Животна прича

Мој допринос напретку светског библијског образовног дела

ИСПРИЧАО РОБЕРТ НИЗБЕТ

Краљ Свазија Собуза II дочекао је мог брата Џорџа и мене у својој краљевској резиденцији. Иако је то било 1936, још увек се добро сећам нашег разговора. Захваљујући томе што сам дуго година учествовао у том великом библијском образовном делу, имао сам прилику да водим дужи разговор чак и с једним краљем. Сада када имам 95 година, радо се сећам свог учешћа у том делу, ради чега сам био на пет континената.

СВЕ је почело 1925. када је један продавац чаја по имену Добсон почео да посећује нашу породицу у Единбургу, у Шкотској. Био сам у касним тинејџерским годинама и радио сам као шегрт код једног апотекара. Иако сам био млад забрињавале су ме велике промене које је светски рат 1914-18. донео како породичном тако и религиозном животу. Приликом једне посете, г. Добсон нам је дао књигу Божански план векова. Књига је приказала Бога као једног интелигентног Створитеља са одређеним „планом“ што ми је изгледало тако разумно и у складу с представом о Богу ког сам желео да обожавам.

Мајка и ја смо убрзо почели да посећујемо састанке Истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Септембра 1926, на конгресу у Глазгову, обоје смо симболизовали своје предање Јехови крштењем у води. Сваки кандидат за крштење је добио један дугачки огртач, чији су се рубови каишевима везивали за глежњеве, да би га обукао преко купаћег костима. Тада се то сматрало прикладном одећом за тако озбиљну прилику.

У то време, било је потребно да се појасни наше разумевање многих ствари. Већина чланова скупштине, ако не сви, прослављали су Божић. Ретко ко је учествовао у служби на терену. Чак су и неке старешине приговарале томе што се литература дистрибуише недељом, јер су мислили да се тиме крши Сабат. Међутим, почев од 1925, чланци у Кули стражари су све више истицали цитате попут Марка 13:10, где стоји: „У свим нацијама прво мора да се проповеда добра вест.“

Како ће се обавити то дело које треба да обухвати цео свет? Приликом мог првог скромног покушаја да учествујем у проповедању од куће до куће, једноставно сам рекао станару да продајем занимљиве религиозне књиге и понудио сам му књигу Харфа Божја која је објашњавала десет важних библијских учења, упоређујући их с десет жица харфе. Касније смо добили карту сведочанства с кратком поруком коју су станари читали. Такође смо на првим моделима портабл фонографа пуштали снимке говора који су трајали четири и по минута. Ти фонографи су били прилично тешки, али модели који су се касније појавили били су много лакши, а неки су чак могли да раде у усправном положају.

Од 1925. до 1930-их, дело сведочења обављали смо како смо знали и умели. Онда је, почетком 1940-их, у свим скупштинама почела Теократска школа службе. Били смо поучени да лично преносимо поруку о Краљевству тако што ћемо разговарати са станарима који буду желели да слушају. Такође смо научили колико је важно да водимо кућне библијске студије са заинтересованим људима. На неки начин, могли бисмо да кажемо да су то били почеци данашњег светског библијског образовног дела.

Охрабрење од брата Ратерфорда

Жеља да имам већи удео у овом образовном делу подстакла ме је да 1931. започнем са општом пионирском службом. Требало је да почнем одмах након једног конгреса у Лондону. Међутим, током једне паузе за ручак, брат Ратерфорд, који је тада надгледао дело, замолио ме је да разговарамо. Планирао је да један пионир оде у Африку. „Да ли би желео да идеш?“, упитао ме је. Премда сам био помало изненађен, успео сам одлучно да кажем: „Да, ићи ћу.“

У то време наш главни циљ је био да уручимо што је могуће више библијске литературе, а то је значило да стално будемо у покрету. Био сам охрабрен да останем самац, попут већине браће која су тада служила на одговорним положајима надгледања. Мој терен за службу се протезао од Кептауна, на крајњем југу Африке, дуж источног дела континента, укључујући и приобална острва у Индијском океану. Западна граница терена протезала се преко ужарене пустиње Калахари па до извора реке Нил, Викторијиног језера. Требало је да мој партнер и ја сваке године будемо шест месеци у једној или више афричких земаља које су се налазиле на том огромном подручју.

