Старање око жртава руандске трагедије

РУАНДА, смештена у срцу Африке, назива се „афричка Швајцарска“. Бујно зеленило које људи опажају док прелећу преко ове земље пружа им утисак Едемског врта. Није чудо што Руанду обично описују као рај.

Једно време, за свако посечено дрво била су сађена два. Један дан у години био је посвећен поновном пошумљавању. Дуж путева садиле су се воћке. Путовање по читавој земљи било је слободно и лако. Главни путеви који су различите префектуре повезивали с престоницом, с Кигалијем, били су асфалтни. Престоница је брзо напредовала. Просечан радник довољно је зарађивао да би до краја месеца саставио крај с крајем.

Хришћанска активност Јеховиних сведока у Руанди такође је просперирала. Почетком прошле године у ношење добре вести о Божјем Краљевству претежно католичкој популацији ове земље од око осам милиона људи било је укључено преко 2 600 Сведока (Матеј 24:14). У марту Сведоци су у домовима људи водили више од 10 000 библијских студија. И постојало је 15 скупштина унутар и около Кигалија.

Један путујући надгледник Јеховиних сведока приметио је: „Новембра 1992, опслуживао сам 15 скупштина. Али до марта 1994, њихов број се повећао на 27. Број пионира такође је растао сваке године.“ У суботу, 26. марта 1994, број присутних на Меморијалу Христове смрти био је 9 834.

Затим, преко ноћи, ситуација у Руанди трагично се променила.a

Изненадан крај постојећег поретка

Шестог априла 1994, око 20.00 часова, председници Руанде и Бурундија, обојица Хутуи, убијени су у једном авионском удесу у Кигалију. Те ноћи могли су се чути полицијски звиждуци по целој престоници, а путеви су блокирани. Затим су током раних јутарњих часова, војници и мушкарци наоружани мачетама почели убијати људе који су били Тутсији. Нтабана Ежан — надгледник града Јеховиних сведока у Кигалију — његова жена, син и кћерка били су масакрирани међу првима.

Једна европска породица Јеховиних сведока проучавала је Библију с неколико комшија који су били Тутсији. Деветоро од ових комшија нашло је склониште у дому ових европејаца док су сумануте убице ишле од куће до куће. За неколико минута, отприлике 40 пљачкаша било је у кући, разбијајући ствари и преврћући намештај. Нажалост, комшије Тутсији били су убијени. Осталима је, међутим, упркос њиховим напорима да спасу своје пријатеље, било дозвољено да спасу голи живот.

Покољ се наставио седмицама. До краја, убијено је како се процењује 500 000 или више Руанђана. Хиљаде су побегле спасавајући главе, нарочито Тутсији. Заирска подружница Јеховиних сведока обзнанила је браћи у Француској своју потребу за хуманитарном помоћи. „Замолили смо за један контејнер употребљаване одеће“, објашњава заирска подружница. „Браћа из Француске послала су нам пет контејнера углавном нове одеће и обуће.“ Око 65 тона одеће послато је 11. јуна. Кенијска подружница такође је избеглицама послала одећу и лекове, као и часописе Кула стражара на њиховом локалном језику.

До јула, снаге којима доминирају Тутсији, зване Руандски патриотски фронт, поразиле су владине снаге којима доминирају Хутуи. После тога, Хутуи су почели да беже из земље у стотинама хиљада. Наступио је хаос кад је два милиона или више Руанђана потражило уточиште у на брзину основаним логорима у суседним земљама.

Покушали су да помогну једни другима

Двоје од шесторо оних који су радили у преводилачкој канцеларији Јеховиних сведока у Кигалију били су Тутсији — Анани Мбанда и Мукагисагара Дениз. Напори Хуту браће да их заштите неколико седмица били су успешни. Ипак, пред крај маја 1994, ово двоје Тутсија били су убијени.

Уз ризиковање, и чак жртвовање, својих сопствених живота Јеховини сведоци су гледали да заштите сухришћане друкчијег етничког порекла (Јован 13:34, 35; 15:13). На пример, Мукабалиса Чантал је Тутси. Кад су на стадиону где је она живела чланови Руандског патриотског фронта тражили Хутуе, она је интервенисала у корист својих Хуту пријатеља. Иако су њени напори досађивали побуњеницима, један је узвикнуо: „Ви Јеховини сведоци заиста имате солидно братство. Ваша религија је најбоља која постоји!“

Држати се чистим од етничке мржње

То не значи да су Јеховини сведоци тотално имуни на етничке мржње које стотинама година постоје у овом подручју Африке. Један Сведок из Француске који је учествовао у хуманитарној акцији приметио је: „Чак и наша хришћанска браћа морају улагати велики напор како би избегла да буду затрована том мржњом која доприноси неописивим масакрима.

