Видео сам како је од „мањега“ постао „силан народ“

ИСПРИЧАО ВИЛИЈАМ ДИНМАН

Била је 1936. година; место Сејлем, у Орегону, САД. Посећивао сам састанке Јеховиних сведока. Постављено је питање: „Где је велика гомила?“ (Откривење 7:9, King James Version). Ја сам био једини новајлија, тако да су сви показали на мене и рекли: „Ево, он је!“

СРЕДИНОМ 1930-их, међу Јеховиним сведоцима је било релативно мало оних који су имали библијску наду да ће заувек живети на земљи, у Рају (Псалам 37:29; Лука 23:43). Од тада су се ствари драстично промениле. Али дозволите да вам испричам догађаје који су водили до тога да будем на том састанку у Сејлему, у Орегону.

Мој отац је био претплаћен на Златни век, што је првобитни назив часописа Пробудите се! Када сам био тинејџер, уживао сам да га читам, и уверио сам се да садржи важну библијску истину. Тако да сам једног дана послао купон који се појавио на задњој страни Златног века. Њиме се читачу нудило 20 брошурица, једна књига и назив најближе скупштине Јеховиних сведока. Након примитка литературе, ишао сам од куће до куће и поделио све брошурице, као и књигу.

У то време нико није са мном проучавао Библију. У ствари, никада нисам ни причао с неким Јеховиним сведоком. Али сада, у рукама са адресом најближе Дворане Краљевства, возио сам четрдесетак километра до Сејлема, у Орегону, да бих присуствовао састанку. То је било ту где су ме издвојили као ’велику гомилу‘, а имао сам само 18 година.

Премда практично нисам ни имао припрему за службу, почео сам проповедати са скупштином у Сејлему. Охрабрили су ме да у своје сведочење укључим три основне тачке. Прво да је Јехова Бог; друго да је Исус Христ наименовани Краљ; и као треће, да је Краљевство једина нада за свет. Трудио сам се да ту поруку пренесем на сваким вратима.

Након две године дружења с Јеховиним сведоцима у Сејлему, крштен сам 3. априла 1938. Браћа у Сејлему била су одушевљена што виде да се неколико нас из ’велике гомиле‘ крштавамо. Фебруара 1939, постао сам пионир то јест пуновремени слуга. Децембра те године, прихватио сам понуду да се преселим у Аризону где је била већа потреба за објавитељима Краљевства.

Пионирење у Аризони

Дело Јеховиних сведока било је у Аризони ново, и о нама је било много погрешних представа, тако да смо, када су Сједињене Државе ушле у Други светски рат, доживели много прогонства. На пример, док сам служио у Стафорду, у Аризони, причало се да група мормона припрема насртај руље на нас. Задесило се да смо мој партнер пионир и ја живели близу куће једног мормонског бискупа који нас је поштовао и који је рекао: „Када би мормонски мисионари били тако активни као Сведоци, онда би Мормонска црква и стигла негде.“ Тако да је у цркви устао у нашу одбрану и рекао: „Чујем да се прича о насртају руље на момке Сведока. Ето, ја живим близу ових момака, и ако буде насртаја руље, праштаће сачмара право преко ограде. Ту сачмару ћу употребити — али не против Сведока. Употребићу је против припадника руље. Ето ако планирате насртај руље, знате шта да очекујете.“ До насртаја никада није дошло.

Током три године у Аризони, били смо неколико пута ухапшени и стрпани у затвор. Једном су ме држали 30 дана. Да бисмо се у нашој служби изборили с полицијом, створили смо како смо ми то назвали, један летећи одред. Надлежни Сведок нам је рекао: „Баш као што нам и назив гласи, тако и радимо. Започињали бисмо у пет или шест ујутро, оставили на сваким вратима један трактат или брошурицу и онда шмугнули.“ Наш „летећи одред“, покривао је поприличан део државе Аризона. Међутим, на крају је распуштен јер нам тај облик проповедања није омогућио да обезбедимо помоћ онима који су били заинтересовани.

