедајући на сеоском подручју. Затим смо увече присуствовали Студију Куле стражаре. Наше девојчице су заволеле дело проповедања. Године 1931, била сам присутна у Колумбусу, у Охају, када су Истраживачи Библије прихватили своје карактеристично име Јеховини сведоци.
Исправка која ми је била потребна
Неколико година касније, наљутила сам се на Џозефа Ф. Ратерфорда, тадашњег председника Watch Tower Bible and Tract Societyja. Један нови Сведок је сматрао да је брат Ратерфорд неправедно поступио према њему, пошто га није довољно саслушао. Сматрала сам да брат Ратерфорд није био у праву. Тако, једне недеље су моја сестра Мери и њен супруг Ден Пеструи, дошли да нас посете. Након вечере Ден је рекао: „Хајде да се спремимо да идемо на састанак.“
„Ми више не идемо на састанке“, рекла сам. „Љути смо на брата Ратерфорда.“
Ден је прекрстио руке на леђима и корачао горе-доле, а затим је рекао: „Да ли си познавала брата Ратерфорда кад си се крстила?“
„Наравно да нисам“, одговорила сам. „Знаш да сам се крстила у Румунији.“
„Зашто си се крстила?“, питао је.
„Зато што сам сазнала да је Јехова прави Бог и желела сам да свој живот посветим служењу њему“, одговорила сам.
„Немој то никада да заборавиш!“, одговорио је. „Шта ако брат Ратерфорд напусти истину, да ли ћеш је и ти напустити?“
„Никада, никада!“ рекла сам. То ме је освестило, и рекла сам: „Спремајте се сви за састанак.“ И отада нисмо престали. Колико сам била захвална Јехови за исправку пуну љубави од стране мог зета!
Сналажење за време депресије
Током депресије 1930-их, времена су била тешка. Једног дана Ђеорђ је дошао кући с посла веома утучен, и рекао ми да је отпуштен с посла у гумари. „Не брини“, рекла сам, „имамо богатог Оца на небу, и он нас неће напустити.“
Тог истог дана Ђеорђ је срео једног пријатеља који је имао велику корпу печурака. Када је Ђеорђ сазнао где их је набрао, дошао је кући с гомилом печурака. Затим је потрошио наша задња три долара за корпице. „Како си то могао“, питала сам, „кад имамо девојчице којима треба млеко?“
„Нема везе“, одговорио је, „само уради оно што ти кажем.“ Следећих неколико седмица имали смо малу фабрику у кући, у којој су се чистиле и паковале печурке. Продавали смо их бољим ресторанима и доносили кући 30 до 40 долара дневно, што је за нас тада био успех. Фармер који нам је дозволио да беремо печурке с његовог пашњака рекао је да ту живи већ 25 година и да никада није видео толико печурака. Недуго затим гумара је позвала Ђеорђа да се врати на посао.
Одржавање наше вере
Године 1943. преселили смо се у Лос Анђелес, у Калифорнији, а четири године касније настанили смо се у Елсинору. Отворили смо једну бакалницу, и цела породица смењивала се у раду. У то време Елсинор је био само један градић од око 2 000 становника, и морали смо да путујемо 30 километара у други град на наше хришћанске састанке. Колико сам била срећна када је 1950. основана једна мала скупштина у Елсинору! Сада на том истом подручју има 13 скупштина.
Године 1950. наша кћерка Голди Елизабет (коју већина познаје као Бет) дипломирала је у Библијској школи Гилеад Watchtowera у Саут Лансингу, у Њујорку, и била је додељена у Венецуелу као мисионар. Године 1955. наша најмлађа кћерка, Ајрин била је срећна што је њен супруг био позван да служи као путујући слуга у покрајинском делу. Затим 1961, након што су похађали Школу службе за Краљевство у Саут Лансингу, у Њујорку, послати су на Тајланд. Понекад су ми кћерке толико недостајале да сам плакала, али онда сам помислила: ’То је оно што сам и желела да раде.‘ Зато бих зграбила своју торбу с књигама и отишла у проповедање. Увек сам се враћала кући срећна.
Године 1966. мој драги супруг, Ђеорђ, имао је мождану кап. Бет, која се вратила из Венецуеле због здравствених проблема, помагала је у бризи око њега. Ђеорђ је умро следеће године и ја сам била утешена чињеницом да је остао веран Јехови и да је добио своју небеску награду. Након тога Бет је отишла у Шпанију да би служила тамо где је потреба за објавитељима Краљевства била већа. Моја најстарија кћерка, Естер, оболела је од рака и умрла 1977, а 1984. Ен је умрла од леукемије. Обе су биле верне Јеховине слуге целог свог живота.
