Животна прича

Опомињати се свог Створитеља још од младости

ИСПРИЧАО ДЕЈВИД З. ХИБШМАН

„Ако је ово крај мог живота, искрено се надам да сам била верна Јехови. Молим га да се брине о мом Дејвиду. Јехова, хвала ти за њега и за наш брак, који је тако диван и тако срећан!“

ЗАМИСЛИТЕ како сам се осећао када сам 1992, након сахране моје жене Хелен, пронашао ове последње речи у њеном дневнику. Само пет месеци раније, прославили смо шездесетогодишњицу њене пуновремене службе.

Још увек се јасно сећам дана када смо Хелен и ја седели једно поред другога на конгресу у Колумбусу (Охајо, САД) 1931. године. Хелен још није имала пуних 14, а већ је ценила важност тог догађаја, чак и више од мене. Убрзо након тога показала је своје одушевљење када су она и њена мајка, која је била удовица, постале пионирке, како се називају пуновремени јеванђелизатори Јеховиних сведока. Напустиле су свој удобни дом да би проповедале у сеоским подручјима на југу Сједињених Држава.

Моје хришћанско наслеђе

Моји родитељи су се 1910. преселили с двоје мале дечице из источне Пенсилваније у Гроув, град на западу те државе. Ту су уплатили прву рату за скромну кућицу и постали активни чланови реформаторске цркве. Убрзо након тога, посетио их је Вилијам Еванс, један Истраживач Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Отац, који је тада имао нешто више од 20 година, и мајка која је била пет година млађа, слушали су тог пријатељски расположеног Велшанина и позвали га на један оброк. Ускоро су пригрлили библијске истине које су учили.

Да бисмо били ближе скупштини, отац је преселио породицу у Шерон удаљен око 40 километара . Неколико месеци касније, у току 1911. или 1912, отац и мајка су се крстили. Говор за крштење је одржао Чарлс Тејз Расел, први председник Watch Tower Societyja. Родио сам се 4. децембра 1916, а моји родитељи су већ имали четворо деце. Када сам се родио било је речено: „Још један брат ког ћемо волети.“ Отуда моје име Дејвид, што значи „Вољени“.

Кад сам имао четири недеље однели су ме на мој први конгрес. Тих раних дана, отац и старија браћа су пешачили неколико километара идући на скупштинске састанке, док смо мајка, сестра и ја ишли трамвајем. Састанци су се састојали од јутарњег и поподневног програма. Код куће се разговор обично вртео око чланака из Куле стражаре и Златног века, како се некада звао Пробудите се!

Извукли смо корист од добрих примера

Нашу скупштину су посећивали многи пилгрими, како су се тада звали путујући говорници. С нама су обично проводили дан-два. Један говорник који се у мојим сећањима издваја јесте Волтер Џ. Торн који се опомињао свог Величанственог Створитеља у „данима младости своје“ (Проповедник 12:3). Док сам био још дечак, ишао сам заједно са оцем на приказивање „Фото-драме стварања“, визуелне и звучне представе из четири дела о историји људског рода.

Иако брат Еванс и његова жена Мирјам нису имали деце, они су нашој породици постали духовни отац и мајка, као и деда и бака. Вилијам се оцу увек обраћао са „сине“ и он и Мирјам су у нашу породицу усадили дух јеванђелизирања. Почетком 20. века, брат Еванс је путовао чак до Велса како би библијску истину преносио на подручју око Свонсија. Тамо је био познат као проповедник из Америке.

Године 1928, брат Еванс је напустио свој посао и почео с проповедањем у брдима Западне Вирџиније. С њим су отишла и моја два старија брата, 21-годишњи Кларенс и 19-годишњи Карл. Сва мушка деца у нашој породици, нас четворица, провели смо многе године у пуновременој служби. У ствари, сви смо у својој младости служили као путујући надгледници Јеховиних сведока. Недавно ми је мамина најмлађа сестра, Марија, која је сада у поодмаклим 90-им, написала: „Како смо само сви захвални што је брат Еванс био реван за службу и што је посетио Гроув!“ Тета Мери је још једна особа која се од младости опомињала свог Створитеља.