Школа Гилеад и специјална служба

Децембра 1942, био сам међу неколицином пионира у Аризони који су примили писмо као позив у нову мисионарску школу коју су основали Јеховини сведоци. Школа се првобитно звала Библијски колеџ Гилеад Watchtowera. Име је касније промењено у Библијска школа Гилеад Watchtowera. Студентски град је био смештен скоро 4 800 километара даље, близу Итаке, у унутрашњости државе Њујорк.

Након кратке посете Орегону, јануара 1943, неколико нас пионира напустили смо врелину аризонске пустиње у једном аутобусу Грејхоунд. Неколико дана касније стигли смо на нашу доделу и затекли снежну зиму унутрашњости државе Њујорк. Школа је отворена 1. фебруара 1943, када је њен директор Натан. Х. Нор, у уводном обраћању стотини студената рекао: „Сврха овог колеџа НИЈЕ да вас опреми да будете заређене слуге. Ви сте већ слуге и у служби годинама активни... Овај течај проучавања на колеџу има искључиву сврху да вас припреми да будете способније слуге на подручјима на која идете.“

Пошто сам имао ограничено световно образовање, у Гилеаду сам се прво осећао неугодно. Али су инструктори били сјајни према мени, и почео сам веома да уживам у свом проучавању. Наш разред је дипломирао након пет месеци интензивног школовања. Након тога, неколико нас су послали у светску централу Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку, где смо добили даљње школовање које нас је припремило да служимо у путујућем делу као покрајински надгледници. Моја прва додела била је Северна и Јужна Каролина.

Тих раних година, покрајински надгледник је готово непрестано био у покрету. У малој скупштини остајали бисмо један дан, а два дана ако је била већа. Већина скупштина је у то време била мала. Тако, након што сам провео цео дан, и често остајао скоро до поноћи у посетама и одговарајући на питања, наредног јутра сам устајао у пет сати да бих путовао до следеће скупштине. Служио сам као покрајински надгледник око годину дана, и након тога сам неко време пионирио у државама Тенеси и Њујорк.

За Кубу и онда за Порторико

Маја 1945, заједно с неколицином других, послан сам на своју прву инострану мисионарску доделу, у Кубу! Те вечери када смо стигли у Хавану, престоницу Кубе, изашли смо да радимо с часописима. У Хавани смо остали све док нисмо успели да пронађемо једну кућу у Санта Клари. Наша месечна надокнада била је само 25 долара по особи, за све потребе, укључујући и храну и станарину. Правили смо кревете и намештај од грађе која је била на располагању, а гајбе за јабуке употребили смо као наше комоде.

Следеће године сам добио доделу за покрајинску службу. У то време цела Куба је била једна покрајина. Због тога што је покрајински надгледник који ми је претходио, имао дугачке ноге и уживао у пешачењу, браћа и сестре су дословно морали да трче да би с њим држали корак. Очигледно су браћа рачунала да ћу и ја бити исти, тако да су за моју посету испланирали све ствари. Нису сви ишли у службу истог дана, него су се поделили у групе и смењивали се у раду са мном. Првог дана ме је једна група повела на једно удаљено подручје; следећег дана друга група ме је одвела на још једно такво подручје и тако даље. Био сам исцрпљен на крају посете, али сам уживао у њој. Имам пријатне успомене на ту скупштину.

До 1950, у Куби смо имали преко 7 000 објавитеља Краљевства, скоро исти број као што је имао и Мексико. Јула те године, присуствовао сам међународном конгресу Теократски раст на Јенки стадиону у Њујорку. Након тога, добио сам нову мисионарску доделу, Порторико. Међу новим мисионарима из 12. разреда Гилеада, биле су Естел и Телма Викли, које су ми правиле друштво на лету за Порторико.

