Изборио сам се са безнађем које ме је пратило од младости

Испричао Еусебио Морсиљо

У септембру 1993, посетио сам један затвор с максималним обезбеђењем. Разлог моје посете било је крштење једне затворенице, моје млађе сестре Мариви. Неке од затвореница и затворског особља с поштовањем су посматрале ту свечану прилику. Пре него што вам објасним како је дошло до тога да се она и ја нађемо тамо, дозволите ми да вам опишем како је изгледало наше детињство.

РОЂЕН сам у Шпанији 5. маја 1954. године као прво од осморо деце. Мариви је била треће дете. Наша бака нас је одгајала као предане католике, и за тај период детињства који сам провео с њом верујући у Бога везују ме веома драге успомене. Међутим, атмосфера у кући мојих родитеља била је потпуно другачија. Отац је често тукао мајку и нас децу. Страх је био део нашег живота, а то што сам видео како мајка пати дубоко ме је погађало.

У школи сам се суочио с још неким ситуацијама које су ми сламале дух. Један од учитеља, који је био и свештеник, ударао би нам главу о зид уколико бисмо погрешно одговорили на неко питање. Један други свештеник је сексуално злостављао ученике док им је проверавао домаћи задатак. Надаље, збуњивала су ме и плашила нека католичка учења, као што је учење о паклу. Тако је моја вера у Бога полако ишчезла.

Ухваћен у замку неразумног начина живота

Пошто у духовном погледу нисам имао никакво вођство, почео сам да проводим време с неморалним, насилним људима по дискотекама. Тамо би често избијале туче у којима су се као оружје користили ножеви, ланци, чаше и столице. Премда нисам имао намеру да учествујем у тучама, једном приликом сам добио такав ударац да сам се онесвестио.

Коначно сам се уморио од таквих места, па сам тражио мирније дискотеке. Чак и на таквим местима, дрога је била нешто сасвим уобичајено. Али уместо да ми пружи задовољство и унутрашњи мир, дрога је код мене изазивала халуцинације и узнемиреност.

Уопште нисам био задовољан таквим начином живота. Па ипак, навео сам мог млађег брата Хосе Луиса и једног блиског пријатеља по имену Мигел да ми се придруже. Попут многих младих у Шпанији, ухватили смо се у замку поквареног света тог времена. Био сам спреман да урадим готово било шта само да дођем до новца за дрогу. Потпуно сам изгубио своје достојанство.

Јехова ме је спасао

У то време сам неколико пута разговарао са својим пријатељима о постојању Бога и смислу живота. Почео сам да тражим Бога тако што сам покушавао да нађем неког с ким бих могао поделити своја осећања. Приметио сам да је један мој колега по имену Франсиско другачији од осталих. Он је изгледао срећно, био је поштен и љубазан, тако да сам одлучио да му се поверим. Франсиско је био Јеховин сведок и дао ми је Кулу стражару у којој је један чланак говорио о дроги.

Након што сам прочитао чланак помолио сам се Богу за помоћ: „Господе, ја знам да ти постојиш, и желим да те упознам и вршим твоју вољу. Молим те, помози ми!“ Франсиско и други Сведоци су користили Библију да ме охрабре и дали су ми да читам литературу темељену на њој. Дошао сам до закључка да су ми они пружили помоћ коју сам тражио од Бога. Убрзо сам почео да говорим својим пријатељима и Хосе Луису о ономе што сам учио.

Једног дана, док сам се с друштвом враћао с рок концерта, издвојио сам се из групе. Пратио сам их погледом као непристрани посматрач, и одједном сам схватио колико дрога има страшан утицај на наше понашање. Тог тренутка сам одлучио да напустим такав начин живота и постанем Јеховин сведок.

