Захвална за снажно хришћанско наслеђе

ИСПРИЧАЛА ГВЕН ГУШ

У школи сам певала речи, ’велики Јехова закраљи се у својој слави‘, из једне химне. Често сам се питала: ’Ко је тај Јехова?‘

МОЈИ баба и деда су били богобојазни људи. Почетком овог века, дружили су се са Истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Тати је добро ишао посао, али у почетку на своје троје деце није преносио хришћанско наслеђе које је имао прилике да добије.

Тек када је отац мом брату Дагласу, сестрици Ен и мени дао брошурице под насловом Његова дела и Ко је Бог?, сазнала сам да је Јехова име правога Бога (Псалам 83:19). Била сам усхићена! Али шта је то поново подстакло очев интерес?

Када је 1938. године видео да се народи приправљају за рат, отац је схватио да би било потребно нешто више од људских напора да се реше светски проблеми. Бака му је дала књигу Непријатељи, коју су издали Јеховини сведоци. Читајући је, сазнао је да је прави непријатељ човечанства Сотона Ђаво и да једино Божје Краљевство може остварити светски мирa (Данило 2:44; 2. Коринћанима 4:4).

Док је рат куцао на врата, наша породица је почела да присуствује састанцима у Дворани Краљевства Јеховиних сведока у Вуд Грину, у Северном Лондону. Јуна 1939, отишли смо у оближњи Александрин дворац да послушамо говор „Влада и мир“, који је изнео Џозеф Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societyja. Ратерфордов говор с Медисон сквер гардена у Њујорку, преносио је радио у Лондону и у другим већим градовима. Говор смо могли чути тако јасно да када је насилна руља у Њујорку изазвала немир, освртала сам се око себе да погледам да се то не дешава у нашој слушаоници!

Очева ревност за библијску истину

Отац је инсистирао да сваке суботње вечери цела наша породица заједно учествује у проучавању Библије. Наш студиј се вртео око библијске теме која је у Кули стражари била на распореду за разматрање за тај дан. Извештај о Исусу Навину и опсади града Аја, размотрен у Кули стражари од 1. маја 1939. (енгл.), до дан-данас је живописан у мојим мислима, што илуструје какав су утицај имала та проучавања. Тај извештај ми је толико заокупио пажњу да сам све стихове о том извештају проверила у лично својој Библији. Установила сам да је такво истраживање фасцинантно — и то је још увек тако.

То што смо научено делили с другима, похранило је библијска учења у мом срцу. Једног дана отац ми је дао фонограф са снимљеном библијском проповеди, брошурицу коју смо користили за библијски студиј и адресу једне старије госпође. Затим ме је замолио да је посетим.

„Шта да кажем, и шта да урадим“, упитала сам га.

„Све је овде“, рекао је отац. „Само пусти траку, прочитај питања, дозволи да станар прочита одговоре а затим прочитај стихове.“

Поступила сам како ми је рекао, и тако сам научила да водим библијски студиј. Користећи Писмо на овај начин у својој служби, стекла сам боље разумевање о њему.

Изазов ратних година

Други светски рат је избио 1939, а наредне године сам се крстила у знак свог предања Јехови. Имала сам тек 13 година. Одлучила сам да постанем пионир, како се називају пуновремене слуге. Године 1941, завршила сам школу и на конгресу у Лејчестеру, придружила се Дагласу у пуновременом служењу.

Наредне године, отац је био приведен јер је имао приговор савести на учествовање у ратовима. Ми деца смо се окупили око мајке, и током тог тешког ратног доба помагали јој у вођењу рачуна о кући. Затим, ни часка касније након што је отац ослобођен, Даглас је позван у војску. Локалне новине су биле насловљене „Зашто је и син попут оца изабрао затвор“. Уследило је добро сведочанство, будући да се пружила прилика за објашњење зашто прави хришћани не учествују у убијању других људи (Јован 13:35; 1. Јованова 3:10-12).

Током тих ратних година, многи Сведоци који су били у пуновременој служби били су редовни гости у нашој кући, и њихови изграђујући разговори засновани на Библији оставили су трајан утисак. Међу том верном хришћанском браћом били су Џон Бар и Алберт Шродер, који су сада чланови Водећег тела Јеховиних сведока. Моји родитељи су били истински гостољубиви и поучавали су и нас да будемо такви (Јеврејима 13:2).

