Разабирање начела одражава зрелост

ЛОША друштва кваре корисне навике. Жањеш оно што си посејао (1. Коринћанима 15:33, NW; Галатима 6:7). Било у физичком или духовном смислу, обе изјаве јесу пример једне темељне истине — начела — и обе пружају темељ за законе. Међутим, закони могу доћи и проћи, и нагињу ка томе да буду специфични. С друге стране, начела су опсежнија, и могу заувек трајати. Зато нас Божја Реч подстиче да размишљамо у светлу начела кад год је то могуће.

Webster’s Third New International Dictionary дефинише начело као „општу или темељну истину: обухватан и темељан закон, доктрину, или претпоставку на којој се друге темеље или из које се друге извлаче“. Рецимо, једном детету неко може дати закон: „Не смеш да дираш шпорет.“ Али једној одраслој особи била би довољна изјава: „Шпорет је врућ.“ Запази да је друга изјава опсежнија. Пошто утиче на оно што ће особа можда урадити — можда ће кувати, пећи или искључити шпорет — у извесном смислу постаје начело.

Наравно, кључна начела у животу јесу духовна начела; она управљају нашим обожавањем Бога и нашом срећом. Међутим, неки узмичу од напора који се захтева да би се резоновало о начелима. Више воле удобност правила када се суочавају с неком одлуком. То је немудро и насупрот примеру који су поставили верни људи старог доба у библијска времена (Римљанима 15:4).

Људи од божанског начела

Међу несавршеним људима, Авељ би се могао назвати првим човеком од божанског начела. Вероватно је доста размишљао о обећању о ’семену‘ и схватио да ће откуп од греха обухватати крвну жртву (1. Мојсијева 3:15, ДК). Зато је принео Богу „од првина стада свога“. Израз „и од претилине њихове“ показује да је Авељ дао Јехови најбоље. Па ипак, више од две хиљаде година после Авељеве смрти Бог је први пут детаљно објаснио захтеве у вези са жртвама. За разлику од богобојазног човека од начела, Авеља, његов брат Каин формално је принео жртву Богу. Али због свог става био је страшно незадовољан, нешто у вези с његовом жртвом указивало је на срце коме недостаје начело (Постање 4:3-5).

Ноје је такође био човек од божанског начела. Премда библијски извештај показује да му је Бог специфично заповедио да гради арку, не читамо ни о каквој заповести да проповеда другима. Па ипак, Ноје је назван ’проповедником правде‘ (2. Петрова 2:5). Иако је Бог вероватно упутио Ноја да проповеда, нема сумње да су га осећај начела и љубав према ближњем такође подстакли да то ради. Пошто живимо у временима сличним Нојевим, опонашајмо његов изврстан став и пример.

За разлику од свештенства својих дана, Исус је поучавао народ да размишља у светлу начела. Пример је његова Беседа на гори. Читав њен смисао је позив на начело (Матеј, поглавља 5-7). Исус је поучавао на овај начин јер је, попут Авеља и Ноја који су живели пре њега, заиста познавао Бога. Још као младић, поштовао је темељну истину: „Човек не живи само од хлеба него од свега што излази из уста Господњих“ (Поновљени закони 8:3; Лука 2:41-47). Да, кључ да се буде особа од божанског начела јесте заиста познавати Јехову, оно што воли и што не воли, и његове намере. Кад ове основе о Богу управљају нашим животом, оне у ствари постају жива начела (Јеремија 22:16; Јеврејима 4:12).

Начела и срце

Могуће је да се нерадо слуша закон, можда само из страха од казне за непослушност. Међутим, придржавање неког начела спречава такав став, јер сама суштина начела̂ подразумева да се особа која се њима води одазива из срца. Узми у обзир Јосифа који је, попут Авеља и Ноја, живео пре успостављања савеза Мојсијевог закона. Када је Петефријева жена покушала да га заведе, Јосиф је одговорио: „Како бих ја тако грдно зло починио и Богу згрешио?“ Да, Јосиф је знао начело да су муж и жена „једна пут“ (Постање 2:24; 39:9).

Данашњи свет нема праведних начела. Он се попут прождрљивца храни насиљем и неморалом. Опасност је у томе да један хришћанин може бити искушан да грицка, можда у тајности, ту исту безвредну храну — филмове, видео-касете или књиге. Колико је онда похвално када попут Јосифа из принципа одбацујемо зло, имајући на уму да ће Бог сачувати само лојалне кроз предстојећу ’велику невољу‘ (Матеј 24:21). Да, првенствено оно какви смо приватно, а не јавно, открива шта смо ми у ствари изнутра (Псалам 11:4; Пословице 15:3).