Две стотине кутија духовног блага

Када сам стигао у Кептаун, чекало ме је 200 картонских кутија с литературом која је била намењена источној Африци. Литература је била на четири европска и четири азијска језика, али ниједан од њих се није говорио у Африци. Када сам питао зашто је сва та литература била тамо пре него што сам уопште стигао, речено ми да је била намењена Френку и Греју Смиту, двојици пионира који су недавно отишли у Кенију да проповедају. Малтене чим су стигли у Кенију обојица су се разболела од маларије и нажалост, Френк је умро.

Иако ме је та вест навела на озбиљно размишљање, нисам се поколебао. Мој партнер, Дејвид Норман и ја отпутовали смо бродом из Кептауна на нашу прву доделу, у Танзанију, која је удаљена око 5 000 километара. Службеник једне путничке агенције у Момбаси, у Кенији, бринуо је о нашој залихи литературе и слао је кутије на наше свако одредиште. У почетку, у сваком граду смо сведочил и на пословном подручју — у радњама и канцеларијама. Део наше залихе литературе састојао се од комплета̂ од 9 књига и 11 брошурица, који су због различитих боја били познати као комплети дугиних боја.

После тога смо одлучили да посетимо острво Занзибар, које је од источне обале удаљено око 30 километара. Вековима је Занзибар био центар трговине робљем, али је такође био познат и по каранфилићу, чији се мирис могао осетити свуда по граду. Град је био изграђен без икаквог плана тако да је било помало обесхрабрујуће доћи до жељеног циља. Улице су биле чудновато кривудаве и испреплетане тако да смо се лако могли изгубити. Хотел у ком смо одсели био је прилично удобан, али је са својим окованим вратима и танким зидовима више личио на затвор него на хотел. Ипак, у Занзибару смо имали добрих резултата и били смо срећни зато што су Арапи, Индијци и други радо прихватали нашу литературу.

Возови, бродови и аутомобили

У то време није било лако путовати по источној Африци. На пример, на путу из Момбасе у планински предео Кеније, најезда скакаваца је зауставила наш воз. Милиони скакаваца су прекрили земљу и железничке шине због чега су оне постале клизаве, тако да локомотива није могла да вуче вагоне. Једино решење је било да се шине пред возом чисте помоћу вреле воде парне локомотиве. На овај начин смо могли споро да се крећемо док се коначно нисмо ослободили најезде скакаваца. И какво је само олакшање било када је воз почео да се успиње и када смо могли да уживамо у пријатној клими планинског предела!

Док се у приобалне градове лако стизало возом и бродом, до сеоских подручја се најлакше могло доћи аутомобилом. Био сам срећан када ми се придружио мој брат Џорџ, јер смо тада купили прилично велики затворени камионет, довољно велик да у њега стану кревети, кухиња, остава, а имали смо и прозоре који су пружали заштиту од комараца. Такође смо на крову камионета имали звучнике. Тако опремљени током дана смо сведочили од куће до куће и позивали људе на наша вечерња предавања која смо држали на пијацама. Омиљени снимак који смо пуштали имао је наслов „Да ли је пакао врео?“. Једном приликом смо у нашој „покретној кући“ превалили 3 000 километара дуг пут од Јужне Африке до Кеније, и били смо радосни што смо до тада имали више различитих брошура на неколико афричких језика, које су мештани са одушевљењем прихватали.

Причињавало нам је задовољство што смо на таквим путовањима могли да видимо многе афричке дивље животиње. Наравно, када би пао мрак, због безбедности бисмо остајали у камионету, али наша вера је била ојачана том разноврсношћу Јеховиног стварства у његовом природном станишту.

Почиње противљење

Премда смо били опрезни када се радило о дивљим животињама, то није било ништа у поређењу са оним што је требало да урадимо када смо се суочавали с разним владиним званичницима и неким бесним религиозним вођама који су почели да се отворено противе нашем проповедању о Краљевству. Велики проблем с којим смо морали да се боримо представљао је један фанатик који је себе називао Мвана Леса, што значи „Божји Син“, и његова група која је била позната као Китавала, што је нажалост значило „Кула стражара“. Неко време пре него што смо стигли, он је удавио много Африканаца, тврдећи да их крштава. На крају је био ухапшен и обешен. Касније сам имао прилику да разговарам и објасним човеку који га је обесио да тај фанатик није имао никакве везе с нашим Друштвом Кула стражара.

Тешкоће су нам такође причињавали и многи Европљани који, углавном због новца, нису били срећни што смо обављали наше образовно дело. Шеф једног стоваришта је протестовао: „Ако белац жели да остане у овој земљи, Африканци не смеју открити да се њихова јефтина радна снага експлоатише.“ Из истог разлога, управник једног рудника злата истерао ме је из своје канцеларије. Онда ме је љутито пратио све до улице.

