Човек не живи само од хлеба — како сам преживео нацистичке логоре

Испричао Жозеф Хизигер

„Шта то читаш?“, упитао сам затвореника с којим сам делио ћелију. „Библију“, одговорио је и додао: „Даћу ти је у замену за твоје седмично следовање хлеба.“

РОЂЕН сам 1. марта 1914. у округу Мозел, који је тада био део Немачке. Након завршетка Првог светског рата 1918, Мозел је враћен Француској, али Немачка га је окупирала 1940. Затим је по завршетку Другог светског рата 1945. поново постао део Француске. У свакој тој прилици, мењало се и моје држављанство тако да сам говорио и француски и немачки језик.

Моји родитељи су били предани католици. Сваке вечери пре одласка на спавање цела породица се молила на коленима. Недељом и у дане државних празника ишли смо у цркву. Веома озбиљно сам схватао своју религију и похађао сам веронауку.

Како сам постао Јеховин сведок

Моје родитеље су 1935. посетиле две Јеховине сведокиње. Том приликом су разговарали о умешаности религије у Први светски рат. Након тога, желео сам да боље упознам Библију па сам 1936. замолио свештеника да ми је набави. Он ми је рекао да морам студирати теологију да бих је разумео. Међутим, то је само још више повећало моју жељу да имам Библију и да је читам.

У јануару 1937, мој колега Албин Релевиц који је био Јеховин сведок, почео је да разговара са мном о библијским учењима. „Претпостављам да имаш Библију?“, питао сам га. Одговорио је потврдно и убрзо ми је показао Божје име Јехова у немачком преводу Елберфелдер. Затим ми је дао ту Библију коју сам читао с одушевљењем. Такође сам одлазио на састанке Сведока у оближњем граду Тионвилу.

Са Албином сам у августу 1937. отишао на међународни конгрес Јеховиних сведока у Паризу. Тамо сам први пут проповедао од врата до врата. Недуго након тога сам се крстио и почетком 1939. започео с пионирском службом, што значи да сам се у потпуности посветио проповедању. Најпре сам проповедао у граду Мецу. Затим сам у јулу позван да радим у подружници Јеховиних сведока у Паризу.

Ратне недаће

У подружници нисам дуго служио јер сам у августу 1939. добио позив да ступим у редове француске војске. Пошто ми савест није дозвољавала да учествујем у рату, послат сам у затвор. У мају следеће године, док сам још увек био у затвору, Немачка је изненада напала Француску. До јуна је Француска била окупирана и поново сам био држављанин Немачке. Тако сам се у јулу 1940, након што сам пуштен из затвора, вратио код својих родитеља.

Пошто смо живели под нацистичким режимом, проучавали смо Библију у тајности. Добијали смо Стражарску кулу преко Мариз Аназјак, храбре хришћанке с којом сам се сретао у пекари чији је власник био један Сведок. Све до 1941. нисам се суочавао с недаћама попут других Сведока у Немачкој.

Онда ме је једног дана посетио службеник Гестапоа. Након што ми је отворено рекао да је наша религија забрањена, питао ме је да ли намеравам да останем Јеховин сведок. Када сам му одговорио са „да“, рекао ми је да пођем с њим. Моју мајку је то толико потресло да је пала у несвест. Када је то видео, службеник Гестапоа ми је казао да останем и побринем се за њу.

У фабрици где сам радио, нисам поздравио управника са „Хајл Хитлер!“ Такође сам одбио да постанем члан нацистичке партије. Зато ме је Гестапо сутрадан ухапсио. Током испитивања нисам желео да одам имена својих суверника. Инспектор ме снажно ударио дршком револвера након чега сам се онесвестио. После тога ме је Sondergericht (Специјални суд) у Мецу 11. септембра 1942. осудио на три године затвора „због ширења пропаганде у корист Удружења Јеховиних сведока и Истраживача Библије“.

У Мецу сам провео две недеље а затим сам премештан више пута док на крају нисам доспео у радни логор Цвајбрикен. Тамо сам радио на одржавању пруге. Замењивали смо тешке шине, постављали нове и насипали туцаник на пругу. За храну смо добијали само мало хлеба и шољицу кафе ујутро, а у подне и увече по тањир супе. Затим сам послат у затвор у оближњем граду где сам радио у једној обућарској радњи. После неколико месеци, поново сам враћен у Цвајбрикен да радим на пољима.

Нисам живео само од хлеба

У затвору сам делио ћелију с једним младићем из Холандије. Донекле сам научио његов језик па сам могао да му говорим о својим веровањима. Он је прихватио Божја мерила и ускладио свој живот с њима до те мере да ме је замолио да га крстим у реци. Када је изашао из воде, загрлио ме је и рекао: „Жозеф, сада сам твој брат!“ Касније сам поново послат да радим на одржавању пруге и више нисмо били у истој ћелији.

