Хришћанство на делу — усред немира
СВЕ је започело изненада, једног априлског дана 1994. У авиону који се срушио погинули су председници Бурундија и Руанде. За час је, насиље ужасавајућих размера, преплавило Руанду. За нешто мање од три месеца, преко 500 000 Руанђана — мушкараца, жена и деце — било је мртво. Неки људи на то раздобље указују као на време „геноцида“.
Половина од 7,5 милиона становника Руанде, морала је да побегне. Ту је спадало и 2,4 милиона оних који су заклон потражили у суседним земљама. Био је то највећи и најбржи избеглички егзодус у савременој историји. Избеглички логори су ужурбано ницали у Заиру (сада Демократска Република Конго), Танзанији и Бурундију. Неки од тих логора — највећих на свету — пружили су склониште за 200 000 људи.
Међу избеглицама било је много Јеховиних сведока, мирољубивог народа који примењује библијска начела у свом животу. У којој год земљи да живе, они задржавају стриктну неутралност и примењују начело које се јасно изражава у речима из Исаије 2:4: „Од мачева својих коваће раонике и српове од копаља својих; неће више народ мач на народ вадити нити ће се више боју учити.“ Јеховини сведоци су нашироко признати као религиозна група која није учествовала у геноциду у Руанди.
Исус Христ је рекао својим следбеницима да „нису од света“. Међутим, зато што су „на свету“, не могу их увек заобићи немири (Јован 17:11, 14). За време геноцида у Руанди, око 400 Сведока изгубило је живот. Око 2 000 Сведока и особа заинтересованих за вест о Краљевству, постали су избеглице.
Пошто нису део света, да ли то значи да Јеховини сведоци ништа не чине када удари невоља? Не. Божја Реч каже: „Ако су брат или сестра голи, или немају шта да једу, и рече им који од вас: „Идите с миром, грејте се и наситите се,“ а не да им потребе телесне, шта то помаже? Тако и вера ако нема дела, мртва је по себи“ (Јаков 2:15-17). Љубав према ближњем покреће Сведоке да помажу такође и онима који нису њихови религиозни истомишљеници (Матеј 22:37-40).
Премда су Јеховини сведоци из целог света јако желели да помогну својим суверницима који су се суочили с кобном ситуацијом у Руанди, координирање пружањем помоћи додељено је западној Европи. Лета 1994, један тим Сведока, добровољаца из Европе, пожурио је да помогне хришћанској браћи и сестрама у Африци. Добро организовани логори и пољске болнице постављени су за руандске избеглице. Огромне количине одеће, ћебади, хране и библијске литературе довезено је авионом, бродом или другим превозним средствима. Више од 7 000 напаћених људи — број који је у то време био скоро три пута већи од броја Јеховиних сведока у Руанди — имало је користи од пружања ове помоћи. До децембра те године, на хиљаде избеглица, укључујући ту и већину Јеховиних сведока, вратило се у Руанду да би се поново скућило.
Рат у Конгу
Године 1996, избио је рат у источној области Демократске Републике Конго. Та област граничи се с Руандом и Бурундијем. И опет је било силовања и убијања. Усред фијукања метака и запаљених села људи су бежали спасавајући живу главу. Јеховини сведоци су се затекли у том немиру и педесетак их је погинуло. Неки су погинули од залуталих метака. Други су окрутно убијени јер су припадали извесној етничкој групи или су били погрешно протумачени за непријатеље. Једно село где је живело 150 Сведока, прогутала је ватра. У другим селима много кућа и неке Дворане Краљевства биле су спаљене. Лишени својих домова и поседа, Сведоци су бежали у друге области где су им суверници помагали.
Рат прати и глад, пошто су усеви уништени, залихе хране опљачкане и везе за снабдевање одсечене. Доступна храна је била скупа. У Кисанангију, почетком маја 1997, килограм кромпира коштао је три долара, што је далеко изнад новчаних могућности већине људи. Већина је себи могла приуштити само један оброк дневно. Наравно, за несташицом хране иде и болест. Потхрањеност ослабљује способност тела да се брани од маларије, дијареичних обољења и стомачних проблема. Нарочито деца пате и умиру.
