Промена доделе у осамдесетој
ИСПРИЧАЛА ГВЕНДОЛИН МЕТЈУЗ
Када сам напунила 80, муж и ја смо одлучили да спакујемо све наше ствари у изнајмљени камионет и преселимо се из Енглеске у Шпанију. Нисмо говорили шпански и кренули смо на југозапад Шпаније, далеко од свратишта туриста који говоре енглески. Већина наших пријатеља мислила је да смо луди, али ја сам се раздрагано присећала да је Абрахам имао 75 година када је напустио Ур.
КАКО се испоставило, године проведене у Шпанији од нашег доласка априла 1992, биле су међу највреднијима у нашем животу. Али пре него што објасним зашто смо се преселили, дозволите да вам испричам како нас је животни век у Јеховиној служби довео до тако велике одлуке.
Библијска истина мења наш живот
Одгајана сам у религиозном дому на југозападу Лондона, у Енглеској. Мајка је имала обичај да сестру и мене води на различита места обожавања у потрази за подмирењем духовних потреба. Мој отац, који је био хронично болестан од туберкулозе, није ишао с нама. Али, био је страсни читач Библије, и подвлачио је сваки пут када је наишао на стих који би га просветлио. Једна од најдражих ствари које поседујем јесте та прилично похабана Библија која му је толико значила.
Године 1925, када сам имала 14 година, пред наша врата је остављен један трактат који нас је позивао на јавно предавање у Вестхему у градској зборници. Мајка и једна комшиница су одлучиле да присуствују говору, и сестра и ја смо биле с њима. Тај говор, „Милиони који сада живе неће никада умрети“, посејао је семе библијске истине у мајчино срце.
Неколико месеци касније, отац је преминуо у 38-ој. Његова смрт је била страшан ударац, пошто нас је оставила и сломљеног срца и сиромашне. У миси за мртве, одржаној у локалној англиканској цркви, мајка је била шокирана када је чула како свештеник тврди да је очева душа на небу. Из Библије је знала да мртви сада спавају у гробу, и чврсто је веровала да ће отац једног дана бити ускрснут у вечни живот на земљи (Псалам 37:9-11, 29; 146:3, 4; Проповедник 9:5; Дела апостолска 24:15; Откривење 21:3, 4). Убеђена да мора да се дружи с људима који научавају Божју Реч, решила је да негује своје познанство с Међународним истраживачима Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци.
Пошто нисмо имали пара за превоз, сваке седмице смо два сата пешачили од куће на састанке Јеховиних сведока. Након тога, требало нам је још два сата тешког хода до куће. Па ипак смо неизмерно ценили те састанке, и никада нисмо пропустили ниједан, чак и када би позната енглеска магла обавила град. Мајка је убрзо одлучила да свој живот преда Јехови и да се крсти, а 1927, крстила сам се и ја.
Упркос нашим финансијским потешкоћама, мајка ме је увек поучавала о важности духовних приоритета. Матеј 6:33 је био један од њених омиљених стихова, и заиста је ’прво тражила Краљевство‘. Пре него што је 1935. нагло умрла од рака, правила је планове да се одазове на позив за пуновремене слуге које могу да се преселе у Француску да служе.
Примери који су нас ојачали
Тих раних година, неки од присутних на састанцима у Лондону желели су да износе своје властите идеје и ти људи су распиривали свађе и оштре изливе гнева. Па ипак, мајка је увек говорила да би било нелојално напустити Јеховину организацију након свега што смо научили од ње. Посете Џозефа Ф. Ратерфорда, тадашњег председника Watch Tower Bible and Tract Societyja, стимулисале су нас да наставимо лојално служити.
Сећам се брата Ратерфорда као љубазног, приступачног човека. Када сам била још тинејџерка, скупштина-Лондон је имала један излет на ком је био и он. Ратерфорд је запазио једну помало стидљиву тинејџерку с фото-апаратом— мене — и питао да ли бих желела да се сликам с њим. Та слика је постала драга успомена.