Овог пута је један Немац био са мном у ћелији. Једне вечери је почео да чита малу књигу — Библију! Тада ми ју је понудио у замену за седмично следовање хлеба. „Договорено!“, одговорио сам. Иако је одрицање од седмичног следовања хлеба било жртва, никада нисам зажалио због тога. Почео сам да увиђам значење Исусових речи: „Човек не сме да живи само од хлеба, него треба да живи и од сваке речи која излази из Јеховиних уста“ (Матеј 4:4).

Сада када сам имао Библију морао сам да налазим начине да је задржим. За разлику од других затвореника, Сведоцима није било дозвољено да је имају. Зато сам је кришом читао ноћу, скривајући се испод ћебета. Преко дана сам је вешто крио испод кошуље и носио са собом. Нисам је остављао у ћелији због честих претреса.

Једног дана сам током прозивке схватио да сам заборавио Библију. Те вечери сам пожурио назад у ћелију и потражио је, али је нисам нашао. Након што сам се помолио Богу, отишао сам до стражара и објаснио да ми је неко узео књигу и да је желим назад. Он није ни приметио која је то књига, тако да сам поново добио своју Библију. Од свег срца сам захвалио Јехови!

Једном другом приликом, био сам послат на туширање. Док сам скидао прљаву одећу, пажљиво сам пустио да Библија склизне на под. Када је стражар гледао у другом правцу, полако сам је одгурао ногом до туша. Тамо сам је склонио у страну док сам се купао. Када сам завршио, поновио сам исти поступак и неприметно гурнуо Библију међу чисту одећу.

Ведри и суморни дани заточеништва

Једног јутра 1943, док су затвореници били постројени у дворишту, видео сам Албина! И он је био ухапшен. Упутио ми је значајан поглед и ставио руку на срце у знак братства. Затим ми је гестовима показао да ће ми писати. Када је следећег дана пролазио поред мене, испустио је папирић. Али стражар је то видео и обојица смо били кажњени са две седмице у самици. Добијали смо само бајат хлеб и воду и спавали на дрвеним даскама без ћебета.

Након тога сам премештен у затвор у Зигбургу, где сам радио у једној радионици за обраду метала. Посао је био веома напоран а оброци оскудни. Ноћу сам сањао укусну храну — колаче и воће — и будио се празног стомака и сувог грла. Имао сам само 45 килограма. Међутим, сваког дана сам читао моју малу Библију и то ми је уливало вољу за животом.

Коначно слобода!

У априлу 1945. стражари су једног јутра побегли из затвора и оставили капије широм отворене. Био сам слободан! Али, одмах по изласку из затвора морао сам неко време да останем у болници док се нисам опоравио. Вратио сам се кући крајем маја. Родитељи су већ изгубили сваку наду да сам жив. Када ме је видела, мајка је заплакала од радости. Нажалост, моји родитељи су убрзо преминули.

Поново сам ступио у контакт са скупштином у Тионвилу. Како сам само био радостан када сам видео браћу и сестре у вери! Било је право задовољство чути како су остали верни упркос многим искушењима. Мој драги пријатељ Албин је умро у Регенсбургу, у Немачкој. Касније сам чуо да ми је брат од стрица, Жан Хизигер, постао Сведок и да је убијен зато што је одбио да ступи у војску. Жан Кероа, с којим сам радио у подружници у Паризу, био је пет година у немачком радном логору.a

Ускоро сам поново проповедао у Мецу. У то време сам се често дружио с породицом Минзани. Њихова ћерка Тина се крстила 2. новембра 1946. Била је ревна у служби проповедања и веома ми се допала. Венчали смо се 13. децембра 1947. У септембру 1967, Тина је почела да проводи пуно времена у служби као пионир и остала је у том виду службе до смрти у јуну 2003. када је имала 98 година. Неописиво ми недостаје.

Сада, када имам више од 90 година, могу да кажем да ми је Божја Реч увек давала снагу да се суочим с кушњама и да их пребродим. Било је дана када сам гладовао, али увек сам ум и срце хранио Божјом Речју, а Јехова ме је јачао. Његова реч ми је сачувала живот (Псалам 119:50).

[Фуснота]

[Слика на 21. страни]

Мој драги пријатељ Албин Релевиц

[Слика на 21. страни]

Мариз Аназјак

[Слика на 22. страни]

Библија за коју сам дао седмично следовање хлеба

[Слика на 23. страни]

С Тином када смо били верени, 1946.

[Слика на 23. страни]

Жан Кероа и његова супруга Титика