Присуствовање конгресима

Историјском конгресу 1922. у Сидар Поинту у Охају, могли су да присуствују само отац и Кларенс. Међутим, на конгрес у Колумбусу, у Охају, 1924. године, ишли смо сви јер смо до тада већ имали ауто. Од нас деце се очекивало да током осмодневног конгреса сами од своје уштеђевине плаћамо оброке. Родитељи су сматрали да сви чланови породице морају да науче да се сами издржавају. Стога смо узгајали пилиће и зечеве, а имали смо и кошнице с пчелама. Сва моја браћа и ја разносили смо новине.

Када је 1927. требало да идемо на конгрес у Торонто, у Канади, имали смо малог брата Пола који је имао шест месеци. Ја сам добио задатак да останем код куће и да се уз помоћ једне удате тетке бринем о Полу, док су моји родитељи са осталом децом отишли у Торонто. Награђен сам с десет долара које сам употребио да купим ново одело. Увек смо васпитавани да се лепо облачимо за састанке и да пазимо на своју одећу.

У време незаборавног конгреса 1931. у Колумбусу у Охају, Кларенс и Карл су били ожењени и пионирили су са својим супругама. И један и други су живели у својим покретним, ручно прављеним кућама. Карл се оженио с Клер Хјустон из Вилинга у Западној Вирџинији, и тако сам се ја на конгресу у Колумбусу нашао поред Клерине млађе сестре Хелен.

Пуновремена служба

Средњу школу сам завршио 1932. кад сам имао 15 година, а наредне године испоручио сам свом брату Кларенсу, који је тада пионирио у Јужној Каролини, једна половна кола. Предао сам молбу за пионирску службу и почео да сарађујем с Кларенсом и његовом женом. Хелен је тада пионирила у Хопкинсвилу, у Кентакију, и тада сам јој први пут писао. У одговору она ме је упитала: „Да ли си пионир?“

У мом писму — које је Хелен чувала скоро 60 година, све до своје смрти — одговорио сам: „Јесам, и надам се да ћу увек моћи да будем.“ У том писму сам јој писао како сам свештеницима и судским званичницима на свом подручју дистрибуисао брошурицу Краљевство, нада света.

Отац ми је 1933. направио један шатор на точковима — 2,4 метра дугу и 2 метра широку приколицу чији су зидови били од платна разапетог око танких стубова с прозором напред и назад. То је било моје скромно боравиште наредне четири године пионирске службе.

Марта 1934, Кларенс и Карл, њихове супруге, Хелен и њена мајка, Кларенсова свастика и ја — нас осморо — кренули смо на запад да бисмо присуствовали конгресу у Лос Анђелесу у Калифорнији. Неки су се возили у мојој приколици и у њој су и спавали. Ја сам спавао у колима док су остали платили преноћиште. Пошто смо имали проблема с колима, на шестодневни конгрес у Лос Анђелесу стигли смо други дан. Тамо смо Хелен и ја 26. марта коначно могли да симболизујемо своје предање Јехови крштењем у води.

На конгресу се Џозеф Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societyja, лично састао са свим пионирима. Он нас је охрабрио рекавши да смо неустрашиви борци за библијску истину. Том приликом је пионирима припремљена новчана помоћ тако да могу да наставе са својом службом.

Животна школа

Када смо се вратили с конгреса у Лос Анђелесу, сви смо преносили поруку о Краљевству људима широм округа Јужне Каролине, Вирџиније, Западне Вирџиније и Кентакија. Годинама касније, Хелен је о том времену записала: „Није било скупштине на коју бисмо се ослонили, нити пријатеља који би нам помогли будући да смо стварно били странци у страној земљи. Али знам да сам нешто учила. Била сам богатија у искуству.“

Она је упитала: „Шта млада девојка ради са својим временом када је далеко од пријатеља и од свог дома? Па и није било тако лоше. Не сећам се да сам се икада досађивала. Много сам читала. Увек смо ишли у корак с читањем библијске литературе и проучавањем. Чврсто сам се држала своје мајке, учећи да на најбољи начин користим новац који смо имале, да идем у куповину, заменим аутомобилску гуму, кувам, шијем и проповедам. Ни за чим не жалим и радо бих све то поново чинила.“

Тих година, Хелен и њена мајка су биле задовољне животом у малој приколици, иако је њена мајка имала лепу кућу. Након конгреса у Колумбусу у држави Охајо, 1937. године, здравље Хеленине мајке се погоршало и смештена је у болницу. Умрла је новембра 1937. на својој додели у Филипима, у Западној Вирџинији.