Из тога произлази да ако се водимо библијским начелима, нећемо тражити наводне рупе у Божјим законима; нити ћемо покушавати да установимо колико далеко можемо ићи а да у ствари не прекршимо известан закон. Такво размишљање је самопоражавајуће; на крају ће нас повредити.

Гледај иза закона

Наравно, закони играју битну улогу у животу једног хришћанина. Они су попут стражара који нас штите, а у њиховом језгру налазе се многа важна начела. Пропуст да запазимо та начела може охладнети нашу љубав према сродним законима. Древна нација Израел је то показала.

Бог је Израелу дао Десет заповести, од којих је прва забрањивала обожавање било ког другог бога осим Јехове. Темељна истина која стоји иза овог закона јесте да је Јехова све створио (Излазак 20:3-5). Али да ли је тај народ живео по том начелу? Сам Јехова одговара: „Они [Израелци] веле дрвету: Ти си отац мој! и камену: Ти си мени живот дао! Јер ми [Јехови] леђа окренуше, не гледају у мене“ (Јеремија 2:27). Каква окорела и непринципијелна глупост! И како то жалости Јеховино срце! (Псалам 78:40, 41; Исаија 63:9, 10).

И хришћани имају законе од Бога. На пример, они треба да избегавају идолопоклонство, сексуални неморал и злоупотребу крви (Дела апостолска 15:28, 29). Кад размишљамо о томе можемо видети основна начела, као што су: Бог заслужује нашу искључиву оданост; треба да будемо верни нашем брачном другу; и Јехова је наш Давалац живота (Постање 2:24; Излазак 20:5; Псалам 36:10). Ако и запажамо и дубоко ценимо начела иза тих упутстава, видимо да су за наше властито добро (Исаија 48:17). Нама „заповести [Божје] нису тешке“ (1. Јованова 5:3).

Док су Израелци у прошлости игнорисали Божје заповести, до Исусовог времена њихови „учитељи закона“, књижевници, отишли су у другу крајност. Формулисали су брдо правила и традиција које су ометале чисто обожавање и закопавале божанска начела (Матеј 23:2, New English Bible). Народ се помирио с неисправностима, безнадежношћу или лицемерјем (Матеј 15:3-9). А многа од тих правила која је измислио човек била су нехумана. Када је требало да излечи човека са усахлом руком, Исус је питао присутне фарисеје: „Ваља ли у суботу добро чинити?“ Њихово ћутање је гласно рекло не, и зато је Исус био ’жалостан што су им тако срца отврднула‘ (Марко 3:1-6). Фарисеји су на сабат могли притећи у помоћ остављеној или повређеној домаћој животињи (финансијској инвестицији), али никада човеку или жени — сем ако није било питање живота и смрти. Заиста, они су били толико опседнути људским правилима и формалностима да попут мрава који јурцају по слици, нису успели да виде целу слику — божанска начела (Матеј 23:23, 24).

Међутим, чак и млади, кад су им срца искрена, могу донети част Јехови својим цењењем библијских начела. Учитељица тринаестогодишње Ребеке питала је разред ко би се коцкао. Већина је рекла да не би. Па ипак, када су споменуте различите ситуације, сви сем Ребеке су признали да би се на један или други начин коцкали. Учитељица је питала Ребеку да ли би купила срећку од 20 центи за неку вредну ствар. Ребека је рекла да не би, и пружила библијске разлоге због којих би то био облик коцкања. Њена учитељица је затим пред целим разредом рекла: ’По мом мишљењу, Ребека је овде једина особа која има оно што ја зовем „начела“ у правом смислу те речи.‘ Да, Ребека је једноставно могла одговорити: „То је против моје религије“, али она је размишљала дубље од тога; могла је одговорити зашто је коцкање лоше и зашто би одбила да учествује у томе.

Примери попут Авеља, Ноја, Јосифа и Исуса показују нам колико можемо имати користи ако у обожавању Бога употребљавамо нашу ’способност размишљања‘ и ’снагу разума‘ (Пословице 2:11; Римљанима 12:1, NW). Хришћанске старешине добро чине ако опонашају Исуса док ’пасу стадо Божје које им је предато‘ (1. Петрова 5:2). Као што је Исус добро показао примером, љубитељи божанских начела јесу они који напредују под Јеховиним суверенитетом (Исаија 65:14).