Александар VI — Папа кога Рим није заборавио

„ИЗ УГЛА једног католика, нема тих речи којима би се могла изразити толико снажна осуда какву заслужује Александар VI (Geschichte der Päpste seit dem Ausgang des Mittelalters). „Његов приватни живот је за сваку осуду... Морамо признати да овај папа не служи на част Цркви. Савременици породице Борџија, премда навикнути на сличне спектакле, сматрали су злодела ове породице неизрециво ужаснима, а утицај тих злодела, ни сада када је прошло више од четири века, још увек није потпуно нестао“ (L’Église et la Renaissance 1449-1517).

Зашто се у угледним историјским делима о Римокатоличкој цркви налазе тако оштри коментари о једном папи и његовој породици? Чиме су заслужили такве критике? Једна изложба у Риму (постављена од октобра 2002. до фебруара 2003) с насловом Борџије — уметност моћи, пружила је прилику да се људи присете искључивих права и моћи папства, а нарочито начина на који је та права и ту моћ користио Родриго Борџија, то јест Александар VI (папа од 1492-1503).

Добијање моћи

Родриго Борџија је рођен 1431. у једној угледној породици из Хативе у арагонском краљевству, што је данас део Шпаније. Његов ујак Алфонсо де Борха, бискуп у Валенсији, бринуо је о образовању свог сестрића и постарао се да Родриго још као тинејџер добије нека црквена имања која су доносила приходе. Родриго се са 18 година, под Алфонсовим покровитељством, који је тада већ био кардинал, преселио у Италију где је студирао права. Када је Алфонсо постао папа Каликст III, Родрига и још једног сестрића је поставио за кардинале. Педро Луис Борџија је постао управитељ неколико градова. Родриго је убрзо постао црквени вицеканцелар, и на том положају је био за време службе неколико папа, што му је омогућило да за себе придобије много богатих црквених имања, згрне огромно богатство, испољи велику моћ и живи луксузним животом попут једног принца.

Родриго је био интелигентан, речит говорник, покровитељ уметности и био је способан да добије оно што жели. Међутим, имао је мноштво недозвољених веза и много деце. Четворо му је родила његова доживотна љубавница, а осталу друге жене. Иако му је папа Пије II изрекао строги укор због његове склоности ка „најразузданијој“ забави и „необузданом задовољству“, Родриго се није променио.

Након што је 1492. папа Инокентије VIII умро, кардинали су се састали да изаберу наследника. Неоспорно је да је Родриго Борџија примамљивим понудама и отвореним цинизмом придобио довољно гласова од кардинала да би га они на затвореном заседању прогласили за папу Александра VI. Како је купио гласове кардинала? Додељујући им црквене положаје, палате, замкове, градове, манастире и бискупије које су доносиле огромне приходе. Није тешко схватити зашто је један црквени историчар владавину Александра VI назвао „дани бесрамности и скандала за Римску цркву“.

Није био бољи од световних принчева

Захваљујући својој духовној моћи коју је имао као црквени поглавар, Александар VI је пресудио у спору између Шпаније и Португала око новооткривених територија у Северној и Јужној Америци. Због своје световне моћи био је на челу папских држава чије су се територије налазиле у централној Италији и својим краљевством је владао баш као и било који други владар из доба ренесансе. Владавина Александра VI била је, попут владавине папа пре и после њега, прожета подмићивањем, непотизмом и сумњивим убиствима.

У тим бурним временима, супарничке стране су се бориле за превласт над италијанским територијама, а ни папа није био само пасивни посматрач. Његови политички маневри и савези које је склапао и раскидао, били су осмишљени да би увећали његову моћ, унапредили каријеру његове деце и породицу Борџија уздигли изнад свих осталих. Његов син Ђовани, који се оженио рођаком краља Кастиље, постављен је за војводу од Гандије у Шпанији. Други син Ђофре био је ожењен унуком напуљског краља.