Спремна да дам одговор

Недуго након почетка пионирења, наишла сам у служби од куће до куће на Хилду. Љутито је изјавила: „Мој муж се напољу бори за такве као што сте ви! Зашто не радите нешто у правцу ратних напора?“

„Колико ви знате о ономе што ја радим?“, упитала сам. „Знате ли зашто сам дошла до вас?“

„Па“, одговорила је, „онда боље уђите и реците ми.“

Била сам у прилици да јој објасним да ми пружамо наду људима који пате због ужасних дела која су почињена — често у име религије. Хилда је с цењењем слушала, и постала је мој први редовни студент Библије. Она је активни Сведок, сада већ преко 55 година.

При завршетку рата, добила сам нову пионирску доделу у Дорчестер, један град на југозападу Енглеске. Први пут сам морала да се одселим од куће. Наша мала скупштина се састајала у једном ресторану, који се звао „Стара чајана“. Требало је да поређамо столове и столице за сваки наш састанак. Било је веома другачије од Дворане Краљевства на коју сам навикла. Међутим, радило се о истој духовној храни и пуном љубави хришћанском друштву браће и сестара.

У међувремену су се моји родитељи преселили у Тунбриџ Велс, јужно од Лондона. Вратила сам се кући да бисмо отац, Ен и ја могли заједно пионирити. Наша скупштина је убрзо порасла са 12 на 70 Сведока, стога су нашу породицу замолили да се пресели у Брајтон на јужној обали, где је била већа потреба за објавитељима Краљевства. Многи су се с ревношћу придружили нашој пионирској породици у проповедању, и видели смо како Јехова богато благосиља наш рад. Од једне скупштине убрзо су настале три!

Неочекивани позив

У лето 1950, наша породица је била међу 850 делегата из Велике Британије који су присуствовали Међународном конгресу Раст теократије на Јенки стадиону у Њујорку. Многима који су дошли преко океана био је послат један формулар, молба за похађање Библијске школе Гилеад Watchtowera, смештене близу Саут Ленсинга, у држави Њујорк. Даглас, Ен и ја смо били међу њима! Сећам се шта сам мислила када сам попуњену молбу убацила у поштанско сандуче: ’Сада сам то стварно урадила! Којим ће путем кренути мој живот?‘ Па ипак моја одлука је била: „Ево мене, мене пошаљи“ (Исаија 6:8). Била сам усхићена када сам добила позив да после конгреса останем да бих похађала 16. разред Гилеада, заједно с Дагласом и Ан. Сви смо били потпуно свесни да као мисионари можемо бити послани у било који крај света.

Након што смо на конгресу били заједно као породица, дошло је време да се родитељи врате у Енглеску — сами. Нас троје деце махали смо им поздрављајући их док су се отиснули на Мауританији. Како је то био дирљив растанак!

Мисионарске доделе

Шеснаести разред Гилеада имао је 120 студената из свих крајева света, укључујући и неке који су претрпели нацистичке концентрационе логоре. Пошто је наш разред учио шпански, очекивали смо да ћемо добити доделе тамо где се говори шпански, у неке земље у Јужној Америци. Замислите наше изненађење на дан градуације када смо сазнали да је Даглас добио доделу за Јапан, а Ен и ја за Сирију. Стога смо ми девојке морале да научимо арапски, што се показало као добра ствар када је наша додела промењена на Либан. Док смо чекале наше визе, двапут недељно смо имале часове арапског код Џорџа Шакаширија, који је у Watch Tower Societyju био словослагач за арапску Кулу стражару.

Како је било узбудљиво ићи у библијску земљу о којој смо учили у школи! Кит и Џојс Чу, Една Стакхаус, Олива Тарнер, Дорин Ворбертон и Дорис Вуд били су тамо заједно с нама. Како смо срећна мисионарска породица постали! Један Сведок из тог краја долазио је у наш мисионарски дом да би нам надаље помагао у вези с језиком. Током времена нашег свакодневног подучавања, вежбали бисмо кратку презентацију, након чега бисмо ишли и користили је у нашем делу проповедања.

Првих неколико година провели смо у Триполију, где је била основана скупштина. Џојс, Една, Олива, Дорин, Дорис, Ен и ја помагале смо женама и кћеркама локалних Сведока да учествују на састанцима као и у служби у јавности. Све до тада, наша хришћанска браћа и сестре, следећи локални обичај, на састанцима нису седели заједно и стварно ретко кад су хришћанске сестре учествовале у служби од куће до куће. У проповедању у јавности била нам је потребна њихова језичка помоћ и храбриле смо их да и оне учествују у том делу.