Осам година касније, Естел и ја смо се венчали у једној једноставној церемонији која се одржала на бини у паузи нашег покрајинског конгреса у Бајамону, у Порторику. И пре и после нашег венчања, служио сам у покрајинској служби. Током нашег боравка у Порторику више од десет година, Естел и ја смо видели огроман пораст — с мање од 500 објавитеља на више од 2 000. Били смо у могућности да многима помогнемо да дођу до тачке предања и крштења, и учествовали смо у успостављању неколико нових скупштина.

Децембра 1960, Милтон Хеншел из светске централе Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку, посетио је Порторико и разговарао с мисионарима. Питао је да ли би се неко ставио на располагање за другу доделу. Међу онима који су се добровољно јавили били смо Естел и ја.

Наш дом у Доминиканској Републици

Наша нова додела била је Доминиканска Република, а 1. јун 1961, одредили смо као наш датум за пресељење. Дана 30. маја на доминиканског диктатора Рафаела Трухиља, извршен је атентат, и били су отказани летови за земљу. Међутим, летови су ускоро продужени, и могли смо да 1. јуна летимо за Доминиканску Републику, као што је и планирано.

Када смо стигли земља је била у великој збрци, и било је прилично мало војних акција. Револуција је беснела и војници су претресали свакога на аутопуту. Заустављали су нас на неколико контролних пунктова, и свакоме од нас је претражен пртљаг. Све је било повађено из кофера, чак и најмање ситнице. То је било наше упознавање с Доминиканском Републиком.

Неколико недеља остали смо у престоници Сан Доминго, пре него што смо отишли на нашу прву доделу у Ла Роману. За време Трухиљовог диктаторства, јавности је речено да су Јеховини сведоци комунисти и најгори сој људи. Као последица тога, Сведоци су ужасно прогоњени. Међутим, мало по мало, могли смо да срушимо предрасуде.

Након што смо кратко време радили у Ла Романи, почели смо још једном да служимо у покрајинској служби. Затим смо 1964. додељени као мисионари у Сантјаго. Следеће године у Доминиканској Републици се десио један преокрет, и још једном је земља била у стању метежа. За време тог сукоба били смо премештени у Сан Франсиско де Макорис, један град познат по својој политичкој активности. Ипак, ми смо слободно, без сметњи проповедали. Упркос политичком немиру, чак смо и основали нову скупштину. Током година које су наступале, доживели смо даљње промене додела пре него што смо поново додељени нашем постојећем дому у Сантјагу.

Стварно смо видели Јеховин благослов над делом овде у Доминиканској Републици. Када смо стигли 1961, било је око 600 Сведока и 20 скупштина. Сада тамо има 20 000 објавитеља који проповедају добру вест о Божјем Краљевству у више од 300 скупштина. Изгледи за даљњи раст су феноменални, као што је показано бројем од 69 908 присутних на Меморијалу Христове смрти 1996. То је три и по пута више од броја објавитеља!

Сада моћна нација

Чак и поред тога што се светска сцена и даље мења, библијска порука коју проповедају Јеховини сведоци остаје иста (1. Коринћанима 7:31). Јехова је и даље Бог, Христ је и даље Краљ и Краљевство је очигледније него икада, једина нада за свет.

У исто време, збила се једна чудесна промена међу Јеховиним народом, откако сам шездесетак година раније посетио састанак у Сејлему у Орегону. Велика гомила, или велико мноштво, заиста је постало велико, и броји преко пет милиона особа. Управо је онако како је Јехова прорекао за свој народ: „Од најмањега хиљада ће постати, од мањега силан народ. Ја, ја, Господ, учинићу брзо то у своје време“ (Исаија 60:22).

Након скоро 60 година у пуновременој служби, срећан сам што имам ту радост да и даље проповедам и поучавам на својој мисионарској додели. Каква огромна предност имати удела у том делу и видети ’мањи [народ]‘ како постаје ’силан народ‘!

[Слика на 21. страни]

С мојом женом у Доминиканској Републици