Зашто опраштати?

ЈЕВРЕЈСКИ научник и писац Џозеф Џејкобс (Joseph Jacobs) једном је описао опраштање као „највећу и најтежу од свих моралних лекција“. Заиста, многи налазе да је речи “опраштам ти“ врло тешко изговорити.

Изгледа да је опраштање слично новцу. Оно може бити потрошено на друге без жаљења и милосрдно или може бити шкрто нагомилавано за себе. Ово прво је божански начин. Треба да гајимо великодушне навике трошења када се ради о опраштању. Зашто? Зато што Бог подстиче на то и зато што непомирљив, осветољубив дух може само погоршати ствари.

Многи људи кажу: „Опростићу ти, али ти никада нећу заборавити!“ Нажалост, данас је ова изјава водеће начело у многим животима. Једна жена, на пример, одбијала је да разговара са својом снахом седам година, зато што ју је, како та жена каже, „страшно увредила, и никада нисам могла да јој опростим“. Али када се такав поступак ћутања користи као средство за изнуђивање извињења од окривљеног или као оруђе којим га желимо казнити, ретко задовољава жељу за осветом. Уместо тога, то једноставно може продужити неслагања, дозвољавајући да се развије потпуна кивност. Ако се тај затворени круг патње не прекине, снажне канџе освете могу упропастити односе и чак нечије здравље.

Штета од духа неопраштања

Када особа није склона опраштању, резултирајући конфликт изазива стрес. За узврат, стрес може водити до озбиљних болести. Др Вилијам С. Садлер (Dr. William S. Sadler) писао је: „Нико не може као доктор у потпуности схватити запањујуће велик проценат људске болести и патње које су директно повезане са забринутошћу, страхом, конфликтом... нездравим размишљањем и нечистим животом.“ Заиста, колико много штете ипак, проузрокује емоционални немир? Једна медицинска публикација одговара: „Статистике... показују да две трећине пацијената који долазе код лекара имају симптоме проузроковане или погоршане менталним стресом.“

Да, горчина, озлојеђеност и инат далеко од тога да су нешкодљиви. Ове заједљиве емоције су попут рђе која полако нагриза каросерију аутомобила. Аутомобил споља може изгледати дивно, али испод боје одвија се разоран процес.

Што је још важније, наше одбијање да опростимо када постоји основа за милосрђе такође нам може штетити духовно. У очима Јехове Бога, можемо постати попут роба из Исусове илустрације. Робу је био опроштен огроман дуг од стране његовог господара. Ипак, када га је један други роб замолио да му опрости прилично безначајан дуг, он је био груб и није опростио. Исус је разјаснио да ако смо ми исто тако неспремни да опростимо, Јехова ће одбити да нама опрости наше грехе (Матеј 18:21-35). Дакле, ако нисмо склони да опраштамо, ми можемо изгубити нашу чисту савест пред Богом и чак нашу наду за будућност! (Упореди 2. Тимотеју 1:3.) Онда, шта можемо учинити?

Научи да опрашташ

Истински опроштај потиче од срца. Он укључује опраштање погрешке кривцу и одустајање од било које жеље за осветом. Тако, коначна правда и могућа одмазда остају у Јеховиним рукама (Римљанима 12:19).

Међутим, мора се приметити да, пошто ’је срце изнад свега превртљиво и опако‘, оно не нагиње увек према опраштању чак и када би требало (Јеремија 17:9). Сам Исус је рекао: „Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, клевете“ (Матеј 15:19).

Срећом, наше срце може бити поучено да чини оно што је исправно. Међутим, поука која нам је потребна мора долазити из вишег извора. Ми не можемо то учинити сами (Јеремија 10:23). Божански инспирисани псалмиста признао је то и молио је за Божје вођство. Он је преклињао Јехову у молитви: „Научи ме наредбама својим! Уразуми ме о путу заповести својих“ (Псалам 119:26, 27).

Према једном другом псалму, Давид, краљ древног Израела, дошао је до ’разумевања пута‘ Јеховиног. Он је то искусио из прве руке и учио је из тога. Отуда, он је могао рећи: „Господ је милостив и добар, спор на гнев и богат у доброти. Као што отац синове своје жали, тако жали Господ оне који га се боје“ (Псалам 103:8, 13).

Потребно је да учимо као што је краљ Давид радио. Уз молитву проучавати Божји савршени пример опраштања, као и пример његовог Сина. Тако, можемо учити да опраштамо од срца.

Ипак, неки могу исправно питати: Шта је са озбиљним грехом? Морају ли сви греси бити опроштени?