Ен и ја смо затим добиле доделу да помажемо једној малој групи Сведока у древном граду Сидону. Недуго после тога, замољене смо да се вратимо у главни град, Бејрут. Семе библијске истине је неко посејао у заједници где се говори јерменски, стога смо научиле тај језик да бисмо им помагале.

Промене додела

Пре него што сам отишла из Енглеске, упознала сам Вилфреда Гуча. Он је био реван, брижан брат који је служио у лондонском Бетелу. Вилф је био студент 15. разреда Гилеада, који је имао градуацију 1950. године за време конгреса на Јенки стадиону. Његова мисионарска додела је била канцеларија подружнице Watch Tower Societyja у Нигерији те смо се неко време дописивали. Обоје смо присуствовали конгресу „Тријумфално Краљевство“ у Лондону, и убрзо после тога смо се верили. Следеће године, венчали смо се у Гани и ја сам се придружила Вилфу на његовој мисионарској додели у Лагосу, у Нигерији.

Након што сам Ен оставила у Либану, она се удала за једног финог хришћанског брата који је библијску истину упознао у Јерусалиму. Моји родитељи нису могли бити на нашим венчањима, пошто смо се Даглас, Ен и ја, свако од нас, венчали у различитим крајевима света. Али ипак, били су задовољни што знају да срећно служимо нашем Богу Јехови.

Рад у Нигерији

У канцеларији подружнице у Лагосу, добила сам задатак да чистим собе осам чланова наше бетелске породице као и да припремам оброке и перем веш. Изгледало је као да нисам добила само мужа већ одмах и породицу!

Вилф и ја смо научили кратке библијске презентације на јоруба језику и били смо награђени за наш труд. Студент с којим смо тада дошли у везу, сада има сина и кћерку који служе у великој нигеријској бетелској породици од 400 чланова.

Године 1963, Вилф је примио позив да присуствује десетомесечном курсу посебне поуке у Бруклину, у Њујорку. По завршетку, неочекивано је добио доделу назад у Енглеску. Ја сам остала у Нигерији и примила саопштење да се за само 14 дана састанем с Вилфом у Лондону. Отишла сам с помешаним осећањима, пошто је Нигерија била тако радосна додела. После 14 година службе у иностранству, требало нам је времена да се поново прилагодимо на живот у Енглеској. Међутим, били смо захвални што смо близу наших све старијих родитеља и што можемо да бринемо о њима.

Подржани нашом надом

Почев од 1980. имала сам предност да Вилфа пратим док је као зонски надгледник путовао по многим земљама. Нарочито сам једва чекала да поново посетимо Нигерију. Касније смо ишли и у Скандинавију, Западноиндијска острва и на Блиски исток — укључујући и Либан. Било је посебно усхићење евоцирати радосне успомене и видети оне које сам некада знала као младе тинејџере како служе као хришћанске старешине.

Нажалост, мој драги супруг је у пролеће 1992. умро. Имао је само 69 година. Био је то нарочито тежак ударац јер је дошао тако изненада. Након 35 година брака, требало ми је времена да се привикнем. Али, примила сам много помоћи и љубави од своје светом раширене породице хришћана. Имам тако пуно радосних искустава о којима могу размишљати.

Оба моја родитеља су поставила изврстан пример хришћанског интегритета. Мајка је преминула 1981, а отац 1986. Даглас и Ен и даље верно служе Јехови. Даглас и његова жена Кам вратили су се у Лондон, где су остали након што су се бринули о оцу. Ен и њена породица су у Сједињеним Државама. Нас све троје цени нашу од Бога дату наду и наше наслеђе. Настављамо да се ’уздамо у Њега‘, ишчекујући време када ће живи, уз ускрснуле вољене особе, заједно заувек служити као чланови Јеховине породице на земљи (Јеремијине тужбалице 3:24).

[Фусноте]

[Слика на 23. страни]

У смеру казаљке на сату од врха лево:

Тринаестогодишња Гвен приказује образац студија у Дворани Краљевства у Енфилду

Породица мисионара у Триполију, Либан 1951.

Гвен са својим покојним мужем Вилфом