Када је папи било потребно савезништво да би ојачао односе с Француском, раскинуо је веридбу своје 13-годишње ћерке Лукреције с једним арагонским племићем и дао ју је једном рођаку војводе од Милана. Када тај брак више није био политички користан, пронађен је изговор да се он поништи и Лукреција се удала за Алфонса од Арагона, члана супарничке династије. У међувремену, Лукрецијин амбициозни и немилосрдни брат, Чезаре Борџија, склопио је савез с француским краљем Лујем XII, и брак с једним Арагонцем у који је недавно ступила његова сестра представљао је сметњу. Како је решен тај проблем? Један извор каже да су Алфонса, њеног несрећног мужа, „на степеницама базилике Светог Петра ранила четворица назовиатентатора. Док се он опорављао, један од Чезареових слугу га је задавио“. Папа је, вођен жељом за новим стратешким савезницима, организовао да се Лукреција, која је тада имала 21 годину, уда трећи пут, овога пута за сина моћног војводе од Фераре.

Што се тиче Чезареа, његова каријера се описује као „бескрупулозна прича натопљена крвљу“. Чезаре је имао 17 година када му је отац доделио место кардинала, али њему се више допадало ратовање него црквени послови јер је био лукав, амбициозан и корумпиран као мало ко. Након што је напустио црквену службу, оженио се француском принцезом и тиме је задобио војводство од Валентина. Онда је, уз подршку француске војске, кренуо у поход у ком се служио опсадама и атентатима да би покорио северну Италију.

Да би засигурао француску војну помоћ за Чезареве даљње циљеве, папа је одобрио за њега користан, али скандалозан развод који је затражио француски краљ Луј XII, што му је омогућило да се ожени Аном од Бретање и њено војводство припоји свом краљевству. Једно дело коментаришући о томе каже да је папа у ствари „жртвовао углед Цркве и строге принципе да би прибавио световно преимућство за чланове своје породице“.

Критиковање папине разузданости

Борџије су због своје разузданости стекле непријатеље и изазвале критике. Папа је углавном игнорисао своје критичаре, али један човек кога није могао да игнорише био је Ђироламо Савонарола. Он је био доминикански калуђер, ватрени проповедник и политички вођа у Фиренци. Осуђивао је пороке на папском двору као и карактер и политику самог папе, и тражио је свргавање папе и реформу цркве. Савонарола је викао: „Црквене вође... ноћу идете код својих конкубина, а ујутру на причест!“ Касније је рекао: „[Те вође] имају лице блуднице, њихова слава штети Цркви. Кажем вам да они не верују у хришћанску науку.“

Папа је покушао да подмити Савонаролу да би га ућуткао, и то тако што му је понудио место кардинала, али је овај то одбио. Да ли због своје антипапске политике или због свог проповедања, Савонарола је доживео пропаст. На крају је био искључен из цркве, ухапшен, мучен да би се од њега изнудило признање кривице, а затим обешен и спаљен.

Озбиљна питања

Ови историјски догађаји покрећу важна питања. Чиме се могу оправдати такве интриге и папино понашање? Како их историчари оправдавају? Користе се разни аргументи.

Многи сматрају да се на Александра VI мора гледати из угла времена у ком је живео. Његове политичке и црквене активности су наводно биле условљене жељом да очува мир, одржи равнотежу међу супарничким државама, ојача пријатељске везе са савезницима који би бранили папство и да наведе хришћанске владаре да остану уједињени против претње коју су представљали Турци.