Касније, једно искуство је у мене утиснуло супротност између оних који предводе у хришћанским скупштинама и истакнутих људи у свету. Била сам кућна помоћница у једној великој лондонској кући, где је Франц фон Папен, један од Хитлерових изасланика био позван на свечани пријем. Одбио је да одложи свој дворски мач док једе, и ја сам се саплела о њега и просула супу коју сам носила. Љутито је приговорио како би у Немачкој због такве непажљивости била устрељена. До краја оброка, држала сам се подаље од њега!
Један значајан конгрес, на ком сам чула говор брата Ратерфорда, одржан је 1931. у Александриној палати. Ту смо одушевљено прихватили наше ново име, Јеховини сведоци (Исаија 43:10, 12). Две године касније, 1933, почела сам с пионирском службом, како се назива пуновремена служба. Још један благослов ког се сећам из тих година, био је тај што сам се могла дружити с финим младим људима који су касније постали мисионари по веома разбацаним деловима земље. Ту су спадали Клод Гудман, Харолд Кинг, Џон Кук и Едвин Скинер. Овакви примери верности су ме навели да пожелим служити на страном пољу.
Пионирење у Источној Англији
Моја пионирска додела била је у Источној Англији (исток Енглеске), а проповедати тамо захтевало је ентузијазам и ревност. Да бисмо покриле наше велико подручје, путовале смо бициклом од града до града и од села до села и, ноћивале у собама за издавање. Скоро да није било скупштина у тој области, тако да смо партнерка и ја заједно саме разматрале све делове редовних седмичних састанака. У нашој служби, остављале смо стотине књига и брошурица које су објашњавале Божје намере.
Једна посета коју памтим, била је посета жупанији у којој смо разговарале с викаром англиканске цркве у том крају. У већини подручја, англиканског викара посећивале смо на крају, јер нам је често правио потешкоће када је сазнао да проповедамо добру вест на његовом подручју. Али у том селу, сви су добро говорили о викару. Посећивао је болесне, посуђивао књиге онима који су волели да читају, чак и посећивао своје жупљане да би им објашњавао Библију.
Онда наравно да је, када смо га посетиле, био изузетно пријатељски настројен, и прихватио приличан број књига. Такође нам је обећао да ако ико у селу жели да има неке наше књиге, али не може себи то да приушти, он ће покрити трошкове. Сазнале смо да су га грозоте које је преживео у Првом светском рату навеле да буде одлучан у унапређивању мира и добре воље у својој жупанији. Пре него што смо отишле, дао нам је свој благослов и охрабрио нас да наставимо наше добро дело. Његове опроштајне речи биле су из Бројева 6:24: „Да те благослови Господ и да те чува.“
Мајка је умрла две године након што сам почела да пионирим, и ја сам се вратила у Лондон без новца и без породице. Једна драга сестра из Шкотске прихватила ме је под своје окриље, помогла ми да се изборим с мајчином смрћу и охрабрила ме да наставим с пуновременом службом. Тако сам се вратила у Источну Англију с Џулијом Ферфакс, новом партнерком у пионирењу. Поправиле смо један стари караван (приколицу) да нам служи као покретна кућа; користиле смо трактор или камион да бисмо је превозили с једног места на друго. Заједно с једним старијим брачним паром, Албертом и Етел Абот, који су такође имали мали караван, наставиле смо да проповедамо. Алберт и Етел су ми постали као родитељи.
Док сам пионирила у грофовији Кембриџ, упознала сам Џона Метјуза, финог хришћанског брата који је већ доказао свој интегритет према Јехови под тешким околностима. Венчали смо се 1940, недуго после почетка Другог светског рата.