Брак и наставак службе

Хелен и ја смо се узели 10. јуна 1938, уз једну једноставну свечаност у кући у којој се она родила у Елм Гроуву, у близини Вилинга, у држави Западна Вирџинија. Говор за венчање је одржао наш драги брат Еванс, који је неколико година пре мог рођења пренео истину мојој породици. Хелен и ја смо планирали да се након венчања вратимо у пионирску службу у источном Кентакију, али на наше велико изненађење, позвани смо у зонску службу. Та служба је обухватала посећивање група Јеховиних сведока у западном Кентакију и деловима Тенесија како би им се пружала помоћ у служби. У свим тим местима које смо посећивали, тада је било само око 75 објавитеља Краљевства.

У то време је национализам многима помутио разум, и очекивао сам да ускоро будем стрпан у затвор због своје хришћанске неутралности (Исаија 2:4). Међутим, захваљујући мом извештају о проповедању, регрутна комисија ме је ставила у категорију која ми је омогућила да наставим с пуновременом службом.

Када смо започели с путујућом службом, скоро свако је коментарисао колико смо млади. У Хопкинсвилу у држави Кентаки, једна хришћанка је јако загрлила Хелен и упитала је: „Да ли ме се сећаш?“ Хелен јој је 1933. сведочила у једној сеоској радњи коју води њен супруг. Била је учитељица у недељној школи, али кад је прочитала књигу коју јој је Хелен дала, стала је пред цели разред и извинила се што их је поучавала небиблијским наукама. Након што је иступила из цркве, почела је да проповеда библијске истине у својој средини. Хелен и ја смо три године служили у западном Кентакију, и дом те сестре и њеног мужа често је био и наш дом.

У то време смо одржавали мале локалне скупове и на њима је служио А. Х. Макмилан. Одседао је у кући Хелениних родитеља док је она била још дете, и зато је током конгреса одлучио да буде с нама у 5 метара дугом покретном дому, у ком смо имали један кревет више. И он се свог Величанственог Створитеља опомињао у својој младости будући да је 1900. предао свој живот Јехови у 23. години.

Новембра 1941, дело путујуће браће је привремено суспендовано, и добио сам пионирску доделу у Хазарду у Кентакију. Поново смо радили с мојим братом Карлом и његовом женом Клер. Тамо нам се придружио Хеленин братанац Џозеф Хјустон и почео да пионири. Остао је у пуновременој служби скоро 50 година, а онда је 1992. изненада умро од срчаног напада док је верно служио у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку.

Године 1943, добили смо нову доделу, Роквил у Конектикату. Може се рећи да је то за Хелен и мене био један другачији свет, будући да смо били навикли да проповедамо на југу. У Роквилу је Хелен недељно редовно водила преко 20 кућних библијских студија. На крају смо изнајмили једну скромну собу за Дворану Краљевства и организовано је језгро једне мале скупштине.

Док смо служили у Роквилу, позвани смо да похађамо пети разред Библијске школе Гилеад Watchtowera у Саут Ленсингу у држави Њујорк. Били смо срећни када смо сазнали да ће с нама у разреду бити и Обри и Берта Бивенс, пријатељи из наших пионирских дана у Кентакију.

Школа и наша нова додела

Иако смо били још прилично млади, већина у разреду је била још и млађа. Да, они су се опомињали Величанственог Створитеља у својој младости. Градуација је била јула 1945, баш пред завршетак Другог светског рата. Док смо чекали своје мисионарске доделе, сарађивали смо са скупштином Флатбуш у Бруклину, у Њујорку. Коначно смо 21. октобра 1946. заједно са шесторо других из разреда, укључујући и Бивенсе, полетели према нашем новом дому у Гватемали у држави Гватемала. У целој тој средњоамеричкој земљи тада није било ни 50 Јеховиних сведока.

Априла 1949, неколико нас мисионара преселило се у Кесалтенанго, други град по величини и значају у тој земљи. Овај град је смештен на више од 2 300 метара надморске висине, а планински ваздух је свеж и чист. Хелен је резимирала нашу тамошњу активност речима: „Била нам је предност да проповедамо у многим градовима и селима. Устајали бисмо у четири ујутро и аутобусом (који је често имао платнене ролетне место прозора) кренули у неки удаљени град. Тамо бисмо проповедали око осам сати пре него што бисмо се увече вратили кући.“ Данас у многим тим местима постоје скупштине, укључујући и шест у Кесалтенангу.