Тежити за равнотежом

Када се према особи тешко греши, бол може бити огроман. То је нарочито истина ако је неко недужна жртва озбиљног греха. Неки се чак можда питају ’Како могу опростити некоме ко ме је злобно изневерио и повредио?‘ У случају тешког греха који би могао заслужити искључење, можда је потребно да жртва примени савет из Матеја 18:15-17.

У сваком случају, много тога може зависити од кривца. Пошто се ради о злоделу, да ли постоји икакав знак искреног покајања? Да ли се грешник променио, можда чак покушао да изврши стварне промене? У Јеховиним очима такво покајање је кључ за опраштање чак и у случају истински грозних грехова. На пример, Јехова је опростио Манасији, једном од најзлобнијих краљева у израелској историји. На основу чега? Бог је то учинио зато што се Манасија коначно понизио и покајао се за своје лоше путеве (2. Летописа 33:12, 13).

У Библији истинско покајање укључује искрену промену у ставу, искрено жаљење због било ког погрешног поступања. Где је прикладно и могуће, покајање је праћено напором да се учини накнада жртви греха (Лука 19:7-10; 2. Коринћанима 7:11). Где не постоји такво покајање, Јехова не опрашта.a Осим тога, Бог не очекује од хришћана да опросте онима који су једном били духовно просвећени али који сада намерно, непокајнички практикују чињење зла (Јеврејима 10:26-31). У екстремним случајевима, опраштање чак може бити неприкладно (Псалам 139:21, 22; Језекиљ 18:30-32).

Било да је опраштање могуће или не, жртва озбиљног греха можда жели да размотри друго питање: Морам ли остати под јаким емоционалним узнемирењем, осећајући снажан бол и гнев, све док се ствар потпуно не реши? Размотримо један пример. Краљ Давид је осећао снажан бол када је његов генерал, Јоав, убио Авенира и Амасу, „два човека правија и боља од себе [Јоава]“ (1. Краљевима 2:32). Давид је изразио свој гнев и озлојеђеност усмено и несумњиво Јехови у молитви. Ипак, с временом, потпуна јачина Давидових осећања вероватно је опала. Гнев и озлојеђеност нису преовладавали до краја његовог живота. Давид је чак наставио да ради с Јоавом, али он није једноставно опростио том непокајничком убици. Давид се побринуо да на крају правда буде задовољена (2. Самуилова 3:28-39; 1. Краљевима 2:5, 6).

Може бити потребно нешто времена и напора пре него што онај ко је повређен озбиљним гресима од стране других пређе преко свог почетног гнева. Процес оздрављења може бити много лакши када кривац призна своју погрешку и покаје се. Међутим, невина жртва греха треба да буде у стању да пронађе утеху и олакшање у свом спознању Јеховине правде и мудрости, и у хришћанској скупштини, без обзира на смер виновника зла.

Такође схвати да када опростиш грешнику, то не значи да ти искупљујеш грех. За хришћане, опраштање значи с пуно поверења препустити ствари у Јеховине руке. Он је праведан Судија целог свемира, и он ће извршити правду у право време. То ће укључивати суђење издајничким „блудницима и прељубочинцима“ (Јеврејима 13:4).

Користи од опраштања

Псалмиста Давид је певао: „Јер си ти, Господе, добар и опрашташ [„спреман да опростиш“, NW], и пун си милости за све који те призивљу!“ (Псалам 86:5). Да ли си ти, попут Јехове, „спреман да опростиш“? Користи су многе.

Прво, опраштање другима унапређује добре односе. Библија подстиче хришћане: „Будите један другоме добри, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу вама опростио“ (Ефесцима 4:32).

Друго, опраштање доноси мир. То није само мир с другим људима, већ поврх тога унутрашњи мир (Римљанима 14:19; Колошанима 3:13-15).

Треће, опраштање другима помаже нам да се сећамо да је нама самима потребно опроштење. Да, „сви [су] сагрешили и лишени су славе Божје“ (Римљанима 3:23).

Коначно, опраштање другима отвара пут да наши греси буду опроштени од стране Бога. Исус је рекао: „Ако опростите људима увреде њихове, опростиће и вама Отац ваш небески“ (Матеј 6:14).

Замисли многе ствари које су морале заокупљати Исусову пажњу послеподнева уочи његове смрти. Он је био забринут за своје ученике, проповедничко дело и посебно за своју беспрекорност према Јехови. Ипак, чак када је интензивно патио на мученичком стубу, о чему је он говорио? Међу његовим последњим речима биле су, „Оче, опрости им“ (Лука 23:34). Ми можемо опонашати Исусов савршени пример тиме што опраштамо једни другима од срца.

[Фуснота]

[Слике на 5. страни]

Да ли си схватио суштину Исусове илустрације о робу који није био спреман да опрости?

[Слике на 7. страни]

Опраштање другима унапређује добре односе и доноси срећу