„Сусрели смо браћу која су гледала како масакрирају њихове породице пред њиховим очима. На пример, једна хришћанска сестра удала се само два дана пре него што јој је муж убијен. Неки Сведоци су видели како убијају њихову децу и родитеље. Једна сестра, која је сада у Уганди, видела је како кољу читаву њену породицу, укључујући и њеног мужа. То једноставно истиче патњу, и емоционалну и физичку, која је дотакла сваку породицу Јеховиних сведока.“

Свеукупно, око 400 Сведока убијено је у овом етничком насиљу. Ипак ниједан од њих није умро од руку сусведока. Међутим, Тутси и Хуту чланови римокатоличких и протестантских цркава поклали су хиљаде. Добро је документовано да Јеховини сведоци широм света не узимају учешћа у било којим ратовима, револуцијама или другим таквим конфликтима овог света (Јован 17:14, 16; 18:36; Откривење 12:9).

Патња која се не може описати

Прошлог лета, људи широм света били су изложени призорима скоро невероватне људске патње. Стотине хиљада руандских избеглица виђено је како у потоцима отичу у суседне земље и битишу тамо под најнесанитарнијим условима. Један Јеховин сведок у хуманитарној мисији из Француске описао је на следећи начин ситуацију коју је 30. јула видела његова делегација.

„Суочили смо се са сценама апсолутног ужаса. Километар за километром лешеви су обрубљивали пут. Заједничке гробнице пуњене су хиљадама мртваца. Како смо се пробијали кроз усталасану масу народа смрад је био несносан, док су се деца играла поред мртвих телеса. Били су ту и лешеви родитеља чија су деца још увек била жива и која су се прибијала уз њихова леђа. Такве сцене, које се стално изнова понављају, остављају дубок утисак. Човек бива надвладан осећајем потпуне беспомоћности, и не може остати не потресен степеном овог ужаса и опустошења.“

Кад су средином јула избеглице у десетинама хиљада хрлиле у Заир, Сведоци у Заиру су отишли до границе и држали своје библијске публикације подигнутима како би их њихова хришћанска браћа и заинтересовани појединци могли идентификовати. Сведоци избеглице из Руанде скупљени су заједно и одведени у Дворану Краљевства у оближњу Гому, где им је пружена нега. Сведоци с медицинским искуством напорно су радили како би умањили невољу болесних, упркос недостатку адекватних лекова и прикладних објеката.

Брзи одзив на патњу

У петак, 22. јула, Јеховини сведоци у Француској добили су факсирани SOS позив из Африке. Он је описивао страшно стање њихове хришћанске браће која су бежала из Руанде. У року од пет или десет минута након примања овог обавештења, браћа су одлучила да натоваре један теретни авион хуманитарним потрепштинама. То је водило до викенда интензивних припрема, које су још више значајне с обзиром на потпуни недостатак искуства у предузимању таквог једног великог хуманитарног подухвата у кратком року.

На потребу за хуманитарним фондовима постојао је огроман одзив. Само Сведоци у Белгији, Француској и Швајцарској приложили су преко 1 600 000 америчких долара. Обезбеђене су хуманитарне ствари, укључујући храну, лекове и опрему за преживљавање, и све је то запаковано у кутије и означено у објектима Јеховиних сведока у Лувјеу, у Француској. Сведоци су дан и ноћ радили како би пошиљка била спремна за испоруку за Остенд, у Белгији. Тамо на аеродрому, у среду 27. јула, преко 35 тона утоварено је на један теретни млазњак. Идућег дана послата је једна мања пошиљка, углавном медицинских залиха. У суботу, два дана касније, још један лет носио је жртвама још медицинских залиха.

Сведоци из Француске, укључујући једног лекара, отишли су у Гому пред овом великом пошиљком. У понедељак, 25. јула, кад је др Хенри Талет стигао у Гому, око 20 Сведока већ је умрло од колере, а други су свакодневно умирали. Због тога што је пошиљка морала бити испоручена преко Буџумбуре, у Бурундију, која је удаљена око 250 километара, она у Гому није стигла све до петка ујутро, 29. јула.

Борба с болешћу

У међувремену, на једној парцели где је смештена Дворана Краљевства у Гоми, било је збијено око 1 600 Сведока и њихових пријатеља. За све ове људе постојао је један нужник, уопште није било воде већ само врло мало хране. Десетине њих заражених колером било је натрпано у Дворани Краљевства. Данак смрти је ескалирао.