Ратно доба и породица
Док смо били новопечени младенци, наш дом је био мали караван величине мале кухиње, а у службу смо ишли једним верним мотоциклом. Годину дана по венчању, Џон је био послат да ради као радник на једној фарми, јер је на темељу својих убеђења заснованих на Библији, одбио војну службу (Исаија 2:4). Иако је то значило крај нашем пионирењу, Џонов притвор се показао повољним, пошто смо очекивали бебу и он би нас могао издржавати.
Током ратних година, имали смо специјалне састанке који су се упркос тегобама одржавали. Године 1941, нашим мотоциклом смо Џон и ја, која сам била трудна с нашим првим дететом, отишли за Манчестер, удаљен 300 километара. На путу смо прошли кроз многе бомбардоване градове и питали се да ли ће састанак моћи да се одржи под таквим околностима. Моћи ће. Дворана слободне трговине у центру Манчестера била је испуњена Сведоцима из многих делова Енглеске, и изведен је цео програм.
У закључку свог излагања, последњи говорник на конгресу је публици рекао да треба сместа да напусте просторије, јер се очекивао ваздушни напад. То упозорење је било правовремено. Нисмо били далеко од те дворане када смо чули сирене и противавионске топове. Осврћући се, запазили смо много авиона који бацају бомбе на градски центар. Из даљине, усред ватре и дима, видели смо дворану у којој смо до малочас седели; била је сравњена са земљом! На срећу, нико од наше хришћанске браће и сестара није погинуо.
Док смо подизали своју децу, нисмо могли да пиониримо, али смо отворили врата нашег дома за путујуће надгледнике и за пионире који нису имали смештај. Једном, неколико месеци је било шесторо пионира у нашем дому. Несумњиво да је дружење са оваквим особама био један разлог због чега је наша кћерка Јунис одлучила да 1961. почне пионирити када је имала само 15 година. Жао нам је, али наш син Дејвид, када је одрастао није наставио да служи Јехови, а наша друга кћерка, Линда, трагично је настрадала за време рата.
Наша одлука да се преселимо у Шпанију
Мајчин пример и охрабрење утиснули су у мене жељу да будем мисионарка, те никада у потпуности нисам изгубила тај циљ из вида. Тако смо били одушевљени када је, 1973, Јунис напустила Енглеску и отишла за Шпанију где је била већа потреба за објавитељима Краљевства. Наравно, било нам је жао што иде, али били смо и поносни што је желела да служи у страној земљи.
Посећивали смо Јунис годинама, и добро смо упознали Шпанију. У ствари, Џон и ја смо кћерку посећивали на четири различите доделе. Затим, како су године пролазиле, наша снага је почела да слаби. Џон је пао и то је озбиљно нарушило његово здравље, а ја сам имала срчаних тегоба и тегоба са штитном жлездом. Поред тога, обоје смо патили од артритиса. Премда нам је стварно била потребна помоћ од Јунис, нисмо желели да напусти своју доделу због нас.
Размотрили смо с Јунис које су могућности и молили се за вођство. Она је била вољна да дође кући и брине се о нама, али смо ми одлучили да би најбоље решење за Џона и мене било да живимо с њом у Шпанији. Ако не могу сама да будем мисионарка, могу барем да подржим своју кћерку и њене две сараднице у пуновременој пионирској служби. До тада, Џон и ја смо Нурију и Ану, Јунисине партнерке у пионирењу неких 15 година, сматрали нашим кћеркама. И оне су биле срећне што смо дошли да живимо с њима где год да буду додељене.
Прошло је више од шест година откако смо донели ову одлуку. Наше здравље се није погоршало и наш живот је свакако постао много интересантнији. Још не говорим добро шпански, али ме то не спречава да проповедам. Џон и ја смо као код куће у нашој малој скупштини у Екстрамадури, на југозападу Шпаније.
Живот у Шпанији ме је много научио о међународној природи нашег дела проповедања Краљевства, и сада много јасније разумем то како је, као што Исус Христ рече, ’њива свет‘ (Матеј 13:38).
[Слике на 28. страни]
Пионирење у 1930-им