Проценити колика је потреба
Јеховини сведоци из Европе опет су брзо реаговали на потребе. До априла 1997, један тим Сведока за пружање помоћи, у који су била укључена и два лекара, стигао је авионом заједно с лековима и новцем. У Гоми су Сведоци из тог краја већ организовали одборе за помоћ да процене ситуацију како би се помоћ могла сместа пружити. Тим је испитивао стање у граду и околним подручјима. Разаслани су извиђачи да прибаве извештаје из удаљенијих подручја. Подаци су прикупљени и из Кисанганија, смештеног преко 1 000 километара западно од Гоме. Браћа с подручја Гоме, помагала су да се у том подручју где је живело око 700 Сведока, усклади пружање помоћи.
Један хришћански старешина из Гоме рекао је: „Били смо дубоко дирнути када смо видели нашу браћу која су дошла из тако далеких крајева да би нам помогла. Пре него што су она дошла, помагали смо једни другима. Браћа из унутрашњости морала су да побегну у Гому. Неки су изгубили своје куће и оставили своје њиве. Примили смо их у наше домове и поделили с њима нашу гардеробу и оно мало хране што смо имали. Оно што смо локално могли урадити, није било много. Неки од нас су патили од неухрањености.
„Међутим, браћа из Европе су донела новац који нам је омогућио да купимо храну, које није било довољно и која је била веома скупа. Она је стигла у пресудном моменту, пошто многи у својим домовима више нису имали шта да једу. Делили смо храну и Сведоцима и онима који то нису. Да помоћ није пристигла онда када јесте, још многи би помрли, а нарочито деца. Јехова је спасао свој народ. Они који нису Сведоци били су веома импресионирани. Многи су коментарисали о нашем јединству и љубави. Многи су признали да је наша религија она права.“
Поред тога што се храна набављала локално и што су се делили лекови, још тога је било потребно. Било је потребно одеће и ћебади, као и веће залихе хране и лекова. Била је потребна и помоћ да се поново изграде уништени домови.
Људи великодушно прилажу
Браћа из Европе поново су била жељна да помогну. Канцеларија Јеховиних сведока у Лувру у Француској, послала је позив скупштинама у долини Роне као и у Нормандији и деловима подручја Париза. Овде је одиграло улогу још једно начело из Писма: „Који мало сеје, мало ће и пожњети, а који обилно сеје, обилно ће пожњети. Сваки нека приложи по вољи свога срца, а не са жалошћу или од невоље, јер Бог љуби онога који радо даје“ (2. Коринћанима 9:6, 7).
На хиљаде њих радосно су дограбили прилику да прилажу. Кутије и вреће одеће, ципела и других ствари сливале су се у Дворане Краљевства, а затим пребацивале у подружницу Јеховиних сведока у Француској. Тамо је било 400 добровољаца који су били спремни да учествују у следећем кораку подухвата „Помоћ Заиру“. Како су се поклоњене ствари сливале, ови добровољци су разврставали, слагали и паковали одећу у кутије, које су по 30 биле слагане у палете. Деца су мислила на своју малу браћу и сестре у Африци, и слали су играчке — аутиће који се сјаје, чигре, лутке и медведиће. Оне су паковане заједно с намирницама непходним за живот. Све у свему, девет контејнера дугих 12 метара били су напуњени и бродом послати за Конго.
Колико је помоћи од Сведока из Белгије, Француске и Швајцарске послато за централну Африку? До јуна 1997, укупан износ био је: 500 килограма лекова, 10 тона кекса богатог протеинима, 20 тона друге хране, 90 тона одеће, 18 500 пари ципела и 1 000 ћебади. Такође је и библијска литература превезена авионом. Све се ово изузетно ценило, тешило избеглице и помагало им да издрже своје кушње. Укупан износ ове испоруке износио је близу 1 000 000 америчких долара. Овакви прилози били су доказ братства и љубави међу онима који служе Јехови.
Дистрибуција у Конгу
Кад је роба почела да стиже у Конго, два брата и једна сестра дошли су из Француске да би радили у локалним одборима за помоћ. Што се тиче захвалности коју су показали Сведоци из Конга, Јаслин каже: „Добили смо многа писма захвалности. Једна сиромашна сестра дала ми је један украс од малахита. Други су нам давали своје фотографије. Када смо полазили сестре су ме пољубиле, загрлиле и заплакале. И ја сам плакала. Многи су коментарисали попут: ’Јехова је добар. Јехова мисли на нас.‘ Тако да су признали да част за овај поклон припада Богу. Док смо делили храну, браћа и сестре су хвалили Јехову песмама Краљевства. Било је веома дирљиво.“
Члан тима је био и један лекар који се зове Лоик. Многи су нагрнули у Дворану Краљевства и стрпљиво чекали да дођу на ред да затраже помоћ од њега. Једна сестра из Конга је, желећи да и она учини нешто, донела четрдесетак крофни за оне који су чекали на лекарски преглед. Пошто је чекало 80 људи, свако је добио по пола крофне.