Ускоро су били потребни мисионари у Пуерто Бариосу на обали Карипског мора, у трећем по величини граду у Гватемали. Бивенси, наши вољени пријатељи с којима смо пет година сарађивали у Гватемали, били су међу онима који су се преселили на ту нову доделу. Растанак с њима је био болан и оставио је празнину у нашем животу. Пошто смо Хелен и ја остали сами у мисионарском дому, преселили смо се у један мали апартман. Године 1955, прихватили смо нову доделу у град Мазатенанго, ближе екватору. Мој најмлађи брат Пол и његова жена Долорес, који су 1953. дипломирали у Гилеаду, служили су тамо кратко пре нашег доласка.

До 1958, у Гватемали смо имали преко 700 Сведока у 20 скупштина и три покрајине. Хелен и ја смо поново учествовали у путујућој служби, посећујући мале групе Сведока и неколико скупштина, укључујући и скупштину у Кесалтенангу. Онда смо, августа 1959, позвани да се вратимо у град Гватемалу где смо живели у подружници. Додељен ми је рад у подружници док је Хелен наредних 16 година наставила с мисионарском службом. Затим је и она почела да ради у канцеларији подружнице.

Даљњи благослови

Годинама раније увек је изгледало да сам ја најмлађи од оних који служе Јехови. Сада сам често најстарији, као што је то био случај када сам 1996. присуствовао школи за особље подружнице у Патерсону у држави Њујорк. Баш као што сам и ја у својој младости примао толико много помоћи од старијих, тако је сада моја предност да у задњим деценијама помажем многим младима који желе да се у својој младости опомињу свог Створитеља.

Јехова и даље излива благослове на свој народ овде у Гватемали. Године 1999, у граду Гватемали је било преко 60 скупштина. А кад пођете на север, југ, исток и запад тамо има још много скупштина и хиљаде објавитеља добре вести о Божјем Краљевству. Када смо стигли пре око 53 године, није било ни 50 објавитеља Краљевства, а сада их има много више од 19 000!

Има још тога на чему сам захвалан

Никоме живот не тече без проблема, али увек можемо бацити ’своје бреме на Јехову‘ (Псалам 55:22, NW). Он нас често подржава преко наших сарадника пуних љубави. Примера ради, неколико година пре своје смрти, Хелен ми је поклонила једну малу урамљену украсну плочицу на којој је уписан библијски стих из Јевреја 6:10: „Бог није неправичан па да не опажа твој труд и љубав коју показујеш према Њему на тај начин што си служио Његовом народу и што још увек служиш“ (Weymouth).

Њена приложена белешка делимично наводи: „Вољени мој, толико мало могу да ти пружим, изузев СВЕ СВОЈЕ ЉУБАВИ... Овај стих је тако прикладан за тебе, и желим да га ставиш на свој сто, не зато што сам ти га ја дала, већ зато што се примењује на тебе и твоје многе године службе.“ Све до дана данашњег, та плочица стоји на мом радном столу у подружници у Гватемали.

Јехови служим од своје младости, и сада у поодмаклим годинама захваљујем Јехови за добро здравље које ми омогућава да извршавам додељене дужности. Док редовно читам Библију, често наиђем на стихове које мислим да би моја вољена Хелен подвукла у својој Библији. То ми је пало на памет и док сам читао Псалам 48:15: ’Овај Бог је наш Бог на све векове и он ће и преко смрти вођ наш бити [„водиће нас све док не умремо“, NW]‘.

Задовољство ми је да с другима делим визију о дану ускрсења када ће људи из свих ранијих нација поздрављати своје вољене који се из смрти буду вратили у један нови свет. Какав диван изглед! Како ће само сузе радоснице тећи док се будемо присећали да је Јехова заиста Бог који „теши оне који су оборени“! (2. Коринћанима 7:6).

[Слика на 25. страни]

Од горњег левог угла у смеру казаљке на сату: мама, тата, тетка Ева и браћа Карл и Кларенс, 1910. године

[Слике на 26. страни]

Хелен и ја, 1947. и 1992.