Поука из римске историје

„АКО сам се, попут људи, борио са зверима у Ефесу.“ Неки мисле да ове речи, забележене у 1. Коринћанима 15:32, значе да је апостол Павле био осуђен на борбу у римској арени. Било то тачно или не, борбе до смрти у аренама биле су уобичајене у то време. Шта нам историја говори о арени и о ономе што се тамо дешавало?

Као хришћани, ми желимо да обликујемо своју савест према Јеховином размишљању, што нам може помоћи да доносимо одлуке о избору данашње забаве. На пример, осмотри Божје мишљење о насиљу које се одражава у речима: „Не завиди насилнику и његова не избери пута“ (Пословице 3:31). Рани хришћани су знали за тај савет и он их је могао водити када су многи око њих тражили узбуђење у римским гладијаторским борбама. Док разматрамо како су изгледале те борбе, запазимо јасну поуку за данашње хришћане.

Два наоружана гладијатора суочавају се у римској арени. На прве ударце мача о штит, махнита руља узвицима охрабрује свог фаворита. Борба је очајничка. Убрзо, рањен и немоћан да настави, један одбацује оружје и пада на колена, признајући тако пораз и молећи за милост. Вика расте до врхунца. Неки из мноштва узвикују за милост, други за смрт. Све очи су упрте у императора. Он, према жељама мноштва, може да ослободи пораженог ратника или да с палцем окренутим надоле нареди његово погубљење.

Римљани су били одушевљени гладијаторским спектаклима. Можда ћеш се изненадити кад сазнаш да су се ове борбе првобитно одржавале на сахранама знаменитих личности. Верује се да те борбе воде порекло од жртвовања људи међу осканским и самнитским народима из подручја данашње централне Италије. Жртве су се приносиле да би се умирили духови мртвих. Таква борба се називала munus, то јест „дар“ (множина, munera). Прве забележене борбе у Риму одржане су 264. пре н. е. када су се три пара гладијатора борила на сточној пијаци. На погребу Марка Емилија Лепида, одржана су 22 двобоја. На сахрани Паблија Лицинија, борило се 60 парова. Године 65. пре н. е. Јулије Цезар је послао 320 парова у арену.

„Сахране великаша су биле политички догађаји“, каже историчар Кит Хопкинс, „и погребне борбе су имале политичку конотацију... због њихове популарности међу грађанским бирачима. Заиста, све већи сјај гладијаторских представа у великој мери је био стимулисан политичким надметањем амбициозних великаша.“ За време владавине Августа (од 27. пре н. е. до 14. н. е.), munera су постали раскошни дарови — за забаву маса — које су богати државни функционери поклањали да би учврстили своју политичку каријеру.

Учесници и обука

Можда се питаш: ’Ко су били гладијатори?‘ То су могли да буду робови, злочинци осуђени на смрт, ратни заробљеници или слободни људи привучени узбуђењем или очекивањем славе и богатства. Сви су обучавани у школама налик тамници. Књига Giochi e spettacoli извештава да су гладијаторе за време обуке „увек чували стражари и да су били подвргнути строгој дисциплини, најстрожим правилима и нарочито оштрим казнама... Овакво поступање често је водило до самоубиства, побуне и револта“. Највећа гладијаторска школа у Риму имала је ћелије за најмање хиљаду затвореника. Сваки гладијатор је имао своју специјалност. Једни су се борили обучени у оклоп, са штитом и мачем, други с мрежом и трозубцем. Неки су се обучавали за борбу с дивљим зверима у другој популарној врсти представе — лову. Да ли је Павле можда указивао баш на тај догађај?

Организатори представе могли су се обратити онима који су регрутовали и обучавали 17-годишњаке или 18-годишњаке за гладијаторе. Трговина људима била је уносан посао. У једној од ретко виђених представа, коју је приредио Трајан да би прославио војну победу, учествовало је 10 000 гладијатора и 11 000 животиња.

Један дан у арени

Преподнева у арени била су посвећена лову. Дивље звери свих врста морале су се присилно утерати у арену. Публика је нарочито уживала у суочавању бика и медведа. Често би животиње биле везане једна за другу да би се бориле док једна не страда, а онда би преживелу докрајчио ловац. Друге популарне борбе су биле између лавова и тигрова или слонова и медведа. Ловци су демонстрирали своје вештине док су убијали животиње које су се, без обзира на цену, доносиле из свих крајева царства — као што су леопарди, носорози, нилски коњи, жирафе, хијене, камиле, вукови, вепрови и антилопе.

Сценски ефекти чинили су лов незаборавним. Коришћене су стене, језерца и дрвеће за имитацију шуме. У неким аренама, звери су се појављивале као да имају магичну моћ, тако што су се појављивале помоћу подземних лифтова и заклопних врата. Непредвидиво понашање животиње доприносило је занимљивости, али оно што је изгледа лов чинило нарочито очаравајућим била је окрутност.

Као следеће у програму долазила су погубљења. Улагани су напори да би се ово извело оригинално. Приказиване су митолошке драме у којима су глумци стварно умирали.