Јак утицај оних који су нам се противили због својих религиозних и комерцијалних интереса несумњиво је учинио да нам влада Родезије (сада Зимбабве) на крају нареди да напустимо земљу. Уложили смо жалбу на ту одлуку и дозвољено нам је да останемо, под условом да не проповедамо Африканцима. Један званичник је као разлог навео то што наша литература „није прикладна за ум Африканаца“. Међутим, у другим земљама, наше образовно дело међу Африканцима се обављало неометано и чак је било лепо прихваћено. Једна од тих земаља је била Свази.

Дочекује нас краљ Свазија

Свази је једна мала, независна држава површине 17,364 квадратна километра која се налази унутар Јужне Африке. Управо смо ту срели врло речитог краља Собузу II, који је споменут на почетку. Врло добро је говорио енглески језик, који је научио док је похађао један британски универзитет. Дочекао нас је у неформалној одећи и врло срдачно.

У нашем разговору усредсредили смо се на земаљски Рај који је Бог наменио свим људима који имају исправан став. Иако га та тема није посебно интересовала, истакао је да је врло заинтересован за нешто слично. Његов циљ је био побољшање животног стандарда сиромашних и необразованих људи. Није волео активности многих хришћанских мисионара, јер је изгледало да су више заинтересовани за придобијање нових чланова него за образовање. Међутим, краљ је био упознат с радом неколико наших пионира, и похвалио нас је за наше библијско образовно дело, посебно зато што смо били спремни да га обављамо не захтевајући за узврат новац или нешто друго.

Библијско образовно дело напредује

Године 1943, отворена је Библијска школа Гилеад Watchtower-а за обуку мисионара. Нагласак је стављен на то да се подстиче сваки интерес који се пронађе уместо да се углавном концентришемо на уручивање библијске литературе. Џорџ и ја смо 1950. позвани да похађамо 16. разред Гилеада. Тамо сам упознао Џин Хајд, једну ревну сестру из Аустралије која је, након што смо обоје дипломирали, добила као мисионар доделу у Јапану. Самаштво је у то време још увек било актуелно, тако да се наше пријатељство није даље развијало.

Након обуке у Гилеаду, Џорџ и ја смо добили мисионарску доделу на Маурицијусу, острву у Индијском океану. Спријатељили смо се с људима, научили смо њихов језик и водили смо с њима библијске студије. Касније су мој млађи брат Вилијам и његова жена Мјуријел такође дипломирали у Гилеаду. Они су били послати на моју бившу доделу, у Кенију.

Осам година је брзо прошло, и онда сам 1958. опет срео Џин Хајд на једном међународном конгресу у Њујорку. Обновили смо наше пријатељство и након тога смо се верили. Уместо Маурицијуса, моја мисионарска додела је постао Јапан, и тамо смо се 1959. Џин и ја венчали. Тада је за нас почео један веома срећан период у мисионарском делу у Хирошими, у којој је у то време постојала само једна мала скупштина. Данас у том граду постоји 36 скупштина.

Сајонара Јапану

Како су године пролазиле, све теже смо обављали мисионарску службу јер смо обоје имали здравствених проблема, тако да је на крају било неопходно да напустимо Јапан и да се настанимо у Џининој домовини, Аустралији. Дан када смо напустили Хирошиму био је заиста тужан. На перону железничке станице, свим нашим драгим пријатељима смо рекли сајонара, или збогом.

Сада живимо у Аустралији и служимо Јехови колико нам то дозвољавају наше ограничене способности. Повезани смо са скупштином Армидејл у држави Нови Јужни Велс. Какву ми је само радост причињавало то што сам с толико људи делио благо хришћанске истине скоро осам деценија! Видео сам изванредан напредак програма библијског образовања и био сам сведок значајних духовних догађаја. Ниједном човеку нити групи људи не припада заслуга за то. Заиста, користићу речи псалмисте, „то би од Јехове, и дивно је у очима нашим“ (Псалам 118:23).

[Слика на 28. страни]

Мој брат Џорџ и наш камионет у ком смо становали

[Слика на 28. страни]

На Викторијином језеру

[Слика на 29. страни]

Средњошколци који су 1938. присуствовали јавном предавању у Свазију

[Слике на 30. страни]

Са Џин на дан нашег венчања 1959. и данас