До времена Енине смрти, Бет и Ајрин су се вратиле са својих проповедничких задатака у иностранству. Помагале су у бризи око својих сестара, и све смо биле дубоко ожалошћене. После неког времена рекла сам својим девојкама: „У реду, сад је доста! Ми смо утешавали друге драгоценим библијским обећањима. Сада морамо дозволити да ми будемо утешене. Сотона жели да нам украде радост у служењу Јехови, али то му не можемо дозволити.“
Наша верна породица у Румунији
Године 1970. моја сестра Мери и ја отишле смо у незаборавну посету нашој породици у Румунији. Једна од наших сестара је умрла, али смо могли да посетимо нашег брата Џона и нашу сестру Лодовику, који су још увек живели у селу Ортелечу. До времена наше посете, отац и мајка су већ умрли, оставши верни Јехови. Многи су нам причали да је отац био стуб у скупштини. Чак су и нека од његове праунучади у Румунији сада Сведоци. Такође смо посетили многе рођаке из фамилије мог мужа који су остали чврсти у библијској истини.
Румунија је 1970. била под окрутним комунистичким режимом Николаја Чаушескуа, а Јеховини сведоци су били жестоко прогањани. Син мог брата Џона, Флоре, као и моји други рођаци, провели су многе године у концентрационим логорима због своје хришћанске вере, а исто тако и мој брат од стрица, Габор Ромочан. Није ни чудо што су наша румунска браћа, када су нам поверила да однесемо пошту до централе Јеховиних сведока у Њујорку, рекла да неће бити мирни док не чују да смо безбедно изашле из земље!
Кад смо схватиле да су наше визе истекле, отишле смо у државну канцеларију у Ортелечу. Био је петак по подне, и на дужности је био само један службеник. Сазнавши код кога смо били у посети и да је наш братанац у концентрационом логору, рекао је: „Госпође, идите одавде!“
„Али данас не иде ниједан воз“, одговорила је моја сестра.
„Нема везе“, жустро је рекао. „Узмите аутобус. Узмите воз. Узмите такси. Пешачите. Само идите одавде што брже можете!“
Кад смо кренуле позвали су нас назад и обавестили да један војни воз који није био по реду вожње пролази у 18.00 сати. Какво је то провиђење било! У неком редовном возу стално би прегледали наша документа, али пошто је овај воз превозио војно особље и пошто смо биле једини цивили, нико није тражио наше пасоше. Можда су претпостављали да смо баке неких официра.
Следећег јутра смо стигле у Темишвар, и уз помоћ пријатеља једног рођака, добиле смо наше визе. Следећег дана смо биле ван земље. Вратиле смо се кући с прегршт нежних и незаборавних успомена на нашу лојалну хришћанску браћу и сестре у Румунији.
У годинама након наше посете Румунији, чуле смо оскудне детаље о проповедничкој активности иза Гвоздене завесе. Ипак, биле смо сигурне да ће наша хришћанска браћа и сестре остати лојални нашем Богу — ма шта да се деси. И јесу остали лојални! Каква је била радост чути да су Јеховини сведоци у априлу 1990. били законски признати као религиозна организација у Румунији! Следећег лета били смо одушевљени извештајима о конгресима одржаним у Румунији. Заиста, више од 34 000 било је присутно у осам градова, а 2 260 је било крштено! Сада у Румунији више од 35 000 учествује у делу проповедања, а прошле године 86 034 је присуствовало Меморијалу Христове смрти.
Истина ми је још увек драгоцена
Неколико година сам престала да узимам симболе на Меморијалу. Приметила сам веома способну браћу која нису узимала, и резоновала сам: ’Зашто би Јехова мени дао предност да будем сунаследник с његовим Сином на небу када су други тако речити говорници?‘ Али када их нисам узимала, осећала сам се веома узнемирено. Било је то као да сам нешто одбијала. Након много проучавања и преклињања у молитви, поново сам почела да их узимам. Вратили су ми се мир и радост, и никада ме нису напустили.
Премда више не видим да читам, свакодневно слушам Библију и часописе Кулу стражару и Пробудите се! на касетама. Такође још увек учествујем у делу проповедања. Обично сваког месеца уручим између 60 и 100 часописа, али када смо прошлог априла имали посебну акцију с часописом Пробудите се!, уручила сам 323. Уз помоћ мојих кћерки, такође могу учествовати у Теократској школи службе. Срећна сам што и даље могу охрабривати друге. Скоро сви у Дворани Краљевства зову ме Бака.
Кад се осврнем на скоро 79 година предане службе Јехови, захваљујем му сваки дан што ми је дозволио да упознам његову драгоцену истину и да искористим свој живот у његовој служби. Толико сам захвална што сам доживела да видим испуњење величанствених библијских пророчанстава која су прорекла сакупљање Божјих овцама сличних особа у овим последњим данима (Исаија 60:22; Захарија 8:23).
[Слика на 23. страни]
Моја сестра Мери и отац стоје, и ја, Ђеорђ и наше кћерке Естер и Ен
[Слика на 24. страни]
С мојим кћеркама Бет и Ајрин и Ајрининим супругом и њихова два дечака, од којих сви верно служе Јехови