Током поподнева, међусобно су се бориле различите групе гладијатора који су били наоружани на својствене начине и обучени различитим борилачким вештинама. Неки од оних који су одвлачили лешеве били су одевени као богови из подземља.

Утицај на гледаоце

Похота мноштва за борбом била је незасита, тако да су невољни борци били подстицани бичевима и ужареним гвожђем. Светина би узвикивала: „Зашто дочекује мач тако кукавички? Зашто удара тако слабо? Зашто не умре [добровољно]? Удари га бичем па нек види шта су ране! Пусти их да приме ударац освете, с разголићеним грудима, изложеним за ударац мача!“ Римски државник Сенека пише да је током једне паузе у арени стигло обавештење: „У међувремену ће бити мало клања, тако да се још увек нешто догађа!“

Нимало не чуди што је Сенека признао да се кући вратио „окрутнији и нечовечнији“. Добро је да се замислимо над отвореним признањем овог гледаоца. Можда би неки данашњи спортски догађаји могли имати сличан утицај на гледаоце, чинећи их ’окрутнијим и нечовечнијим‘?

Неки су сматрали да су срећни ако се уопште врате кући. Када би се неки гледалац нашалио на рачун Домицијана, тај император би га одвукао с његовог седишта и бацио псима. Недостатак злочинаца за погубљење навео би Калигулу да нареди да се једна група гледалаца ухвати и баци зверима. А Клаудије би, када није био задовољан како ради сценска машинерија, заповедио да се одговорни механичари боре у арени.

Фанатизам гледалаца такође је водио до несрећа и нереда. Један амфитеатар мало северније од Рима срушио се и, према неким извештајима, хиљаде су погинуле. Током једног спектакла у Помпеји 59. н. е., избили су нереди. Тацит извештава да је обрачун између домаће публике и супарника из једног оближњег града започео разменом увреда, затим камења, а завршио се коришћењем мача. Неки су били осакаћени или повређени, а многи су погинули.

Јасна поука

Једна недавна изложба (Sangue e arena, „Крв и песак“) у Колосеуму у Риму подсетила је на савремене парареле munere. Значајно је то што су приказане сцене борби с биковима, професионалног бокса, ужасних судара на ауто и мотоциклистичким тркама, дивљих туча спортиста на такмичењима и необузданих туча гледалаца. Излагање се завршило једним погледом из ваздуха на Колосеум. Шта се по твом мишљењу желело да посетиоци закључе? Колико њих ће извући поуку?

Борбе паса, борбе петлова, борбе с биковима и насилни спортови данас су уобичајени у неким земљама. У аутомобилским и мотоциклистичким тркама ризикују се животи ради узбуђења многих. И размисли о свакодневном телевизијском програму. Истраживања у једној западној земљи су показала да дете које гледа ТВ-програм може бити очевидац у просеку 10 000 убистава и 100 000 агресивних дела до своје десете године.

Уживања у овим спектаклима „нису у складу са истинском религијом и правом послушношћу истинитом Богу“, рекао је Тертулијан, писац из трећег века. Он је сматрао да су они који су ишли да то гледају били саучесници са онима који су извршавали та убиства. Како је данас? Особа се може питати: ’Да ли мене забављају призори крви, смрти или насиља на телевизији или Интернету?‘ Вредно је присетити се да Псалам 11:5 каже: „Испитује Јехова праведника, а бездушника и ко воли насиље мрзи душа његова.“

[Оквир на 28. страни]

Борбе да би се „умирили мртви“

О пореклу гладијаторских борби, писац из трећег века Тертулијан, каже: „Древни народи су мислили да су овом врстом спектакла вршили службу мртвима, након што су га ублажили цивилизованијим обликом окрутности. У стара времена, у уверењу да се душе мртвих умирују људском крвљу, они су имали обичај да на сахранама жртвују заробљенике или бескорисне робове које су купили. Касније је изгледало добро да претварањем овог обичаја у задовољство прикрију своју безбожност. Тако би особе које су набављене након што су обучене да користе тада расположиво оружје на најбољи начин — а припремани су да буду убијени — биле жртвоване у гробовима на заказани дан сахране. На тај начин су људи тог времена у убиству проналазили утеху за смрт. То је порекло munus-а. Али ускоро су спектакли напредовали до истог нивоа и у културном оплемењивању као и у показивању окрутности; празничној атмосфери би нешто недостајало уколико не би и дивље звери учествовале у кидању људских тела на комаде. Оно што се приносило да би се умирили мртви сматрало се погребним обредом.“

[Слика на 27. страни]

Древни гладијаторски шлем и заштитник потколенице

[Слике на 29. страни]

Древни хришћани су сматрали да су насилне забаве неприхватљиве. А ти?

[Извори]

Бокс: Dave Kingdon/Index Stock Photography; Незгода на ауто-трци: AP Photo/Martin Seppala

[Извор слике на 26. страни]

Phoenix Art Museum, Arizona/Bridgeman Art Library