Затражио сам од Франсиска Библију, и он ми ју је дао заједно с књигом Истина која води до вечног живота.a Када сам прочитао Божје обећање о томе да ће обрисати сваку сузу и да чак ни смрти неће бити, за мене више није било сумње да сам пронашао истину која ће ослободити човечанство (Јован 8:32; Откривење 21:4). Затим сам почео да посећујем састанке Јеховиних сведока. Пријатељско опхођење и топлина коју сам тамо осетио оставили су снажан утисак на мене.

Горљив да с другима поделим утиске о ономе што сам доживео у Дворани Краљевства, одмах сам позвао своје пријатеље и Хосе Луиса и све им испричао. Неколико дана касније сви заједно смо дошли на један састанак. Млада девојка која је седела у реду испред бацила је поглед на нас. Очигледно се уплашила угледавши групу хипика дуге косе, тако да је након тога пазила да се поново не окрене. Мора да је била изненађена када смо следеће недеље поново дошли у Дворану Краљевства — овог пута у оделима и с краватама.

Убрзо након тога, Мигел и ја смо присуствовали дводневном покрајинском састанку Јеховиних сведока. Никада раније нисмо доживели тако нешто — истинско братство које окупља људе без обзира на животно доба. И за дивно чудо, састанак је одржан у истој сали у којој смо раније били на рок концерту. Али овом приликом, атмосфера и музика коју смо слушали подизале су дух.

Сви из нашег друштва су почели да проучавају Библију. Отприлике осам месеци касније, 26. јула 1974, Мигел и ја смо се крстили. Обојица смо тада имали 20 година. Четворо других из нашег друштва крстили су се неколико месеци касније. Библијска поука коју сам добио подстакла ме је да пружим помоћ мојој изузетно стрпљивој мајци, тако да сам јој почео помагати око кућних послова и причати о својим веровањима. То нас је зближило. Такође сам доста времена посветио помагању својој млађој браћи и сестрама.

С временом су моја мајка и остали чланови породице, изузев једног брата, почели да проучавају Библију и на крају се крстили као Јеховини сведоци. Године 1977. оженио сам се Соледад. То је била она млада девојка која нас је уплашено погледала када смо први пут дошли у Дворану Краљевства. За неколико месеци, обоје смо постали пионири, како Јеховини сведоци називају пуновремене проповеднике добре вести.

Још једна драга особа је спасена

Моја млађа сестра Мариви била је сексуално злостављана као дете, и то страшно искуство је оставило дубок траг на њој. Још као тинејџерка је почела да води неморалан начин живота, тако што се окренула дроги, крађи и проституцији. Са 23 године је била послата у затвор где је наставила с таквим бунтовним начином живота.

У то време, служио сам као покрајински надгледник, то јест путујући проповедник Јеховиних сведока. Године 1989, Соледад и ја смо добили доделу на подручју где се налазио затвор у ком је била Мариви. Власти су јој кратко пре тога одузеле сина тако да је била очајна, без икакве жеље за животом. Када сам је једног дана посетио, предложио сам јој да заједно проучавамо Библију и она је то прихватила. Након месец дана престала је да користи дрогу и дуван. Дирнуло ме је то што сам видео како јој Јехова даје снагу да направи такве промене у свом животу (Јеврејима 4:12).

Убрзо након што је почела да проучава, Мариви је почела да прича другим затвореницама и затворским службеницама о оном што је научила. Иако је морала да прелази из једног затвора у други, наставила је да проповеда. У једном затвору је чак проповедала од ћелије до ћелије. Током година, Мариви је проучавала Библију с многим затвореницама у различитим казнено-поправним домовима за проститутке.

Једног дана Мариви ми је рекла да жели да преда свој живот Јехови и да се крсти. Међутим, још увек није имала дозволу да напусти затвор нити је било коме било допуштено да уђе у затвор да би је крстио. Она је истрајавала још четири године у поквареном окружењу тог затвора. Шта јој је помогло да сачува своју веру? У време када је оближња скупштина одржавала састанак, она је у својој ћелији разматрала исти тај материјал. Такође је имала свој лични распоред за проучавање Библије и за молитву.