Колера у потпуности дехидрира особу. Очи постају стакласте а затим се изврну нагоре. Уколико се рехидрациона терапија на време започне, особа је за два дана поново на својим ногама. Због тога су одмах учињени напори да се браћа рехидрирају с оно мало медицине која је била на располагању.

Осим тога, браћа су покушала да изолују болесне и спрече заразу других. Настојали су да избеглице пребаце далеко од ужасних услова у Гоми. Једна погодна локација пронађена је у близини језера Киву, далеко од прашине и задаха лешева који је тешко лебдео у ваздуху.

Ископани су нужници и зацртана строга правила хигијене. Она су укључивала прање руку након одласка у нужник у једној посуди с белилом и водом. Био је наглашен значај ових мера, и људи су прихватили оно што се од њих захтевало. Ускоро је смртоносно ширење болести било заустављено.

Кад је у петак, 29. јула, стигла велика пошиљка хуманитарних залиха, формирана је мала болница у Дворани Краљевства у Гоми. Постављено је отприлике 60 пољских кревета и успостављен је систем прочишћавања водом. Осим тога, Сведоцима који су били лоцирани на обалама језера Киву однесени су шатори. У кратком року, они су подигли 50 шатора у уредним, правилним редовима.

Једно време је око 150 Сведока и њихових пријатеља било озбиљно болесно. До прве недеље у августу, преко 40 њих умрло је у Гоми. Али медицинске залихе и подршка стигле су на време да спасу многе животе и спрече много патње.

Захвални, духовни људи

Сведоци избеглице показали су изузетну захвалност за све што је учињено за њих. Били су дирнути љубављу коју су показала њихова хришћанска браћа из других земаља и јасним доказом да заиста припадају једном међународном братству.

Упркос многим потешкоћама, избеглице су задржале своју духовност. У ствари, један посматрач је приметио да „они изгледају забринутији за добијање духовне хране него за материјалну помоћ, иако су у страшној потреби за свим“. На захтев, различитим избегличким логорима испоручено је 5 000 примерака помоћних средстава за проучавање Библије Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи на руандском језику кињарванда.b

Избеглице су сваког дана осматрале неки библијски цитат, и организовали су скупштинске састанке. Такође су учињене припреме да се за децу одржавају школски часови. Учитељи су искористили ове часове како би пружили поуку у вези с правилима о хигијени, наглашавајући да од њиховог слеђења зависи преживљавање.

Потребна је стална брига

Стотине Сведока избеглица смештени су и на другим местима осим у Гоми, као што је Ручуру. Слична помоћ пружена је и овој браћи. Дана 31. јула, једна делегација од седам Сведока одлетела је јужно од Гоме у Букаву, где је било отприлике 450 Сведока избеглица. Многи од њих такође су били из Бурундија. Тамо је избила колера и пружена је помоћ у покушају да се спречи било који смртни случај међу браћом.

Идућег дана делегација је путовала скоро 150 километара путем до Увире, у Заиру, где је уз пут на седам локација било око 1 600 Сведока и из Руанде и из Бурундија. Пружена је поука о томе како се могу заштитити од болести. Један извештај заснован на налазима ове делегације говорио је: „Оно што је до сада учињено само је почетак, и 4 700 особа које сада примају нашу помоћ требаће даљњу помоћ још многе месеце.“

Како се извештава, до августа су се стотине Сведока вратиле у Руанду. Ипак практично сви домови и сва имовина били су опљачкани. Зато постоји изазов реконструисања домова и Дворана Краљевства.

Божје слуге настављају горљиво да се моле у корист оних који тако страшно пате у Руанди. Ми знамо да како се крај овог система ствари приближава, насиље се може повећати. Међутим, Јеховини сведоци широм света наставиће да одржавају своју хришћанску неутралност и да показују своје истинско саосећање.

[Фусноте]

[Мапа на 20. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

РУАНДА

Кигали

УГАНДА

ЗАИР

Ручуру

Гома

Језеро Киву

Букаву

Увира

БУРУНДИ

Буџумбура

[Слике на 23. страни]

Лево: Нтабана Ежен и његова породица су масакрирани. Десно: Мукагисагара Дениз, Тутсијка, убијена је, упркос напорима Хуту браће да је спасу

[Слике на странама 24, 25]

Врх: брига око болесних у Дворани Краљевства у Гоми. Испод лево: преко 35 тона хуманитарне помоћи коју су Сведоци припремили и послали теретним авионом. Испод: околина језера Киву, где су Сведоци били пресељени. Испод десно: руандске избеглице у Дворани Краљевства у Заиру