Помоћ не-Сведоцима
Ова хуманитарна помоћ није пружена искључиво Јеховиним сведоцима. И други су имали користи, баш као и многи 1994. године. То је у складу с Галатима: „Зато дакле док прилику имамо, да чинимо добро свакоме а особито браћи по вери“ (курзив наш).
Сведоци су поделили лекове и одећу у неколико основних школа, и у једно сиротиште у близини Гоме. Сиротиште је дом за 85 деце. На ранијем путовању на ком је требало проценити ситуацију, тим за помоћ је посетио сиротиште и обећао да ће их снабдети са 50 кутија кекса богатог протеинима, кутијама одеће, са 100 ћебади, лековима и играчкама. Дечица су се у дворишту поређала и певала посетиоцима. Затим су изнела једну специјалну молбу — могу ли добити једну фудбалску лопту тако да би могла играти фудбал?
Неколико недеља касније, тим за помоћ је испунио своје обећање и донео намирнице. Импресиониран великодушношћу и оним што је прочитао у библијској литератури коју је добио, директор сиротишта је рекао да је на путу да постане Јеховин сведок. А да ли су деца добила лопту? „Не“, рекао је Клод, координатор француског тима за помоћ. „Дали смо им две фудбалске лопте.“
Избеглички логори
Помоћ није била ограничена само на Конго. На хиљаде избеглица побегло је из ратне зоне у оближњу земљу где су ужурбано била постављена три избегличка логора. Ту су отпутовали и Сведоци како би видели шта се може урадити. Када је извештај био готов, логори су пружили заклон за 211 000 избеглица, углавном из Конга. Око 800 њих били су Сведоци и њихова деца, и особе заинтересоване за добру вест о Краљевству. Хитан проблем у логорима био је недостатак хране. У једном логору, хране је било довољно још за само три дана, а она је обухватала и пасуљ стар три године.
Упркос томе, Сведоци су били доброг расположења. Пошто су имали библијску литературу, одржавали су редовне састанке под ведрим небом да би се духовно изграђивали. Такође су били запослени проповедањем добре вести о Божјем Краљевству другима по логорима (Матеј 24:14; Јеврејима 10:24, 25).
У истраживачки тим Сведока био је укључен и један лекар. Иако су власти дозволиле да тим проведе само по неколико дана у сваком логору, одржавали су лекарска саветовалишта. Оставили су лекове и храну хришћанским старешинама. Тако су браћа преживела. Чланови тима такође се надају да ће се Сведоци из логора ускоро моћи вратити у своју домовину.
А шта је с будућношћу? Исус Христ је прорекао да ће наши дани бити дани великих немира, доба обележено ратовима и глађу (Матеј 24:7). Јеховини сведоци знају да ће само Божје Краљевство окончати патњу која сада постоји на земљи. Под његовом владавином, наш земаљски дом ће за послушно човечанство постати рај мира, изобиља и бескрајне среће (Псалам 72:1, 3, 16). У међувремену, Сведоци ће објављивати добру вест о том небеском Краљевству, а у време потребе и даље помагати суверницима и другима.
[Истакнути текст на 4. страни]
Од 1994, само Јеховини сведоци из Европе послали су више од 190 тона хране, одеће, лекова и других хуманитарних потрепштина у област афричких Великих језера.
[Оквир на 6. страни]
Хришћанска љубав спроведена у дело
Међу онима који су жељно чекали да учествују у француском пројекту „Помоћ Заиру“, била је и Рут Данеј. Као дете, била је због своје хришћанске вере затворена у нацистички концентрациони логор. Она је прокоментарисала: „Срећни смо што смо могли нешто да урадимо за нашу браћу и сестре у Африци! Али због нечег сам била дупло срећнија. Када смо се 1945. године вратили кући из Немачке, нисмо имали ама баш ништа. Чак је и гардероба коју смо имали на себи била позајмљена. Међутим, ускоро смо примили материјалну помоћ од наше духовне браће из Америке. Тако да ми је ово пружање помоћи омогућило да узвратим доброту која је пре много година била нама указана. Каква је предност бити део тако велике породице братства, које хришћанску љубав спроводи у дело! (Јован 13:34, 35).
[Слика на 7. страни]
Ускоро — земаљски рај са изобиљем за свакога