Али чиме оправдати његово понашање? Један изучавалац каже: „Свако раздобље Цркве је видело лоше хришћане и презира вредне свештенике. Такве ствари не треба никога да шокирају јер их је сам Христ прорекао; чак је своју Цркву упоредио с пољем на којем расту добра пшеница и кукољ, и с мрежом у којој има и добрих и рђавих риба, а и сам је толерисао Јуду међу својим апостолима.“a

Исти изучавалац даље каже: „Као што лош прстен од метала не умањује вредност драгуља који је на њему, тако ни грешност једног свештеника не може нанети велику штету... доктрини коју он научава... Злато остаје злато, било да га даје чиста или прљава рука.“ Један католички историчар каже да би у погледу Александра VI искрени католици требало да се држе следећег мерила које је Исус дао својим ученицима у погледу писмозналаца и фарисеја: ’Чините што кажу, али не чините по њиховим делима‘ (Матеј 23:2, 3). Међутим, руку на срце, да ли ти ови аргументи делују убедљиво?

Да ли је то право хришћанство?

Исус је оставио једноставну смерницу која нам помаже да испитамо особине оних који изјављују да су хришћани: „По плодовима њиховим препознаћете их. Зар се грожђе бере с трња или смокве с чичка? Тако свако добро дрво доноси добар плод, а свако труло дрво доноси безвредан плод; добро дрво не може донети безвредан плод, нити труло дрво може донети добар плод. Дакле, по плодовима њиховим препознаћете их“ (Матеј 7:16-18, 20).

Уопштено гледано, како су се религиозне вође кроз векове уклапале и како се данашње вође уклапају у образац правог хришћанства који је оставио Исус и који су својим примером показали његови прави следбеници? Хајде да осмотримо само два подручја — мешање у политику и начин живота.

Исус није био неки световни владар. Он је живео тако скромно да, како је и сам признао, није имао чак ни где „да спусти главу“. Његово Краљевство ’није било део овог света‘ и требало је да и његови ученици ’не буду део света, као што ни он није био део света‘. Исус је дакле одбио да се меша у политичка збивања свог времена (Матеј 8:20; Јован 6:15; 17:16; 18:36).

Међутим, зар религиозне организације већ вековима немају навику да стварају блиске везе с политичким владарима како би стекли моћ и материјалну добит, иако је то обичним људима наносило патњу? Сем тога, зар није истина да многи свештеници тих организација живе луксузно и поред тога што су мноштва људи којима они треба да служе сиромашна?

Исусов полубрат Јаков је рекао: „Прељубници, зар не знате да је пријатељство са светом непријатељство с Богом? Ко год, дакле, жели да буде пријатељ свету себе чини Божјим непријатељем“ (Јаков 4:4). Зашто особа постаје ’Божји непријатељ‘? Зато што у 1. Јовановој 5:19 стоји: „Цели свет лежи у власти злога.“

Што се тиче морала Александра VI, један историчар из Борџијиних дана је написао: „Живео је разуздано. Није знао ни за срам ни за честитост, ни за веру ни за религију. Његов ум је био заокупљен неутољивом похлепом, халапљивом амбицијом, варварском окрутношћу и жарком жељом за напретком многобројне деце коју је имао.“ Наравно, Борџија није био једини члан црквене хијерархије који је поступао на такав начин.

Шта Писмо каже о таквом понашању? „Зар не знате да неправедници неће наследити Божје краљевство?“, питао је апостол Павле. „Не заваравајте се. Ни блудници, ни... прељубници, ни... похлепне особе... неће наследити Божје краљевство“ (1. Коринћанима 6:9, 10).

Један од наведених циљева недавне изложбе у Риму о Борџијама био је да се „ове велике личности сагледају из угла времена у ком су живеле... да се разумеју, али ни у ком случају ослободе кривице нити осуде“. У ствари, посетиоцима је препуштено да сами дођу до закључака. Онда, до каквог си закључка дошао?

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Родриго Борџија, папа Александар VI

[Слика на 27. страни]

Лукрецију Борџију је њен отац користио да би увећао своју моћ

[Слика на 28. страни]

Чезаре Борџија је био амбициозан и подмитљив

[Слика на 29. страни]

Ђироламо Савонарола је обешен и спаљен јер га нису могли ућуткати