Касније је Мариви била премештена у затвор са јаким обезбеђењем који је у свом склопу имао и базен. Мислила је да ће јој те нове околности омогућити крштење. Тако је и било, Мариви је коначно добила дозволу за то. Ја сам дошао да одржим говор за крштење. Био сам с њом у најважнијем тренутку њеног живота.

Као последица њеног ранијег начина живота, код Мариви је откривено да има сиду. Међутим, због њеног примерног понашања добила је дозволу да раније изађе из затвора. У марту 1994. вратила се кући код мајке и наредне две године, колико је још живела, држала се хришћанских мерила.

Борба с негативним осећањима

Ни ја нисам могао у потпуности да избегнем последице свог ранијег начина живота. То што ме је отац злостављао, као и начин живота који сам водио као тинејџер, оставило је трага на мојој личности. Када сам одрастао, често ме је мучило осећање кривице и ниско самопоштовање. Постојали су периоди када сам био потпуно клонуо духом. Ипак, Божја Реч ми је била од непроцењиве помоћи у борби с овим мучним осећањима. Редовно дубоко размишљање о стиховима као што су Исаија 1:18 и Псалам 103:8-13 помагало ми је током свих ових година да ублажим осећање кривице које се увек враћа.

Молитва је још једно духовно оружје које користим у борби са осећањем безвредности. Често се молим Јехови са сузама у очима. Упркос свему, јачају ме речи записане у 1. Јовановој 3:19, 20: „По томе ћемо знати да потичемо од истине и уверићемо своје срце у његову љубав, ако нас оно за било шта осуди, Бог је већи од нашег срца и зна све.“

Будући да приступам Богу искрено, ’срца сломљеног и скрханог‘, схватам да нисам баш тако лош као што сам раније мислио. Све оне који траже Јехову Библија уверава да он не презире никог ко искрено жали због свог ранијег понашања и ко се труди да врши његову вољу (Псалам 51:17).

Кад год почнем да сумњам у себе, покушавам да испуним свој ум нечим позитивним, као што су мисли споменуте у Филипљанима 4:8. Научио сам напамет 23. псалам и Проповед на гори. Када ме обузму негативне мисли, понављам у себи те стихове. Такво одлучно одбацивање негативних мисли посебно ми помаже током ноћи када не могу да спавам.

Још један извор помоћи су похвале које добијам од супруге и других зрелих хришћана. Премда ми у први мах буде тешко да прихватим њихове охрабрујуће коментаре, Библија ми помаже да разумем да љубав „све верује“ (1. Коринћанима 13:7). И, наравно, с временом сам научио да понизно прихватим своје слабости и ограничења.

Постоји и нешто позитивно што се тиче моје борбе с негативним осећањима, а то је да ми она помаже да будем саосећајан док служим као путујући надгледник. Моја жена и ја већ 30 година служимо као пуновремени проповедници добре вести. Радост која произлази из служења другима помаже ми да негативна осећања и непријатне успомене одагнам што даље од себе.

Када се осврнем на протекле године и размишљам о свим благословима које сам добио од Јехове, подстакнут сам да попут псалмисте кажем: „Благосиљај Јехову... оног који опрашта све преступе твоје, који лечи све болести твоје, који живот твој избавља од јаме гробне, који те крунише добротом и милосрђем“ (Псалам 103:1-4).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 30. страни]

Често ме је мучило осећање кривице и ниско самопоштовање. Ипак, Божја Реч ми је била од непроцењиве помоћи у борби с  овим мучним осећањима

[Слике на 27. страни]

Мој брат Хосе Луис и пријатељ Мигел следили су како мој лош тако и мој добар пример

[Слика на странама 28, 29]

Породица Морсиљо, 1973.

[Слика на 29. страни]

Мариви док је била затвореница

[Слика на 30. страни]

С мојом женом Соледад